Stoltenberg i lažna koncepcija „vojne neutralnosti“

Srbi imaju nadaleko poznati brend – pogača i so – kojim tradicionalno dočekuju prijatelje. Ali, kao što videsmo i one druge. One koji su nam pobili nekoliko hiljada ljudi i bar duplo toliko izranjavali. To su oni koji su nas častili sa jedno petnaestak tona uranijumsko-plutonijumskog koktela i sa tričavih stotinak milijardi dolara ratne štete. I oteli nam teritoriju Kosmeta.

Srbi imaju i („vojno neutralnu“) Gardu. Gledasmo je u svečanom špaliru na aerodromu, ispred i u Palati „Srbija“ i po raznoraznim državnim holovima, gde god da je Stoltenbergova noga kročila. To je jedinica koja nastavlja tradicije Gardijske brigade. Jedan broj njenih pripadnika je pobila NATO avijacija i svake godine se polažu venci na Topčideru.

U kontinuitetu se bavim okupacijom Srbije – onom neskrivenom na teritoriji Kosmeta i onom takozvanom mekom nad ostatkom Srbije. Ukoliko neko do sada nije znao kako se i sa kojom poniznošću dočekuje okupacioni gazda ili bar po rangu jedan od najvažnijih izaslanika okupacionih vlasti, bila je ovo odlična prilika da se uveri.

Ne bi to bilo strašno, baš naprotiv, samo kada bismo zvanično, strogo prema međunarodnom pravu, proglasili, odnosno prihvatili stanje „ratne okupacije“ dela ili celokupne teritorije. Svi problemi bi nestali u trenu. Ali, kome to zboriti? Marionetama iz vlastitog tabora i nebrojenim dežurnim pomagačima koji su se ugnjezdili u svim mogućim kablovskim i ostalim sistemima?

Generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg, obraćajući se odabranima na Fakultetu Političkih nauka u Beogradu[i] tokom drugog dana zvanične posete Srbiji, izrekao je nekoliko rečenica od kojih jedna najbolje odslikava o kakvom se licemernom i prevarantskom savezu radi: „Naš cilj je bio da zaustavimo nedopustive akcije Miloševićevog režima i upotreba sile bila je krajnje sredstvo posle neuspešnih političkih pregovora“.

E, sada, to što zbog „nedopustivih akcija Miloševićevog režima“ tokom 1998. godine, kada je izvedena najveća protivteroristička operacija od završetka Drugog svetskog rata strogo prema međunarodnim konvecijama, u Haškom sudu niko od državnog, vojnog i policijskog vrha nije osuđen, već isključivo za navodni udruženi zločinački poduhvat tek kada je krenula agresija ’99-te, to za čelnika Alijanse, naravno da ništa ne znači.

Problem je što tako nešto ne znaju niti žele da saznaju mnogi takozvani srpski intelektualci, pa im to takođe ništa ne znači, kao i Stoltenbergu. Njima su i dalje pregovori u Rambujeu bili „o.k.“, iako je do sada svetlo dana ugledalo više stotina dokaza da se radilo o otvorenoj i ponižavajućoj nameštaljki, kao i u slučaju Račak, koji je, kao takav, čak odbačen od pomenutog tribunala. Važno je da su oni Genseka dočekali sa ushićenjem. I neka su. Kako bi se drugačije pokazale „zverke“ ukoliko „sneg ne bi prekrio breg“.

Osvrćući se u svom izlaganju na  Rusiju, potencirao je „neophodnost konstruktivnog odnosa sa tom zemljom koji mora da se zasniva na nekim osnovnim principima, a jedan od njih je da svaki narod mora da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet drugih zemalja, uključujući, naravno, i njene susede. I to je bio problem u Ukrajini, Rusija nije poštovala suverenitet i teritorijalni integritet te zemlje.“

Kada ovako nešto – da se mora poštovati suverenitet i teritorijalni integritet – izjavi prvi čovek NATO saveza koji nam je oružanom agresijom i potonjom perfidnom igrom oteo Kosmet, i to pred predsednikom srpske Vlade, pred dekanom i profesorima FPN i studentima, a svi zajedno su (čast izuzecima u sali) poodavno svojevrsni etalon ulizištva i evroatlantske zaslepljenosti, i na sve to baš niko od njih ne reaguje, onda mora da se bliže poslednja vremena. Bar za nas Srbe.

