Руски плес у средњој Азији

Велике силе, Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина, или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, маштају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану, Туркменији И Узбекистану. Када би средњоазијски регион доспео под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу светског хегемона.

Нафта доноси новац, а нафтоводи не само економску корист, већ и политички значај. Сигурно је да ће регион Средње Азије имати прворазредни значај у време када ће производња гаса и нафте у њему бити на врхунцу (2020–2040), као што је то данас случај са Блиским Истоком.

Шта велике силе желе да постигну у Средњој Азији, на простору под којим се подразумевају Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Туркменија и Таџикистан? Одговор је врло једноставан – велике силе желе да тамо осигурају свој преовлађујући политички и војни утицај, кључну улогу у експлоатацији и транспорту нафте и гаса, са додатком да Русија жели да дугорочно обезбеди положај тамошње руске мањине. Међутим, на трусном подручју на коме се преплићу И суочавају бројни интереси, све то није лако остварити.

О значају великих средњоазијских залиха нафте и гаса, углавном у крајевима око Каспијског мора, у доба када су налазишта фосилних горива при крају у многим регионима одакле се снабдевају велики светски потрошачи, не треба ни говорити. Колико год се причало о новим, безбедним и много продуктивнијим технологијама за производњу нуклеарне енергије и другим алтернативама за фосилна горива, нема ни наговештаја да ће она брзо изгубити садашњи значај.

Велике силе (Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина), или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, сањају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану (располаже са око 3–4% светских залиха нафте, а сматра се да су оне и веће), Туркменији (пета земља у свету по залихама гаса) и Узбекистану (спада међу првих 10 земаља света по резервама природног гаса). Обезбеђивањем канала за масовну доставу тих енергената на светско тржиште би значило да Русија, која сада директно или индиректно контролише тек нешто мање од 10 одсто познатих светских резерви нафте и око 30 одсто залиха природног гаса, више не би била гарант (без алтернативе) енергетске безбедности Европе. Када би средњо-азиски регион доспео под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу светског хегемона. Наравно Турска и Иран из прикрајка вребају своје шансе и сањају о обнови својих древних империја.

О геополитичком значају Средње Азије за Русију и Кину лако је закључити и на основу летимичног погледа на мапу Евроазије. Граница Русије са Казахстаном дуга је скоро 7,000 километара, а у многим зонама је без икаквих већих природних баријера. Слична је ситуација и са кинеском границом. Непријатељски режими у Средњој Азији, склони исламистичким идејама, угрозили би руску мањину у региону и створили додатни простор за деловање чеченских и других терориста против Русије. Примера ради, Ујгурска заједница тада би могла да оспори државност Кине – а такви режими представљају и много већу опасност за ове две велике државе. Да и не говоримо о другој врсти опасности, односно шта би за Русију, односно Кину значило када би се на њеним границама (са јужне/западне стране) појавио НАТО.

Не треба занемарити ни питање криминала. Преко Средње Азије иде „пут дроге“, из Авганистана и других региона који су значајни произвођачи и „извозници“. Ту пролазе и значајне магистрале трговине људима, нелегалне миграције, шверц оружја, и тако даље.

Очекује се да ће се широм наше планете до средине 21. века појавити немали број (често великих) области у које неће бити паметно залазити, нити ће бити добро имати их близу својих граница. За Русију пре свега, али и за Кину, због свега реченог је од великог значаја да то не буде случај са Средњом Азијом – односно њеним деловима, а поготово не када је реч о Казахстану. Тим пре што у Средњој Азији живи (и без обзира на лоше демографске прогнозе због ниског наталитета а не толико због исељавања) и у наредим деценијама ће у њој живети доста Руса.

У Централној Азији сада има готово седам милиона Руса (било их је до пре 25 година преко девет милиона), односно у њој живи русофонска популација од преко 20 милиона људи – уз Русе ту спадају и Украјинци, Белоруси, Немци, Грци, Татари и многи урбани Казаси и Киргизи. Ту спадају делимично и Узбеци и Таџици, поготово када живе ван матичних република. Руси и даље представљају значајан део становника већих градова Средње Азије, али и преовлађујуће, како градско, тако и сеоско становништво северног и источног Казахстана, односно велику мањину у централном Казахстану и на северу Киргизије.

