Srbija, sloboda i ustavne promene

Odlukom predsednika Narodne skupštine da obrazuje Akcioni tima za reformu političkog sistema formalno je pokrenuto pitanje ustavnih promena. Iz ugla teorije narodne suverenosti pravo na ustavne promene je nesporno, jer „građani jedne zemlje u svakom trenutku raspolažu pravom da utvrde ustav pod kojim će živeti”; ili kako je stajalo u jednom francuskom ustavu: „Narod uvek ima pravo da preispita, izmeni ili promeni svoj ustav”.(1)

Ustav i suverenost: lekcije iz ustavnopravne istorije

Ustavotvorstvo je glavni atribut državne suverenosti (suvereniteta), koja je pak, rečju M. Milovanovića, „nepohodan uslov za opstanak države”. Da je suverenost, kao najviša, nedeljiva i neograničena vlast (summa potestas) u prvom redu faktička, politička, a ne pravna kategorija, u istoriji srpske ustavnosti najilustrativnije je pokzao „mrtvorođeni” Sretenjski ustav, kojim se ondašnja Kneževine Srbija „protegla preko svoje realne političke snage”. Pošto suverenost, a time i ustavotvorstvo kao njen osnovni izraz, isključivo zavise od faktičkog političkog kapaciteta ustavotvorca (njegove njegove političke volje i snage), prvi uspeli Srbijini ustavotvorni poduhvati (knez Mihailov nekodifikovan tzv. Preobraženski ustav i Namesnički ustav od 1869.) dogodili su se znatno pre njenog međunarodnopravnog priznanja na Berlinskom kongresu 1878. godine. Preciznije, Srbija je šezdesetih godina 19. veka, u odsustvo deklaratornog međunarodnog priznanja, konkretnim radnjama organizacije narodne vojske, kupovine oružja od Rusije (ius beli gerendi), zaključivanja međunarodnih ugovora u cilju stvaranja Balkanskog saveza (ius contrahendi), uspostavljanja diplomatskih odnosa sa balkanskim pravoslavnim državama (ius legandi), dobijanja gradova-tvrđava (1868.) i najzad, ustavotvorstvom, manifestvovala jednu „ekspanzivnu”, „pijemontski obojenu” suverenost. Pošto se nova država najčešće stvara suprotno unutrašnjem pravu ranije države, Srbija je atribute suverenosti otimala iz malaksalih i bezvoljnih ruku Porte, ne čekajući u poslu državne izgradnje milostinju velikih sila. Shodno Garašaninovom iskustvu da se „Evropa samo za one zauzima, koje vidi da i sami po sebe obstati mogu, ali da ona stvara budućnost kakvom narodu, tog primera dosad nije bilo”.

U svetlu pojma državne suverenosti (suvereniteta) kao faktičke kategorije i nacionalnog ustavnopravnog iskustva, sultanov Hatišerif od 1838. godine (tzv. Turski ustav) pokazuje da jedan pravni akt, makar i sadržavao ustavnu materiju (ustav u materijalnom smislu), nije ustav ukoliko nije originerni plod domaćeg ustavotvorca. Primer takvog „ustava” je Ustav SR Nemačke od 1949. godine, koga je 8. maja te godine doneo Parlamentarni savet, a potom potvrdili vojni komandanti američke, francuske i britanske okupacione zone. Ovom tipu „ustava” pripada i japanski Ustav od 1947. godine, u čijoj osnovi se nalazio projekat izrađen 1946. godine od strane okupacionih vlasti, koga su japanski ministri bezuspešno ocenjivali kao „zastrašujuće radikalnim”, jer „potpuno protivreči japanskim tradicijama”.(4)

Ustav od 2006. kao akt nesuverenog ustavotvorca sa „patriotskom uvertirom”

Pogrešno je, međutim, ovakve kvazi-ustave vezivati samo za teritorije koje su po međunarodnom pravu formalno-pravno nesuverene. I u zemljama koje po međunarodnom pravu imaju pun kapacite spoljašnje suverenosti (=nezavisnosti) može se doneti vrhovni organizacioni pravni akt koji nema svojstvo pravog ustava, otuda što je tvorevina nesuverenog donosioca. A suverenitet je, rečju M. Milovanovića, „isto što i pravo države, da utvrđuje razna pravila, po kojima će se regulisati pravni odnosi između njenih članova, i da vodi brigu o izvršenju tih pravila, kao i da kazni svakog onoga, koji se na njenom zemljištu ogreši o pravila, što ih je ona propisala”.(5) Pri tom, odsustvo suverenog ustavotvorca u jednoj međunarodno priznatoj zemlji otvara pitanje da li je ona stvarno i država, jer kako ističe R. Marković, „govoriti o nesuverenoj državi je contradictio in adiecto”.(6)

