Šta sprečava Rusiju i Zapad da stvore bolji svet?

Teroristički napadi u Parizu potresli su svet i zaprepastili svetske lidere. Da bi se porazila Islamska država, potrebno je učiniti prvi korak: da Zapad i Rusija nađu najmanji zajednički interes, ali se može ispostaviti da to nije nimalo lak zadatak.

Tokom čitave svoje istorije Rusija se razvijala kao deo Zapada, kao istočna periferija tog ogromnog civilizacijskog prostora, a danas se ona nalazi u čudnom i nezgodnom položaju. Neko je posmatra kao smrtnog neprijatelja sveta kakvog danas znamo, a neko baš suprotno, kao poslednju nadu za spasenje hrišćansko-evropske civilizacije. I jedan i drugi status ne priliči Rusiji i ne pruža joj nikakvu perspektivu saradnje sa vodećim državama Zapadnog sveta.

Koje prepreke stoje na putu nove antiterorističke solidarnosti? Nažalost, ima ih veoma mnogo. Sa ruskog gledišta, prva i najočiglednija prepreka su zapadne sankcije zbog Ukrajine, status Krima, priznanje Rusije kao globalne sile…

Čini se da Evropska unija (vladajuća elita) neće žrtvovati svoj „principijelan“ stav prema Rusiji i osudu njenog delovanja u pogledu Ukrajine radi nagodbe oko zajedničke borbe protiv Islamske države. U svakom slučaju, izvesno je da takav korak ne mogu sebi dozvoliti aktuelni političari, jer su oni previše ogrezli u ranije iskazanom stavu i nisu u stanju da ga promene bez ogromne štete po sopstvenu reputaciju.

Zbog toga je danas samo Putin sposoban da promeni modus rusko-evropskih odnosa. On to može učiniti ako žrtvuje nešto od svojih pozicija (poznato je da sve najatraktivnije šahovske kombinacije počinju žrtvovanjem figure, a Putina odavno bije glas da je šahovski velemajstor). Doduše, i tu postoje određene granice. Moskva neće vratiti Krim Ukrajini radi opšte konsolidacije u borbi protiv Islamske države, čak i ako bi teroristički napadi preplavili Rusiju od Kalinjingrada do Vladivostoka.

Drugi aspekt problema solidarnog suprotstavljanja Islamskoj državi je situacija unutar NATO. I tu je sve zamršeno, kao i u odnosima između Rusije i EU. Veliko je pitanje da li je Amerika, kao vodeća zemlja NATO, spremna da stane na čelo saveznika znajući interese svojih glavnih bliskoistočnih saveznika – Saudijske Arabije i Turske. Američki predsednik Barak Obama sigurno nije kovao planove o pokretanju nove velike vojne kampanje na Bliskom istoku. To svakako nije nešto čime bi on želeo da kruniše svoj završni predsednički mandat. Zvanična lica Nemačke tvrde da je potreban dijalog sa Moskvom i Teheranom. I levica i desnica Italije otvoreno predlažu podršku diplomatiji Kremlja, Francuski lider Oland zvanično je izjavio da je neprijatelj Francuske Islamska država, a ne Bašar Al Asad.

Ipak, od sadašnje vašingtonske administracije ne treba očekivati ništa osim pojačanih mera bezbednosti i novih isporuka naoružanja sirijskoj opoziciji, koja se bori protiv Asadovih snaga, kao i podrške Evropljanima u njihovom samostalnom suprotstavljanju Islamskoj državi.

U Rusiji je prilično rasprostranjeno gledište da Evropljani ne samo da mogu nego su i obavezni da organizuju operaciju protiv Islamske države bez direktnog učešća SAD, i to u saradnji sa ruskim oružnim snagama. Međutim, kada se takav scenario detaljnije razmotri, on deluje kao naučna fantastika. Teroristički napadi u Parizu jesu izazvali veliki potres, ali i pored toga čak ni svi Francuzi nisu spremni da krenu u totalni rat, da i ne govorimo o žiteljima evropskih članica NATO, koje za sada još uvek nisu direktno stradale od terorizma.

Glavna ruska ideja je da se sve vrati kako je bilo pre američke intervencije i „obojenih revolucija“, tj. da Asad ponovo uspostavi kontrolu nad Sirijom i da se pruži podrška vlastima Iraka, kako bi one svojim snagama uspele da se izbore protiv zloćudnog tumora Islamske države. Sve to liči na želju da se jednom skuvane ribice iz akvarijuma ponovo vrate u taj isti akvarijum. Sa druge strane, evropski partneri u okviru NATO rešenje vide u rekolonizaciji dela Bliskog istoka uz jačanje protektorata NATO nad teritorijom Sirije i severnog Iraka.

Teroristički napadi Islamske države danas imaju ulogu alarma koji poziva lidere civilizovanih zemalja da ispolje zdrav razum i ujedine se. Eksplozije i pucnji nisu samo napad neprijatelja spolja, koliko su simptomi bolesti unutar samog Zapada, Rusije, pa i Kine.

Pitanje koje zasada ostaje bez odgovora glasi: da li će lideri Rusije, SAD i Evrope imati dovoljno mudrosti i postati svesni činjenice da zaštita danas nije potrebna parcijalnim interesima pojedinih zemalja, naroda i političkih elita, nego interesima celokupne civilizacije, kojoj svi oni zasada još uvek pripadaju. Neko mora učiniti prvi korak ususret ostalima. Onaj ko učini taj korak ući će u istoriju kao najmudriji i najdalekovidiji vladar.

Nažalost, lideri SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije su 16. novembra postigli konsenzus da sankcije protiv Rusije budu na snazi sve do potpune implementacije Minskog sporazuma.

Izvor: Vremeje.rs