Pobednička strategija svih ruskih frontova

Logično je da se protiv Rusije aktivira svih šest frontova, utoliko pre što u njima Amerika neće dejstvovati svojim rukama

„Kad čujete da flota plovi Sredozemnim morem znajte: uskoro će se rešiti pitanje Konstantinopolja“.
Sv. Kozma Etolski

RAT KONTINENATA: VRUĆA ETAPA

U izvesnom smislu rat je već u toku. Rat se uvek vodi. Rat koji je sada najvažniji jeste konfrontacija dve civilizacije – civilizacije Kopna, koju predstavlja Rusija, i civilizacije Mora, ovaploćene u SAD. Na duhovnom nivou to je bitka duha i materije, svetlosti i tame, Boga i đavola.

Konfrontacija između polova u realnosti – između dobra i zla, trgovinskog poretka i herojske civilizacije, između Kartagine i Rima, Atine i Sparte – neuklonjiva je. Ipak, u nekim momentima ona dolazi do vruće etape. Danas je upravo takav momenat.

Mi balansiramo na ivici onog rata koji jeste, ali koji svakog trenutka može da postane glavni i verovatno jedini sadržaj našeg života. Budući da su glavni igrači – SAD i Rusija – sile koje poseduju nuklearno oružje, taj rat tiče se svih naroda na Zemlji. On ima šanse da postane kraj čovečanstva. Naravno, to još nije fatalno, ali ne treba isključiti i takav obrt stvari.

Duhovni plan velike konfrontacije osmišljava se posebnim terminima i u posebnim kontekstima. I ovde je odnos snaga uvek u korist Svetlosti, bez obzira na to u kakvoj situaciji se nalaze vernici. Međutim, na strateškom planu sve može izgledati nešto drukčije.

U ovom ratu uloge nisu simetrične. Rusija se nalazi u slabijem položaju, ali pokušava da povrati status globalnog igrača. Ona samo nastoji da vrati svoj potencijal regionalne sile koja se slobodno organizuje u neposrednoj zoni svojih granica. Ali i to je neprihvatljivo za SAD koje su – bez obzira na sve – za sada globalni hegemon i nemaju nameru da dobrovoljno odustanu od unipolarnosti. Ako uzmemo u obzir kakva je duhovna pozadina ovog rata to postaje jasno: tama ne dozvoljava prisustvo svetlosti ni u kakvoj proporciji, smiriće se tek onda kad uspe da savlada svetlost svuda – ne samo globalno nego i lokalno, jer dovoljan je jedan zrak svetlosti da tamu učini tamom, a bez njega ona može da se izdaje za sve, za bilo šta.

Otuda i važan zaključak: globalne pretenzije savremenog materijalističkog tehnokratskog Zapada, sam globalizam, nisu slučajnost nego suština one sile sa kojom mi imamo posla. Naivno je smatrati da se s đavolom može dogovoriti ili ga prevariti. Njega je moguće samo pobediti. To je zakon duhovnog boja.

Danas on napada, a mi se povlačimo. Zato se rat širi gotovo na našoj teritoriji – u zoni naših direktnih nacionalnih interesa. I pored toga što Rusija danas pokušava da izađe izvan svojih granica, za nas je taj rat odbrambeni.

U ovom momentu mi sebi ne postavljamo druge ciljeve sem regionalnih. Ipak, njihovu realizaciju sprečava svetska nuklearna sila. To komplikuje situaciju i prenosi konflikt na globalni nivo. U svakom slučaju, nas napadaju, mi se branimo. To je važno.

Sada ćemo da analiziramo frontove ovog rata.

FRONT №1: SIRIJA

Od samog početka sirijskog konflikta Moskva je podržala Bašara Asada, protiv koga su igrali Vašington, Zapadna Evropa i bliskoistočni proxies (sateliti) SAD – Saudijska Arabija, Katar, Turska – iako je svaka od ovih zemalja sledila svoje interese.

Instrument za svrgavanje Asada postale su radikalne islamske grupacije – Islamska država, Al Kaida (Džebhat an Nusra) itd. Ipak, Rusija se u punoj meri uključila u rat tek 2015, kada je iscrpljenom Asadu pružila ozbiljnu i direktnu vojnu podršku. U toj situaciji Moskva je dobila saveznike u liku šiitske osovine: Teheran – šiitski Irak – libanski Hezbolah, sa kojima mi ne samo da sarađujemo nego ratujemo rame uz rame. Šiitski svet orijentisan je strogo antiamerički, ali istovremeno na regionalnom nivou sukobljava se sa radikalnim sunizmom Saudijaca i Katara, koji finansiraju salafitske ekstremističke grupacije.