No, da batalimo emocije. To prepuštam onima naknadno „prosvećenima“, koji se ovih dana utrkuju u borbenom moralisanju, a poneki i u pisanju otvorenih pisama čelniku Alijanse. Jedan od njih ističe[ii] „pa i ja sam bio protiv tog (Miloševićevog) režima.“ Ja bih dodao – e, pa kada si se borio protivu tog režima i to nakon agresije, ćuti i trpi prijatelju. I uživaj sada u plodovima svoje borbe. Ili možda nisi primetio da je u dosmanlijskim kolonama te dvehiljadite, bilo evropskih i zastava članica NATO i njihova neskrivena politička i svakovrsna podrška? A verovatno ni do dana današnjeg nisi doznao da je u „tvoju“ borbu uloženo jedno stotinak miliona maraka, tadašnjih sedamdesetak miliona dolara?

Da prozborimo koju stručnu reč o dometima neuobičajeno sadržajne i, za zapadne standarde, duge posete generalnog sekretara  NATO.

Kao bomba je odjeknula njegova izjava da je NATO (a ne Savet bezbednosti koji je Rezolucijom 1244 formirao KFOR i trebalo bi da rukovodi tamošnjom Komandom), doneo odluku da „relaksira Vazdušnu zonu bezbednosti“ i dozvoli srpskoj vojnoj i civilnoj avijaciji da je koristi. Premijer Srbije umalo se u nekoliko navrata nije zaplakao na otvorenoj sceni od sreće povodom toga. Pobogu, konačno ćemo iz vazduha i sa radara „videti“ Vranje, Leskovac (sa sve plastenicima i vrednim radnicima), Preševo, a o Kuršumliji i Prolom Banji da ne govorimo.

To što su predstavnici Vojske Srbije predvođeni načelnikom Generalštaba simbolično (i propagandno podešeno baš za taj dan!) u Prištini potpisali sa komandantom KFOR-a sledeći dokument: „Sporazum o privremenim operativnim procedurama nakon pune relaksacije Vazdušne zone bezbednosti“,[iii] malo ko je shvatio kako treba. I/ili nije želeo, odnosno nije smeo.

Težište u sporazumu je na sledećem – (1) „relaksacija“, a to znači da nije reč o ukidanju Vazdušne zone bezbednosti i (2) „privremene operativne procedure“, gde se jasno naglašava privremenost, a ne stalnost. No, dobro, ovo je inače zemlja u kojoj procedure, pogotovu one vojne, igraju minornu ulogu. Videli smo to u slučaju pada helikoptera.

Stoltenberg nas je, zajedno sa globalističkom „Gladio“ birokratijom razmeštenom u Briselu (i kojekude), častio nečim iza čega se, prema proceni autora, krije opasna simbolika, koja će najverovatnije vrlo brzo biti, odnosno, već je prerasla u realnost.

Privremena relaksacija tzv. Vazdušne zone bezbednosti je, ako se malo udubimo u taj potez i zavirimo iza kulisa, svojevrsno omeđivanje nezavisnog „Kosova“ i to tako što se nastavlja devastiranje ili još bolje – razmekšavanje Rezolucije 1244, kao poslednje brane. Nema Vazdušne zone od 25 kilometara (a pre toga ni Kopnene od 5 kilometara), nema ni pune uloge Saveta bezbednosti. Pa će tako i KFOR, koji sada broji jedva nešto iznad četiri hiljade pripadnika (a krenuli su sa preko četrdeset), vremenom prestati da postoji. I to zavisi, na našu žalost, isključivo od volje NATO i nikog drugog.

Najpreciznije – omeđuje se državna granica između Srbije i nezavisnog „Kosova“. Jer, kakva bi to država bila ukoliko nema svoju preciznu graničnu liniju, koju samostalno štiti. Makar na papiru. Ko ih dobro poznaje (a autor je jedan od tih), odlično oni to rade i u praksi. Da ne bude zabune, vidimo kako se bore za svaku livadu na graničnoj međi sa Crnom Gorom. Ili ne vidimo?

Radi onih kojima nije poznato, da pomenemo da se prema međunarodnopravnoj definiciji – pod državnom granicom podrazumeva vertikalna ravan koja se prostire u vazdušni prostor i u podzemlje i deli teritoriju dve države. Pa nadalje – kopnene granice su zamišljene linije koje spajaju određene tačke na površini zemlje, utvrđene sporazumom između graničnih država.