Pravi primer kvazi-ustava koji je donela jedna nesuverena vlast u međunarodno-pravno priznatoj državi je važeći Ustav Srbije od 2006. godine. U svojoj izuzetno aktuelnoj i minucioznoj analizi ovog Ustava, M. Pavlović nedvosmisleno pokazuje da je reč o aktu koji pripada tipu tzv. denacifikacionih konstitucija, donet u „zemlji srpskog naroda koji je bio jedan od najvećih žrtava nacizma”.(7) Naime, mnoge odredbe po sadržaju i motivu opominju na posleratne denacifikacione ustave SR Nemačke, Italije (1947.) i Španije (1978). Ukratko, član 45 Srbijinog Ustava, pominje, po ugledu na Ustav SR Nemačke, vojnu službi isključivo kroz njenu negaciju, kao pravo lica da zbog svoje vere ili ubeđenja ne ispunjava vojnu službu. Članom 141 Ustava vojska Srbije se stavlja pod „demokratsku i civilnu kontrolu”, „što u praksi može da znači samo kontrolu SAD, odnosno NATO, jer izraz demokratska kontrola u svojoj nepreciznosti označava ne samo standardni oblik parlamentarne kontrole, nego kontrolu neke stranke ili udruženja građana iz tzv. civilnog sektora”. Jednom rečju, smisao „denacifikujućih” odredbi iz oblasti odbrane je u izjednačavanju nemačkog i srpskog agresivnog militarizma i njihove pacifikacije „za sva vremena”. Činjenica da se u važećem Srbijinom Ustavu manjinska i ljudska prava stavljaju u isti rang u okviru istog poglavlja, što predstavlja jedinstveno rešenje u uporednom ustavnom pravu, da se najvišim organizacionim aktom zemlje posebno zabranjuje „preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva”, da je nacionalno neizjašnjavanje normirano kao apsolutno pravo, „što ne postoji nigde u svetu”, sve to govori u prilog teze da se radi o konstitucionalnom pristanku „na NATO verziju događaja iz 1999. godine po kojoj je navodni srpski progon albanske manjine na Kosmetu bio tobože ravan nacističkom progonu Jevreja, zbog čega je usledila NATO ‚humanitarna’ intervencija bombardovanja Srbije”. Isti motiv ima i čl. 48. Ustava, „jedinstven u vasceloj ustavnosti”, kojim se Srbija obavezuje da „merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju” podstiče toleranciju, što uz kretativno tumačenje ovoj odredbi, prema mišljenju M. Pavlovića, može dati karakter takve norme iz koje se može izvući „dupli ustav”.

O nameri svojevrsne „denacifikacije” Srbije govore ne samo brojne odredbe Ustava od 2006., već i mere koje su preduzimane posle petokotobarske okupacije Srbije, po ugledu na posleratnu Nemačku i Japan. Ove mere pisci klasičnog ruskog univerzitetskog dvotomnog udžbenika Svetske istorije države i prava, svode na sledeće: otkrivanje, izdvajanje i izolovanje iz političkog i društvenog života nacista i njihovih pomoćnika (lustracija), dekartelizacija, odnosno demontaža krupnih kompanija i pretopljavanje domaće opreme u staro gvožđe, formiranje nezavisne centralne banke, pre svega radi kontrole emisije novca, liberalizacija cena, poreska reforma i zabrana državnih subvencija privredi.(8)