Na Frontu №1 Rusija se sukobljava sa SAD i zemljama NATO direktno, ali posredno. Same zemlje Zapada na rečima takođe ratuju sa Islamskom državom, mada ustvari na sve načine podržavaju radikalne islamske grupacije radi svrgavanja Asada. Ta ista taktika iskorišćena je i prilikom svrgavanja Gadafija u Libiji. Sem toga, prisustvo salafitskih džihadista u Iraku, isto kao i talibana u Avganistanu, opravdava tamošnje prisustvo američkih trupa.

Zbog toga Front №1 za Rusiju predstavlja životni izazov: protiv nas indirektno se bore SAD i NATO, a gotovo otvoreno Turska, Saudijska Arabija i Katar. Zbog toga se rat u Siriji nikako ne može smatrati za običnu antiterorističku operaciju: osim što salafiti sada kontrolišu veći deo Sirije, oni imaju ogromnu direktnu i indirektnu podršku.

Međutim, Rusija je nuklearna sila. Zato njena uključenost u sirijski rat naglo menja situaciju, prenoseći je sa lokalnog na globalni nivo. Kad smo se uključili, znači da smo stavili na kartu mnogo toga. Sada se više ne radi samo o Asadu, njegovi neprijatelji biće prinuđeni da ratuju sa Rusijom. Ali i obrnuto je pravedno: mi nismo bacili izazov ekstremističkoj mreži Islamske države i Džebhat an Nusre, nego američkoj hegemoniji i bliskoistočnom salafizmu, koji ima ozbiljne baze u najbogatijim petrodolarskim monarhijama Zaliva.

Ovde je bitno: koliko Moskva razume ozbiljnost situacije na Frontu №1 i koliko daleko smo spremni da idemo u situaciji u kojoj se već odvija pravi, potpuni surovi rat sa impresivnom koalicijom na suprotnoj strani fronta. Jer, SAD i NATO nalaze se upravo tamo šta god da oni objavljuju.

FRONT №2: TURSKA

Srazmerno uključenosti u sirijski rat, mi smo se iz objektivne opravdanosti sukobili sa Turskom, koja je u suštini okupirala severne teritorije Sirije naseljene turkmenskim plemenima i tako ušla u vojni konflikt sa sirijskim Kurdima. Erdogan je davno osnovao savez sa najbogatijim Katarom, koji finansira salafitske grupe (kao što su Muslimanska braća u Egiptu), i otpočeo energičnu borbu protiv Asada.

Zbog toga smo mi ušli u direktan konflikt sa Ankarom kada je ruska vojska u Siriji počela da bombarduje pozicije salafita na Severu Sirije. Oboreni avion ratne avijacije i zverski ubijeni pilot bili su samo povod za eskalaciju. Kada smo počeli odlučno da dejstvujemo – a, pošto smo ušli u konflikt, nismo mogli drugačije ni da postupimo, rat sa Turskom postao je potpuno realna budućnost.

Zatim je usledio prekid trgovinskih odnosa, zabrana turizma i isterivanje turskih građevinskih kompanija, što je sa ekonomskog stanovišta bio najjači, bolan udarac za Tursku sa više milijardi gubitaka. Ankara konstantno preti da će zatvoriti Bosfor za ruske brodove, a to je jednako presecanju životne arterije za naš kontingent u Latakiji. Tokom poslednjih nedelja Turci su prebacili značajan deo trupa sa granice sa Grčkom na granicu sa Sirijom, što se sasvim može proceniti kao priprema za vojnu invaziju. Sve to višestruko povećava rizik novog rusko-turskog rata.

Koliko je taj rat verovatan?

Više je verovatan nego ikad u 20. veku i u prvoj deceniji 21. Front №2 već je otvoren. Kada će rat planuti, verovatno niko ne može da kaže. Teoretski – svakog momenta. Ovde se opet treba setiti da je Turska – članica NATO i da ovako ili onako koordinira sa Vašingtonom svoja dejstva u Siriji. To znači da će u mogućem ratu sa Rusijom na strani Turske – kao u vreme Krimskog rata – ponovo stajati široka zapadna koalicija na čelu sa SAD. Zato će opet regionalni konflikt nesumnjivo imati globalne razmere. Utoliko pre što se na teritoriji Turske nalazi američka vojna baza sa nuklearnim naoružanjem. Rat sa Turskom teško da neće preći u Treći svetski rat.