Obratimo pažnju na termin „sporazum“. Šta nam nalaže zapad već nekoliko godina? „Sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“. A nedavno, vrlo direktno – Srbije i Kosova.

I zato, ukoliko su vrhovnici Alijanse želeli da budu galantni i širokogrudi, iznad svega iskreni, ako su oduševljeni kooperativnošću srpske strane i dostignutim nivoom prijateljskih odnosa, zbog čega nas nisu obradovali, recimo, odlukom da vratimo na Kosmet onih hiljadu vojnika, policajaca, carinika i ostalog osoblja? Taj deo Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova je bio u istoj ravni sa klauzulama o Vazdušnoj i Kopnenoj zoni bezbednosti.

E, sada, neko će reći – pa pobogu, šta je loše u tome da kontrolišemo taj deo našeg neba? Primaćićemo se Kosovu (Metohija je daleko odatle) i to će biti udarac za šiptarske separatiste?

Tačno, to bi zaista bilo tako, ali kada bi vremeplov vratili tamo negde, na početak 2001. godine, kada smo još uvek daleko od NATO pokrivača pod nazivom „Partnerstvo za mir“, kada nismo „interoperabilni“ i u NATO konceptu „operativnih sposobnosti“, kada smo strašno daleko od IPAP-a, SOFA, PARP-a, kada nemamo NATO kancelariju u vrhu sistema odbrane, kada raspolažemo sa preko 100 hiljada boraca u miru i oko 450 hiljada u ratnim jedinicama, kada imamo 150 borbenih aviona, 1.100 tenkova, 4.000 artiljerijsko-raketnih oruđa i kada su još uvek u životu i u punoj snazi legendarne armije, korpusi i stotine mirnodopskih brigada i pukova. Bez mornaričke Flote.

Bez svega toga, nikakva je vajda od relaksacije Vazdušne zone bezbednosti (čak i da zanemarimo navedenu, vrlo verovatnu praktičnu simboliku). Ovakvi kakvi smo vojno, a pogotovu vazduhoplovno (u kojem su nam najvažniji komandanti, komandiri i piloti školovani u američkim i ostalim koledžima), glatko su mogli da nam daju i prištinski aerodrom na korišćenje. I da mirno spavaju.

A sada malo o „vojnoj neutralnosti“. O, verovatno, najlukavijoj prevari srpskog naroda za poslednjih bar sto godina, koja je, kao što smo i pretpostavili, bila „kamen temeljac“ razgovora kako se Srbi ne bi dosetili.

I generalni sekretar NATO i premijer Vučić i osobito tandem, poznati dvojac IPAP-SOFA ministara: Dačić-Gašić, prosto su se utrkivali da u svakoj drugoj rečenici naglašavaju „vojnu neutralnost“ Srbije. Vučić i Stoltenberg, kao, je l’ te, geopolitički dalekovidiji, čak su i izmenili retoriku, pa se moglo čuti u par navrata samo „neutralnost“, bez prefiksa „vojna“. To je svakako novina. O, Bože pomagaj, blagoslovi mudrost kako bi im doakali i široku javnost Srbije upoznali sa pozadinom i suštinom ove opasne laži.

‘Ajmo po ko zna koji put – takozvana „vojna neutralnost“ nam je udenuta kao subverzivni deo scenarija upravo preko eksperata NATO. Onda kada se pripremalo proglašavanje i furiozno priznavanje nezavisnosti „Kosova“, primarno od strane vodećih članica tog saveza i njihovih brojnih marionetskih država širom sveta. Trebalo je uljuljkati srpsku javnost, skrenuti pažnju sa Alijanse čiji su organi uveliko, baš u to vreme privodili kraju vojno razbijanje Srbije. Da taj posao nisu završili, baš nekako o Vidovdanu 2007. godine, nikada ne bi krenuli u otvorenu separatističku (aneksionu) operaciju, odnosno amputaciju Kosmeta i brutalno gaženje Rezolucije 1244 čiji su garanti.

„Vojna neutralnost“ je vešto smišljena floskula koju ne prepoznaje međunarodno pravo. Ni u jednoj Haškoj i ostalim brojnim konvencijama, deklaracijama, protokolima, aneksima, dopunama. Nema je ni u Povelji OUN kao najvažnijem međunarodnom dokumentu.