Kada se odredba Ustava od 2006. o suštinskoj autonomiji (čl. 182. st. 2) i preambula kojom se državnim organima nameće posebna obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti države Srbije pogledaju iz ugla postpetoktobraske okupacije i „denacifikacije”, na prvi pogled deluju kao suvrenistički uspeh ustavotvorca. Međutim,  „patriotska uvertira” iz preambule je, po zapažanju R. Markovića, veoma sumnjive vrednosti, jer se „pravno pogotovo ne može pravdati upotreba izraza suštinska autonomija, koji nema određeno značenje (autonomija može biti potpuna i nepotpuna, a nikako suštinska i nesuštinska), štaviše, može imati obrnuto značenje od onog koje mu se htelo dati”. „Jer, suštinska autonomija”,  dodaje Marković, „to može biti isto što i suverenost, to je vrhovna, neograničena vlast, samostalnost”.(9) Da unošenje u Ustav Srbije sintagme suštinska autonomija (substantial autonomy) nije nikakav izvorni suverenistički izum domaće vlasti, pokazao je pre toga (2005.) K. Čavoški, kritikujući tzv. treći put V. Koštunice, označen formulom „više od autonomije manje od nezavisnosti”: „po našem sudu, ova neprozirna neodređenost Vojislava Koštunice, u pogledu prirode i obima ponuđene autonomije Kosmeta nije nimalo slučajna. Skoro je izvesno da su moćni strani činioci već odavno stavili do znanja pokojnom Zoranu Đinđiću, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Vuku Draškoviću i drugim našim uglednicima da će Kosmet na ovaj ili onaj način uskoro biti nezavisna država. Za sada, međutim, nijedan od njih nije imao petlju da to saopšti srpskom narodu. Još je verovatnije da su visoki zvaničnici EU nedvosmisleno poručili da će Srbija i Crna Gora biti primljene u EU samo ukoliko se Srbija prethodno odrekne Kosmeta”.(10)

Da se radi o svojevsrnoj planskoj dijalektičkoj (zlo)upotrebi sintagme suštinska autonomija, iz koje postepeno izranja monstrum nezavisnog NATO Kosova, a da to zbog  kvazi-suverenističke manipulacije rečju autonomija ne vidi srpski birač, potvrdio je 2013. godine predsednik Nikolić govoreći o skupštinskoj Rezoluciji o KiM: „Mi, po Ustavu, ne bismo smeli da prepoznajemo Kosovo kao nekakvu specifičnu teritoriju izvan autonomije, ali smo u Rezoluciji to predvideli, računajući da će nam to građani odobriti kroz promene Ustava, zato što su naši građani spremni da se taj problem jednom konačno reši”. Od tada je, po radostnom zapažanju drugosrbijanca A. Molnara, „predsednik Nikolić sebi oduzeo mogućnost da ostane ‚pomiren’ s Mitrovdanskim ustavom: ustavni status quo je iz njegove sadašnje perspektive postao inkompatibilan ne samo sa sadržajem rešenja o kojem se pregovara s Prištinom, nego i sa samom voljom građana, koji su po njegovom shvatanju, spremni da se taj problem konačno reši”.(11)

Ustavne promene i SSP

Od donošenja Ustava 2006. godine Srbija je dodatno i to drastično desuverenizovana ratifikacijom SSP. Najpre, zbog toga što je iz primene ovog međunarodnog ugovora izuzeta teritorija KiM, čime je povređen Srbijin suvrenitet. Po tumačenju klasika srpskog ustavnog prava M. Milovanovića, „povreda suvereniteta može doći spolja, od druge države, i tada je dužnost državljana da se odupru toj povredi”, a „povreda suvereniteta od strane samih državljana kažnjava se u svakoj državi kao zločin veleizdaje – zločin povrede državnog suvereniteta”.12) Kao posledica ovako zaključenog SSP i njegovih odredbi o regionalnoj saradnji, kao prvom evroinegracionom uslovu, došao je Briselski sporazum, da bi prema čl. 15. st. 4. SSP u bliskoj budućnosti došlo i zaključenja ugovora o dobrosusedstvu sa tzv. Republikom Kosova.

SSP je izvršena desuverenizacija Srbije, jer se ona obavezala, ne samo da svoje zakonodavstvo usaglasi (harmonizuje) sa pravnim tekovinama (acquis communitaire) EU, već i da „obezbedi da važeće i buduće zakonodavstvo bude pravilno primenjeno i sprovedeno” (čl. 72.). To znači da se sudovima i organima uprave stavlja u zadatak da domaće pravo primenjuju ne po slovu norme, već u skladu sa kriterijumima komunitarnog prava i praksom Suda pravde (ne strazburški, već Sud pravde EU). Ovakva superiornost komunitarnog (EU) prava nad nacionalnim zakonodavstvom, koja čini iluzornim ustavni princip o supermatiji domaćeg Ustava u odnosu na potvrđene međunarodne ugovore (čl. 16), posebno bi došla do izražaja ukoliko Srbija u predviđenim rokovima ne bi ispunila obavezu harmonizacije svog zakonodavstva po pojedinim oblastima. Tada se otvara mogućnost domaćim fizičkim i pravnim licima, čija su prava ili interesi povređeni, da od sudskih i upravnih organa traže neposrednu primenu SSP. Ukratko, SSP se teško narušava pravo države na ustavotvorstvo i zakonodavstvo, što je glavni atribut unutrašnje suverenosti. Uz to, odredbe o harmonizaciji zakonodavstva su protivne ustavnom načelu narodne suverenosti, kao i načelu podele vlasti. Obaveza usklađenog tumačenja i primene važećeg prava narušava načelo pravne sigurnosti, jer se građani nalaze u situaciji da ne znaju kakvu će normu da primene domaći sudski i upravni organi.(13)