Без обзира на све тешкоће са којима се суочавала Русија, у оним земљама које су улагале напоре да се свестрано еманципују од Москве, много фактора је изнутра радило у прилог Русије. Ипак су некадашњи руски суседи у Средњој Азији економски, културно, политички, али и у сваком другом погледу остали упућени на Русију. Вековне везе се не кидају лако и без страховитих последица – а питање је колико је и паметно кидати их са напреднијима од себе.

Тога су били свесни у Алма-Ати, Ташкенту, Ашхабаду. Отуда, тамошње власти су прихватале разне руске иницијативе за повезивање бивших совјетских република, додуше асиметрично. Поготово што је Москва поступала врло обазриво, уз пуно уважавање суверенитета и територијалног интегритета новонасталих држава. А свој политички утицај настојала је да учврсти и закључивањем економских аранжмана који нису увек били повољни за Русију, а били су од великог значаја за средњоазијске земље у фази болне транзиције.

Блага политика Русије, судећи по резултатима, показала се потпуно оправдана. Растурање СССР-а није било разумно, али када се то већ десило – изгледа да би било контрапродуктивно да је онемоћала Русија поступала тако да плаши и од себе тера земље Средње Азије. Овако, показала им је да их уважава и прихвата као независне државе, а да оне могу, у складу са својим потребама И цивилизацијском упућеношћу, да јој се без страха окрену. Тако је чак и положај руског становништва, зависно од државе до државе, постепено постао добар, или бар солидан.

Да је којим случајем, уместо да инсистира на пуноправности Руса у Казахстану и Киргизији (где их највише има), Москва одвојила северни и источни Казахстан, угрозила би положај половине руског народа у Средњој Азији, који ту живи. Због тога никада ни формално, ни неформално Русија то није ни наговестила. Руска Федерација би неповратно покварила своје односе са државама региона, односно учинила свој геополитички положај много неповољнијим – имала би, само нешто јужније, дугу, отворену границу, али тада већ са непријатељски настројеним суседом. Уз то, средњоазијска нафта и гас, од које битно зависи доминантна руска улога као енергетског снабдевача земаља ЕУ, не налазе се на подручјима са руском већином, а руско учешће у његовој експлоатацији и контрола над његовим извозом дугорочно би били на климавим ногама.

Умеће стратешког позиционирања

Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености.

У првом делу овог текста видели смо да су се државе Средње Азије поново, на овај или онај начин окренуле Москви. У њима је већ достигло озбиљне размере, и наставља да расте, економско (и то у стратешким секторима), политичко, војно, присуство Русије. Томе је погодовало и то што док се Русија према њима односила као према себи равнима, САД су настојале да над њима успоставе своју хегемонију. И они режими који су са Вашингтоном кокетирали били су за њега тек привремено добри, док уз помоћ наранџастог превратничког таласа не буду инсталиране још погодније владајуће гарнитуре.

Како би очувала свој утицај на постсовјетском простору, Русија је уложила велике напоре како би биле створене, и уистину заживеле, разне међународне организације на простору бившег СССР-а. Организације на које ћемо се осврнути су Заједница независних држава, Организација Договора о колективној безбедности, Евроазијска економска заједница и Шангајска организација за сарадњу.

Заједница независних држава (ЗНД)

Све државе Средње Азије похитале су да крајем децембра 1991. приступе Заједници независних држава, чије су стварање иницирале Русија, Украјина и Белорусија, са циљем да некадашњим совјетским републикама помогне да сарађују на свим пољима где сматрају да је то за њих корисно, ипак пројекат се показао неуспешним. Данас постоје само контуре те организације, пре свега због иступања Кијева!