Pored toga, Srbija je na odbrambenom i vojnom polju, prihvatila da se „reformiše“ apsolutno prema NATO standardima i operativnim i ostalim političko-bezbednosnim procedurama. I ne samo to. Srbija je pod potpunim, neprestanim i neposrednim monitoringom (još preciznije – pod komandom) Alijanse. O tome svedoče brojni gore navedeni (ali i nenavedeni) obavezujući programi i podprogrami sa preciznim ugovornim klauzulama, kao i „inicijative“, zatim, obuka kadra i jedinica, korišćenje vojne infrastrukture i instalacija i drugog, u okviru najvišeg stadijuma „Partnerstva za mir“.

I najžalosnije i najopasnije – Srbija ima brojčano vrlo malu i u odbrambenom smislu neadekvatnu, profesionalnu (plaćeničku) Vojsku, koja ne samo da je nemoćna da odbrani teritoriju države (o povratku Kosmeta ne vredi ni pisati), već nije moćna ni da se iščupa iz NATO zagrljaja ukoliko bi vlast i pokušala da primeni stvarni međunarodnopravni institut – neutralnost. Ne postoje šanse ni u promilima.

Kakva je to „vojna neutralnost“ ako smo kao država politički i na svakom drugom polju, a posebno na planu spoljne i bezbednosne politike opredeljeni i na putu za Evropsku uniju, koja je najvažniji saveznik (i sadelatnik) NATO saveza? Može li se, dakle, biti vojno neutralan a politički (državno) svrstan?

Ako smo „vojno neutralni“, zašto smo reformisali Vojsku isključivo prema NATO standardima, zašto se njihova „Vojna kancelarija za vezu“ nalazi usred Ministarstva odbrane, a ako je tako, zašto ne postoje i kancelarije za vezu ostalih, makar najačih zemalja sveta koje nisu pod kišobranom Alijanse, ili kancelarija saveza pod nazivom ODKB? Ravnopravnosti (i iskrene neutralnosti) radi.

Ne postoji „vojna neutralnost“ i takav naziv je u koliziji čak i sa logikom i zdravim razumom. Koji će nam vrag, što bi rek’o pametan srpski seljak, vojska koja je neutralna? Za šta takva vojska služi?

Međunarodno pravo poznaje i tretira „neutralnost“. Ali, ne vojnu ili neutralnost vojske, već države u celini. Sa svim polugama i odrednicama. Postoje dve vrste „neutralnosti“ – „stalna“ i „privremena“. Stalnu i priznatu neutralnost ima samo jedna država – Švajcarska. Ona druga – Austrija, kojoj je volšebno na završetku Drugog svetskog rata, nametnuta „stalna neutralnost“, poslednjih dvadesetak godina je potpuno devastirana i može se smatrati u praksi nepostojećom.

Neutralnost neke države međunarodno pravo tretira kao odnos prema ratu koji je u neposrednoj pripremi odnosno pred početkom ili u ratnim dejstvima koja su krenula između dve ili više država. Neutralna država (bilo ona koja ima „stalnu“, ili ona koja tada proglašava „privremenu neutralnost“), obavezna je da se u tom sukobu ponaša tačno prema pravilima kojima su regulisane uglavnom brojne zabrane i nametnuto da se mora odnositi prema sukobljenim stranama identično. To jest ravnopravno i podjednako. Bez bilo kakvih prava mešanja u oružani sukob na jednoj ili na drugoj strani.

Ima li nas u ovoj priči? Naravno da ne. Ono što marionetska vrhuška uz „artiljerijsku“ podršku svojih vernih analitičara i „eksperata“ uporno krije od srpske javnosti, jeste još jedan preduslov – da bi „neutralnost“ države u celini a ne samo vojske, imala međunarodnopravnu verifikaciju, potrebno je da tako nešto zvanično priznaju sve strane u sukobu, a osobito najače svetske sile, članice Saveta bezbednosti. Je li imamo takav dokumenat ili neki drugi dokaz? Nemamo.

Hoće li Rusija priznati našu (nepostojeću) vojnu neutralnost ukoliko, hipotetički, u eventualnom sukobu sa NATO, pojedini delovi evrotlantskih trupa krenu sa srpske teritorije (setimo se SOFA sporazuma) gde su se prethodno, recimo, logistički snabdeli ili koristili za trening i pripreme kapacitete baze „Jug“, Centra ABHO u Kruševcu, pojedine aerodromske piste, radio-relejna čvorišta, centre veze i drugu infrastrukturu? Naravno da neće. Državni vrh Ruske Federacije odlično poznaje međunarodno pravo, vidimo to u slučaju Sirije, i razume šta je stvarna „neutralnost“, a šta lažna „vojna neutralnost“.