Da će se najavljena ustavna reforma odvijati u pravcu harmonizacije Srbijinog pravnog poretka sa pravom EU, potvrđuje i vladin Akcioni plan za poglavlje 23, u kome je donošenje novog ustava formulisano kao jedna od evrointegracionih mera. Time SSP dobija dodatni autoritet Srbijinog „nadustava”.

Populistički trik sa brojem poslanika

Članovi Akcionog tima za ustavne promene su svoj budući rad označili kao „reformu političkog sistema”, sa „željom da preuzmemo najbolja rešenja članica EU”. Ovakav pristup pravnoistorijski gledano nije novina. Tokom celog 19. veka Srbija je svoj ustavni razvitak oblikovala prema zapadnoevropskom modelu. Posle jednog veka u jedinstvenoj naučnoj studiji koja se bavi fenomenom evropeizacije srpskog prava došlo se do sledećeg zaključka: „Srbijin suverenitet (u 19. veku) se nalazio i pod svojevrsnim unutrašnjim samoograničenjem, koje bi se moglo označiti kao kompleks države drugog reda, sa kompleksom evropske podobnosti. Sa kompleksima ograničenog suvereniteta, u materijalnoj oskudici i stručnoj i intelektualnoj nedovoljnosti, Srbija je retko bila u prilici da preuzima i stvara pravo po svojoj meri”.(14) Ipak, danas je iluzorno očekivati u reformi političkog sistema rezultate Srbijinog 19. veka. Ne samo zbog toga što nam danas Gledston nije kao 1879. Jakov Tucaković (Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston, pa takvi nam moraju biti zakoni – odgovorio je ministar Tucaković jednom opozicionaru), već čelnik ustavne reforme koga u mestu rođenja iz milošte zovu „Manulać” (nomen est omen), i što nam je danas, za razliku od doba Milovana Milovanovića, ustavna nauka odstranjena iz početne faze ustavnih reformi, već pre svega zbog toga što se ustavna reforma odvija pod kompleksom petooktobarske i esespeovske desuverenizacije.

O tome kako je zamišljena reforma Srbijinog ustavnog zdanja, najbolje govori svođenje celine problema ustrojstva političkog sistema na pitanje broja narodnih poslanika. Radi se ne samo o odsustvu bilo kakve stručne vizije, već i o veštom manipulativnom triku, koji izražava suštinu Vučićeve cezarističke demagogije. U odsustvu stručne javne rasprave, nepostojanja slobode medija i istinskog političkog pluralizma, opljačkanim, a politički prevarenim i neobaveštenim biračima se od strane kontinuiranih rušitelja autoriteta Narodne skupštine cinično nudi smanjenje broja narodnih poslanika, kao univerzalni reformski lek za oboleli politički sistem. Sledstveno, populističkom zloupotrebom jedne periferne teme stiče se legitimitet za reformu celokupnog ustavnog uređenja Srbije. Zato je u pravu jedan drugosrbijanski analitičar kada u medijskom „izbacivanju” teme broja narodnih poslanika vidi nameru vlasti da prikriju, da „su ustavne promene neophodne zbog rešavanja pitanja Kosova i obaveza preuzetih na pregovorima u Briselu”. „Jer je”, dodaje isti, „to jedini stvarni pritisak koji trpi ova vlada, i on, naravno, dolazi spolja”.15) Da će se ustavna promena dotaknuti i preambule potvrdio je pre svih A. Vučić, u intervjuu „Vol strit žurnalu”. Istovremeno, Doris Pak i D. Vukomanović (SPS) se slažu da su ustavne promene proces, koji po Pakovoj treba nužno da dovede do brisanja KiM iz Srbijinog ustava. 16)  Uostalom, to proizilazi i iz gore navedene odredbe SSP o obavezi da Srbija da sa tzv. Republikom Kosova zaključi sporazum o dobrosusedstvu. Po svemu sudeći reč je o procesu koji je započet 5. oktobra 2000., koji je nastavljen odredbama o suštinskoj autonomiji važećeg Ustava, njihovim docnijim kreativnim tumačenjem u skupštinskim rezolucijama i vladinim uredbama kojima se implementirao Briselski sporazum, da bi se okončao donošenjem novog ustava po esespevskom modelu izuzimanja teritorije KiM iz ustavnopravnog poretka Srbije.