Организација Договора о колективној безбедности (ОДКБ)

После распада СССР-а поједине његове чланице – укључујући и све републике Средње Азије изузев Туркменије ,склопиле су Договор о колективној безбедности. У питању је био одбрамбени аранжман, у складу са којим се напад на једну од чланица сматра нападом и на друге чланице. Њене чланице су Русија, Белорусија, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргизија и Јерменија.

Евроазијска економска заједница (ЕАЕЗ)/ Евроазијска економска унија

По узору на некадашњу Европску економску заједницу, низ чланица Заједнице независних држава започео је рад на стварању целовитог царинског система, јединствене економске политике и уистину заједничког тржишта. Белорусија, Казахстан, Киргизија, Русија и Таџикистан крајем 2000. године основале су Евроазијску економску заједницу, а 2006. године, у својству пуноправног члана, њој се прикључио и Узбекистан. Пошто се економске интеграције, више због различитог степена економског развоја него политичке воље, нису у пуној мери одвијале онако како се то очекивало, 2006. године створен је царински савез између Русије, Белорусије и Казахстана, а одлучено је да му се друге чланице Заједнице сукцесивно прикључују када за то буду спремне. Ипак, врхунац интеграције, постигнут је 1. Јануара 2015. Када је формирана Евроазијска економска унија, заједница држава са политичком, економском, војном, царинском и хуманитарном сарадњом.Тренутни чланови су : Русија, Казакстан, Белорусија, Киргистан и Јерменија. Таџикистан има статус кандидата.

Шангајска организација за сарадњу (ШОС)

Русија, Кина, Казахстан, Таџикистан и Киргизија током 1996–1997. године међусобно су закључиле споразуме у циљу подизања нивоа поверења у одбрамбеној сфери и смањења присуства војних снага у пограничним рејонима. Тако је, мада још на неформалним основама, створена Шангајска група. Она је 2001. године прерасла и у формалну регионалну међународну организацију. Њен оснивач је био и Узбекистан, који у то време Русији није био нарочито наклоњен.
Јачање војно-безбедносне сарадње земаља Средње Азије, Русије и Кине иницијално је повезано са грађанским ратом у Авганистану и исламистичком опасношћу која је претила региону. У страху од ње, владе земаља Средње Азије су интензивирале сарадњу са својим моћним суседима, од којих су, без обзира на изразе пријатељства, донекле и зазирале. Штавише, пошто су се одлучиле за војну операцију против Талибана, а прецењујући своју моћ и перспективе јачања свог присуства у Средњој Азији, тзв. шангајске интеграције нису много забринуле ни Вашингтон. Отуда им се прикључио и Узбекистан, док је још водио рачуна о вољи САД.

У октобру 2007. године чланице ШОС-а потписале су Меморандум о сарадњи са Организацијом о колективној безбедности, која представља класични војни савез. Тако је, макар на неким пољима, и у некој мери, са њим повезана и Кина. Циљ ШОС-а и ОДКБ-а, како изјављују руски и кинески званичници, и даље није да конкурише НАТО, већ се унутар ШОС-а војна сарадња успоставља у домену борбе против тероризма и сепаратизма, а у оквиру ОДКБ-а ради генералног осигуравања војно-политичке безбедности држава чланица, али свима је очито да обе регионалне организације, односно њихово умрежавање, има за циљ да Северноатлантску алијансу држи подаље од региона Средње Азије.

Наравно, далеко је од тога да је ШОС онолико хомогена организација као што су оне у којима Русија нема истинску конкуренцију. Штавише, док Русија ШОС посматра пре свега у војно-политичком кључу, Кина жели да она поприми и економску димензију. Другим речима, да постане заметак јединственог тржишта које би обухватило и Кину, а постоје наговештаји да Пекинг прижељкује и слободно кретање радне снаге као што је случај у ЕУ. То не наилази на симпатије Русије, па и земаља Средње Азије, уплашених од потенцијалне кинеске демографске експанзије и успостављања њене економске премоћи.