Ko mi ne veruje neka se raspita šta svake godine, ako se ne varam najmanje u dva navrata, radi srpski načelnik Generalštaba na sastancima Vojnog komiteta NATO i Vojnog komiteta EU? Tokom poslednjeg boravka prihvatio je (naravno prema nalozima političke vrhuške Srbije i prema NATO agendi) učešće naše Vojske ne samo u mirovnim već i borbenim misijima. Za početak u okviru Evropske unije. Koja je, ne zaboravimo, druga strana potpuno iste medalje. Za tako nešto nemamo skupštinsku odluku. I to se krije.

No, dobro, ni po jada bajke o Vazdušnoj zoni bezbednosti i „vojnoj neutralnosti“. Jad i tuga su kompletirani jednom „neobičnom“ inicijativom (tačnije svršenom odlukom) tokom susreta vrhovnika NATO i naše zemlje, kada nam je transparentno saopšteno kako će naši evroatlantski partneri, tačnije američko-kanadsko-evropska globalistička superkoroporacija, nastaviti da nam pomažu i u „relaksaciji“ naših nedovoljno, od municije i raznoraznih projektila, ispražnjenih magacina.

Dobro, ima tu zaista i veće količine „džebane“ kojoj je poodavno istekao rok, ali, smem da se kladim da će biti uništeno i mnogo toga što je u roku. Hoćemo li doznati istinu? Nikada. I još nešto – sramota je da nam uništavanje (dakle, ne proizvodnju) municije i artificija organizuje i finansira NATO. Ili možda nije. Sve u skladu sa politikom stranih investicija i fiskalne konsolidacije?

Međutim, u vezi sa tim bode oči nešto drugo. Razlika, ni manje ni više nego u hiljadu i nešto tona. Neko je pogrešio ili namerno izvitoperio (ili krije) istinu. I tu se možda nalazi rešenje rebusa iz prethodnog pasusa – šta će i koliko biti uništeno pod pokroviteljstvom naših „prijatelja“.

Obratimo pažnju – na zvaničnom sajtu Vojske Srbije doslovno stoji sledeće[iv]:  „On je (Stoltenberg), takođe, najavio osnivanje novog fonda koji će pomoći Srbiji da uništi 200 tona viška municije.“

Na sajtu Ministarstva odbrane se iznosi podatak o 2.000 tona, kao i na zvaničnom sajtu NATO[v] i evo tog dela:

„This offers a new opportunity to strengthen dialogue, understanding and cooperation,“ Mr. Stoltenberg said. He pointed to the start of a new trust fund to help Serbia safely dispose of up to 2,000 tonnes of surplus ammunition“ (…)

Čudna neka igra brojki – par hiljada tona gore ili dole. I, malo li je i 200 i 2.000 tona?

Tokom dvodnevne poste razgovaralo se između ostalog i o usavršavanju pripadnika naše Vojske po NATO centrima, koledžima, kampovima, poligonima, što je, kako je ocenjeno, veoma važno za unapređenje funkcionalnih i operativnih sposobnosti naših snaga. 

Malo je do sada iškolovano i iskursirano NATO „janičara“. Treba broj povećati. Nema brige i ima dovoljno vremena. Proći će svi do jednog tretman ispiranja mozga i promene svesti.

Samo da se ratosiljamo „viškova“ municije i još ono malo preostalih ratnih kadrova. Kako bi „vojna neutralnost“ bila čista kao suza i na izvornim NATO principima, standardima, procedurama…

Ipak, sve bajke (ovo će pre biti basna) imaju svoj kraj. Dočekaćemo ga, ovako ili onako.

Istorija vekovnog srpskog mučeništva nam o tome svedoči.

 _______________________________

UPUTNICE:

[i] http://www.nato.int/cps/en/natohq/photos_124912.htm

 [ii] http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/otvoreno-pismo-generalnom-sekretaru-nato-vratili-ste-nam-srpsko-nebo-a-kad-cete-srpsko-kosovo.html

[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Dikovic-u-Pristini-na-potpisivanju-sporazuma-sa-Kforom.sr.html

[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=ddf7ff38-8f8f-11e5-a394-00163e135009

[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_124970.htm

Izvor: Fond Strateške Kulture