S druge strane, spoljnim inicijatorima Srbijine ustavne reforme ne smeta činjenica da se najavljenim drastičnim smanjenjem broja narodnih poslanika krnji legitimet odluka i autoritet narodnog predstavništva. Jer, iz Rusoovog gledišta o iskvarenosti posredne demokratije proizilazi, da će političko predstavljanje biti bliže idealu neposredne demokratije „ukoliko narodni poslanici aktivnošću i brojem popune prostor između sebe i birača”. U jedinoj pravničkoj naučnoj analizi koja se bavi pitanjem broja poslanika u Srbiji, M. Pavlović je utvrdio da Srbija ne spada u države sa nesrazmeno brojnim narodnim predstavništvom, jer i kada bi se po automatizmu primenio model kubnog korena Srbija bi imala razlog za smanjenje broja poslanika na 192 (predloženo je smanjenje na 150 ili čak 125 poslanika), ali i tada samo ako se odrekne stanovništva na KiM. Ukoliko bi se, pak, primenio irski model, Srbijina Skupština se po broju poslanika nalazi blizu donje granice. Autor ove studije, međutim, ističe, da nije problem u broju, već u aktivnosti narodnih poslanika, „jer nepopularnost članova jednog popularnog (=narodnog) izbornog tela ima svoje razloge u slaboj ili nikakvoj kontroli vlade” („Pitanje broja narodnih poslanika”, http://anali.ius.bg.ac.rs/A2012-1/Anali%202012-1%20str.%20056-082.pdf).

Ustavne promene i eurofilija pravničkog staleža

U interesu Zapada da smanji uticaj organa koji neposredno crpe legitimitet iz naroda, što može da rezultira i sa posredno izabranim predsednikom, A Vučić je našao način da realizuje svoje planove iz domena izborne gimnastike. Jedino na šta Vučić neće moći da utiče je ustrojstvo redovne sudske, tužilačke i ustavnosudske vlasti. U tom svetlu treba tumačiti i neuobičajeno rešenje sadašnjeg Ustava da se u postupku za razrešenje predsednika zbog povrede Ustava, između dve odluke Narodne skupštine umetne Ustavni sud.(17) Uporno insistiranje Zapada na nekakvoj apsolutnoj nezavisnosti sudske i tužilačke vlasti, nesrazmeno u odnosu na odsustvo bilo kakve brige prema zakonodavnoj vlasti može da se objasni jedino tezom koju je istakao S. Hiks: „Još jedna vrsta transnacionalnih interesa koji se odnose na razvoj pravnog sistema EU, jeste pravna zajednica izvan Evropskog suda pravde. Proces evropske integracije prvenstveno predvode elite, što posebno važi za pravnu oblast, kao i za političku i socijalnu. Isto tako, pripadnici pravne zajednice Evrope su visokointegrisani, kako na ekonomskom tako i na društvenom planu, i imaju izražen interes u daljoj pravnoj i političkoj integraciji Evrope. Stain tvrdi da lista onih koji su odigrali aktivnu ulogu u unapređenju prava EU treba da uključi pravnu službu Komisije, Pravni savet Saveta, pravnike u nacionalnim ministarstvima, advokate koji se pojavljuju pred nacionalnim sudovima, akademske teoretičare i pisce i pravni establišment koji se nalazi na političkim pozicijama. U nekoliko država ovo je omogućilo profesorima prava da igraju ključnu ulogu u prihvatanju normi EU, obezbeđujući ideje i argumente koji su omogućili nacionalnim sudovima da pomire ustavne doktrine u nacionalnom pravnom sistemu i pravnom sistemu  EU”.(18) Otuda će i odnos naših ustavnopravnih stručnjaka prema ustavnoj reformi, nezavisno od početnog nezadovoljstva, umnogome biti određen primamljivišću ponude pripadanja privilegovanoj evrokratskoj pseudoeliti.