FRONT №3: UKRAJINA

Ponovno ujedinjenje sa Krimom niko u svetu nije priznao. DNR i LNR i dalje su rana koja krvari i neizvesnog je statusa. Pozicije Porošenka u Kijevu prilično su nestabilne, a suštinsko popravljanje ekonomske i socijalne situacije u Ukrajini čak ni teoretski nije moguće. Zato će Kijevu u određenom trenutku preostati samo jedan put – novi krug eskalacije napetosti na Istoku zemlje, čak i invazija na Krim. Kad bi u toj situaciji Ukrajina bila sama protiv Rusije, to bi za Kijev bilo samoubistvo.

Međutim, opet treba uzimati u obzir faktor SAD i NATO. Upravo Zapad stoji iza prevrata u Kijevu u zimu 2014. i konsolidovani napad na pozicije narodne vojske Novorusije, čak i na Krim, od strane ukrajinske armije može u određenom momentu da bude potpuno moguć. I zbog unutrašnjih razloga i u još većoj meri po logici globalne konfrontacije Rusije i SAD.

Obratimo pažnju: sva tri fronta nalaze se u neposrednoj blizini naših granica u zoni koja odvaja Evroaziju i Rusiju, kontinentalni prostor evroazijskog Heartland-a od zapadnih teritorija. To je oblast gde se susreću civilizacije, Istok i Zapad. Zbog spora oko baš takvih teritorija po pravilu su i počinjali svetski ratovi i globalni konflikti. Sva tri fronta nalaze se na prostoru bivše Otomanske imperije, jer upravo smo od Turaka vratili nazad i Novorusiju i Krim i upravo je Sirija nekada ulazila u Otomansku imperiju. A to su ranije bila prostranstva pravoslavno-vizantijskog sveta. Dakle, ta tri fronta imaju ogroman istorijski i civilizacijski smisao.

Vratimo sa sada na unutrašnje probleme Rusije. Ovde vidimo još tri fronta.

FRONT №4: SALAFITSKI TERORIZAM UNUTAR RUSIJE

Umrežene strukture radikalnog islama koje su vezane za Saudijsku Arabiju, Katar i Tursku odavno su rasprostranjene u samoj Rusiji – kako na teritoriji Kavkaza, tako i u drugim oblastima. Sa prilivom islamskog stanovništva u velike ruske gradove i u glavni grad te mreže se svuda rasprostiru i u različitoj meri obavijaju čitav prostor Rusije. One nisu ograničene samo zonom kompaktnog mesta življenja muslimana, već energično proširuju zonu uticaja i u drugim socijalnim sredinama.

Koristeći mnoštvo unutrašnjih problema, radikalni sunitski islam postepeno postaje prilično popularan kao alternativa nejasne i apatične ideološke agende zvanične Moskve i njenih čisto konformističkih predstavnika u regionima. To stvara dobru sredinu za obuku i vaspitanje terorističkih grupa i direktnih filijala Islamske države (terorističke grupacije koja je zabranjena u Rusiji).

Ako se više ili manje specijalne službe tehnički snalaze u rešavanju zadatka obuzdavanja tih grupa, onda strateški plan, a tim pre, koncepcijski program borbe sa tom pojavom, uopšte ne postoji, što će vremenom učiniti Front №4 izuzetno aktuelnim. Ovaj Front №4 realno je bio bojno polje pravog rata u periodu Prve i Druge čečenske kampanje, a prekretnica u Drugoj postignuta je samo apelovanjem na čvrstu patriotsku liniju u unutrašnjoj politici. Svako slabljenje takvog nacionalnog diskursa automatski ponovo učvršćuje centrifugalne tokove i ekstremističke grupacije.

Front №4 otvoren je i funkcioniše iako razmere problema mi do kraja ne znamo: da ne bi izazivali paniku kod stanovništva, specijalne službe kriju broj osujećenih terorističkih napada i drugih preventivnih mera, koji ustvari impresioniraju čak i danas.

Budući da i iza ovog Fronta №4 stoje SAD i spoljni centri, američki proxies na Bliskom Istoku, onda se i ovde mogu očekivati ozbiljna finansijska i, glavno, logistička podrška ua novu eskalaciju.

FRONT №5: PETA KOLONA

Ovaj front predstavlja mrežu opozicionih krugova, čije jezgro čine proamerički nastrojeni liberali, koji sanjaju o povratku u 90-te, u vreme otvorene pljačke Rusije i prodaje inostranstvu svih njenih aktiva, kao i svevlašća liberalnih elita, za koje kao topovsko meso istupaju ekstremni nacionalisti i ruski neonacisti, nezadovoljni ruskom vlašću i njenom pasivnom politikom prema sve većoj migraciji a takođe i nejasnom ili potpuno otsutnom nacionalnom idejom.

Samih liberala nema dovoljno za organizovanje ozbiljnih i velikih protesta i zato u toj koaliciji pete kolone ekstremni ruski nacionalisti imaju funkciju masovne podrške. Ali upravo proamerički liberali čine centar u kojem se uspostavlja koordinacija i donose glavne odluke, i odgovorni su za kontakte sa Vašingtonom.