Узбекистан и Казахстан, настоје , избегавајући оно што смо поменули да би могло да их угрози , да са Кином развијају што ближе односе. Тиме те земље желе, од када су се дистанцирале од Вашингтона, да створе нову противтежу руском утицају. Што се тиче Киргизије и Таџикистана, они доследно следе политику Москве. Још треба напоменути и то да и она има свој план за обуздавање утицаја Кине унутар ШОС-а. То је протежирање Индије, тј. заговарање идеје да би и она требало да постане пуноправна чланица Шангајске организације. Иначе, државе посматрачи, од којих неке и желе да постану њени пуноправни чланови, уз Индију су и Пакистан, Монголија и Иран.

Будућност Средње Азије

Русија је до данас успела да у свим земљама Средње Азије успостави преовлађујући политички и економски утицај, а у већини њих осигурала је и озбиљно војно присуство.

Експлоатација, транспорт и продаја главних ресурса региона, тј. нафте и гаса, директно или индиректно, углавном су у рукама руског бизниса (и посредно државе). Штавише, велики део спољнотрговинске размене држава Средње Азије, и када се не ради о енергентима, обавља се са Русијом, односно одвија се унутар простора ЕЕАЗ-а или ЗНД-а, па су оне и на тај начин зависне од Москве.

Русија у региону има кључну војну улогу. Изузев Туркменије, друге његове земље су са Москвом повезане одбрамбеним савезом, и у њима је руска војска успоставила сталне базе или друге видове свог присуства. На посредан начин и Кина је део војно-политичког аранжмана који има за циљ да евроатлантске силе држи далеко од Средње Азије.

Руски језик и култура преживели су буру националних страсти која је избила пошто су републике Централне Азије стекле независност. Руски је, уз језике већинских народа, званични језик у Киргизији и Казахстану. Виши и средњи сталежи казахстанског и киргистанског друштва углавном су остали део руског језичко-културног корпуса, а на Русију су у цивилизацијском погледу упућени и припадници градског становништва других република Средње Азије. Елитне школе, универзитети, средства масовног информисања у Казахстану и Киргизији углавном функционишу на руском језику, а он је широм Средње Азије остао језик пословног света, науке и међунационалне комуникације.

Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености. Но, баш због голих интереса, надметање Москве и Пекинга на простору Централне Азије неће узети озбиљније размере. Без обзира на то што надметања међу њима већ има, и што ће га бити и надаље.

Иако енергентима богате земље Средње Азије настоје да продубљивањем блиских веза са Кином успоставе баланс руском утицају, он је суштински неприкосновен. Земље региона се много више плаше Кине, која је и даље у фази демографске експанзије, и све више показује глад за ресурсима, него Русије. Кокетирање са Кином је површно, тек да се централноазијске земље не би осећале непријатно због безрезервне упућености на Русију.

Уосталом, енергетска инфраструктура коју земље Средње Азије, али и Русија намеравају да граде како би средњоазијска нафта и гас могли у већим количинама да „потеку“ ка Кини – односно како Москва не би зависила једино од европског тржишта, а земље Средње Азије од Москве – иде у сусрет кинеским нарастајућим енергетским потребама. Између осталог и зато, Пекинг је сигурно свестан да би покушај угрожавања руског првенства у Средњој Азији довео до тога да штета буде већа од користи, и у догледној будућности настојаће да избегава озбиљније конфронтације са Москвом.

На крају, у вези са причом о Средњој Азији, пре десет година 80 одсто светских резерви нафте и гаса било под контролом Запада и његових савезника, данас је 90 одсто светских ресурса, не рачунајући америчке, изван његове контроле. Нафта доноси новац, а нафтовод политички утицај, а можемо да будемо сигурни да ће у време када ће производња гаса и нафте у Централној Азији бити на врхунцу , што је период од 2020–2040. године , а када ће фосилна горива још засигурно имати прворазредан значај, регион Средње Азије имати утицај који данас има Блиски исток .

Извор: Времеје.рс