Geopolitički efekti donošenja novog ustava Srbije

Drugosrbijanski autori pišući u prilog ustavne reforme ističu neophodnost završne konstitucionalizacije petoktobarskih tekovina, jer važeći Ustav nije izvršio konačni raskid sa navodnom dopetooktobarskom autokratskom tradicijom Srbije. Saglasno takvom revolucionarnom viđenju uloge novog ustava, ovi autori predlažu da se on donose na ustavotvornoj skupštini, a ne po postupku za reviziju koji je propisan važećim Ustavom.(19) Bio bi to model-ustav nametnut jednoj evropskoj zemlji koja je desuverenizovana i „denacifikovana” putem „narandžaste revolucije” i koja se na zahtev globalne plutokratije, a protivno Helsinškom završnom aktu, odrekla dela okupirane državne teritorije. Do pojave „narandžastih revolucija” tip tzv. denacifikacionih konstitucija nametan je samo ratom okupiranim zemljama. Naravno, svi presedani, pa i ustavni, stvaraju se da bi zapadnoj pseudoeliti poslužili u velikoj završnici borbe protiv ruske države. Model ustava denacifikovane i desuverenizovane, te teritorijalno rasparčane zemlje bio bi idealan za realizaciju politike Vašingtona, koja je fiksirana još 18. 8. 1948. godine u Direktivi Službe nacionalne bezbednosti SAD (br. 20/1): „Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim (Rusije): a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima silno zavisi od spoljnog sveta, v) nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, g) ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu”.(20)

Otuda bi posle donošenja novog ustava teritorijalno osakaćene Srbije bez KiM, njen premijer mogao da otrči kod  M. Kirbiju i ponovi mu reči kojima se posle donošenja Ustava od 1869. austrijskom diplomati B. Kalaju udvorički preporučio namesnik M. Blaznavac: „ovaj Ustav je veliki udarac ruskoj politici”.(21)

Gde je izlaz?

Za I. Kanta sloboda je bila osnovni uslov svakog valjanog zakona, zato „što niko nema pravo da prinudi drugog da bude srećan”, jer je „saglasnost sa samim sobom bitan uslov slobode”. Otuda se pojedinac može potčiniti samo onom zakonu za koji je dao svoj slobodan pristanak. Polazeći od ovog misaonog postulata zapadne konstitucionalne demokratije, u postpetoktobarskoj desuverenizovanoj Srbiji ne postoji politička sloboda kao osnovni uslov za valjano ustavotvorstvo.  Novim ustavom ne bi se, Lokovom rečju, „očuvala i uvećala sloboda”, već Srbijina postpetooktobraska okupacija.(24)

Govoreći o Ustavu Srbije od 1990., V. Petrov ističe kako je „tada državotvorna snaga Srbije bila slaba”, i dalje zaključuje, „kada stvari tako stoje, ustavotvorni pokušaji su osuđeni na neuspeh”.(22) Ustav od 2006. je po zapažanju M. Pavlovića plod „jednog uplašenog i konfuznog ustavotvorca”.(23)

Kakav je kapacitet Srbijinog ustavotvorca danas, posle 15 godina progresivne desuverenizacije? Odgovor je jasan: novi „ustav” može Srbima jedino da donese konstitucionalizaciju teritorijalnog rasparčavanja i uzapćenja političke slobode po denacifikacionom modelu. Sledstveno, borbom za očuvanje postojećeg Ustava, ne glorifikuje se njegov sumnjiv državno-odbrambeni normativni potencijal, već se neprijatelj srpske državnosti sprečava da stanju okupacije da privid konstitucionalne demokratije. Odbranom jednog lošeg Ustava, kao i loših političara kada su korisni Otačestvu, učimo se državničkoj mudrosti i strpljenju, neophodnoj u vremenima kada samo nerešeno srpsko državno pitanje podiže geopolitičku cenu jednog u svakom smislu potrošenog, ali ne i uništenog naroda.

Parafrazirajući jednu francusku skupštinsku ratnu proklamaciju (20. 4. 1792), ističemo, da ni jedno pokolenje nije ovlašćeno da ograniči prava budućih pokolenja time što će u uslovima neslobode delegirati vlast jednoj kolaboracionističkoj kliki i time onemogućiti buduća pokolenja da tu vlast opozovu. Ako stvari tako stoje iz ugla teorije narodne suverenosti, kako se tek iz pravoslavnog shvatanja naroda kao zavetne istorijsko-eshatološke nebozemne zajednice spasavanih i Svetih,25) može opravdati izbor jednog pokolenja da svoje Otačastvo okuje ustavnim lancima okupacije. Jer, „kuda ćete s kletvom prađedovskom? Su čim će te izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije”!

Zato, borba za novi ustav, koji bi bio istinski izraz suverenog ustavotvorca, mora da  otpočne borbom za slobodu. A pravo je temelj slobode jedne političke zajednice.

________________________________________________

Odrednice:

1) M. Jovičić, Ustav i ustavnost, IS, knj. 3, Beograd, 2006, str. 66;

2) M. Milovanović, Državno pravo i načela spoljne politike Kraljevine Srbije, Beograd, 1997, str. 169;

3) M. Pavlović, Preobraženski ustav – prvi srpski ustav, Kragujevac, 1997, str. 294-314;

4) Istoriя gosudarstva i prava zarubežnыh stran, Tom 2, otv. red. N. A. Krašeninnikova, Moskva, 2008, str. 309, 422-423;

5) M. Milovanović, Državno pravo i načela spoljne politike Kraljevine Srbije, Beograd, 1997, str. 155;

6) R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 2008, str. 152;

7) M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40

8) Istoriя gosudarstva i prava zarubežnыh stran, Tom 2, otv. red. N. A. Krašeninnikova, Moskva, 2008, str. 301-309, 420-422;

9) R. Marković, Predgovor Ustava Republike Srbije od 2006, navdeno prema M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40

10) K. Čavoški, Srpsko pitanje, Podgorica, 2011, str. 221;

11) Molnar, Predsednik Nikolić i Ustav, http://pescanik.net/predsednik-nikolic-i-ustav/

12) M. Milovanović, Državno pravo i načela spoljne politike Kraljevine Srbije, Beograd, 1997, str. 169;

13) Vukadinović, Neposredna primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju-uskladjivanje doćeg prava sa pravnim tekovinama Evropske unije, Pravni život, br. 12/2010, str. 413-427 i nepublikovano istupanje na međunarodnoj naučnoj konferenciji Z. Čvorović, Soglašenie ob associacii kak instrument razrušeniя konstitucionno-pravovogo porяdka – na primere Serbii i Ukrainы, http://www.kantiana.ru/programm_forum.pdf

14) M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, Kragujevac, 2008, str. 460;

15) Ilić, Protiv novog partijskog ustava, http://pescanik.net/protiv-novog-partijskog-ustava/

16) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:547581-Preambula-na-testu-naroda; http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1926366/%D0%94%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81+%D0%9F%D0%B0%D0%BA%3A+%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B0%D0%BC%D0%B1%D1%83%D0%BB%D0%B0+%D0%BE+%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83+%D1%83+%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B8+%D1%81%D0%B0+%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%BC+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D1%83+%D0%95%D0%A3.html

17) R. Marković, Odgovornost predsednika Republike – prema ustavima Republike Srbije od 1990. i 2006. godine, Dva veka srpske ustavnosti, Beograd, 2010, str. 29;

18) Hiks, Politički sistem Evropske unije, Beograd, 2007, str. 142-143;

19) Ilić, „Poštovanje i poverenje”, http://pescanik.net/postovanje-i-poverenje/

20) Navedeno prema D. Kalajić, Na braniku Evrope, protiv novog svetskog poretka, Vojno delo 1-2/93;

21) A. Radenić, Dnevnik Benjamina Kalaja: 1868-1875, Beograd, 2002, str. 201;

22) V. Petrov, Ustavna gradnja i razgradnja – projekti za novi ustav i Ustav Srbije iz 2006, Dva veka srpske ustavnosti, Beograd, 2010, str. 412;

23) M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=9873:prikrivena-denacifikacija-u-ustavu-od-2006&catid=37:politika&Itemid=40

24) K. Čavoški, Pravo kao umeće slobode: ogled o vladavini prava, Beograd, 2005, str. 192-194;

25) M. Arsenijević, „Srb je Hristov” (Crtice za uvod u Srbski Crkveni Zavet), Nebeska Srbija, prir. V. Dimitrijević, Slanci, 2002, str. 391-455.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari su isključeni