Same SAD zvanično podržavaju „demokratske“ pokrete i za njih izdvajaju znatne sume iz budžeta. Međutim, finansiranje ruske pete kolone iz drugih manje transparentnih izvora nekoliko puta premašuju podatke koji se otvoreno saopštavaju. Na Bolotnom trgu u proleće 2012. peta kolona pokazala je da je ona za to sposobna.

U slučaju pogoršanja situacije pred očiglednim posledicama sankcija i verovatnih ratnih konflikata – Front №5 može da postane glavni faktor u slabljenju Rusije. Zapravo, taj pripremani udarac u leđa može se pokazati kao odlučujući u slučaju da neefikasnost administrativnog sistema (a u Rusiji ništa ne nagoveštava da će on u doglednoj budućnosti biti efikasniji) bude akumulirala troškove. U određenim okolnostima moguće je da se Frontu №5 priključi deo iritiranog i razočaranog stanovništva, što stvara ozbiljnu pretnju.

FRONT №6: PROZAPADNI UTICAJNI AGENTI I LIBERALI NA VLASTI

Uobičajeno je da se ova grupa u poslednje vreme naziva „šesta kolona“. Radi se o onim liberalima i zapadnjacima koji su se integrisali u vlast tokom 2000-tih ili ostali u njoj od 90-tih prihvatajući nova pravila igre.

Za razliku od pete kolone, predstavnici šeste kolone formalno su lojalni vlasti, bespogovorno joj se povinuju i nastupaju u duhu potpunog konformizma.

Međutim, šesta kolona deli zapadne poglede na stvari, vidi u SAD i NATO avangardu progresivnog čovečanstva, a u ekonomiji se rukovodi isključivo liberalnim metodama i stavovima. Takođe je čest slučaj da se imovina i porodice najviši ruskih činovnika nalaze na Zapadu. U takvoj situaciji lojalnost i iznuđeni licemerni patriotizam iza sebe skrivaju orijentaciju na kontinuiranu sabotažu državnog suvereniteta, na potiskivanje državne ideologije, na sprovođenje ekonomskih, administrativnih i informativnih strategija koje na kraju dovode do demoralizacije društva, slabljenja ekonomije i dalje deideologizacije stanovništva.

Front №6 formira se sistemskom, svesnom i izuzetno veštom sabotažom ruskog preporoda, potiskivanjem i podmetanjem istinski patriotskim reformama, stvaranjem veštih simulakruma i falsifikata. Po svojim pogledima, „šesta kolona“ se ničim ne razlikuje od pete, i takođe je orijentisana na Zapad, samo to krije i radije nanosi udarce režimu iznutra, a ne spolja. Isto kao i petom kolonom, šestom kolonom upravlja se iz spoljnog centra, iz Vašingtona, iako se to odvija delikatnije i nijansiranije nego u slučaju „pete kolone“.

Koordinacijom Fronta №6 rukovodi američki Savet za međunarodne odnose (CFR), čije su strukture gotovo zvanično predstavljene na najvišim nivoima ruske vlasti. Uopšte, tom tipu pripada veći deo „vladinih liberala“, a takođe i značajan segment drugih vladajućih institucija.

SINHRONIZOVANJE FRONTOVA: MOGUĆA STRATEGIJA VAŠINGTONA

Sada ćemo se staviti na mesto američkih stratega. Očigledna je eskalacija odnosa SAD i NATO sa Rusijom. Moskva zrači slučajem sa Južnom Osetijom i Abhazijom 2008, Krimom i Novorusijom 2014. i na kraju Sirijom 2015. kao suverena regionalna sila koja, ako je neophodno, silom insistira na svojim nacionalnim interesima u strogo skiciranoj zoni. To je nespojivo sa nastavljanjem američke hegemonije koja je još uvek globalna. Moskva bi morala da svoju politiku izgrađuje na osnovu dogovora sa Vašingtonom i NATO i, razume se, za sve navedene postupke ona nikada ne bi dobila odobrenje.

Dakle, bez obzira na spoljašnju učtivost i liberalnu retoriku, Rusija izmiče kontroli Zapada. To je činjenica, a na tu činjenicu Vašington mora nekako da odgovori. Ako to prizna, to će biti jednako odustajanju od hegemonije. Ali, pošto je počela da se ruši, američka Imperija ne mora obavezno da se zaustavi na onim granicama koje još sigurno danas kontroliše. Ohrabren ruskim uspesima, svako može da poželi da proveri čvrstinu Amerikanaca.

Zbog toga bi na mestu vašingtonskih stratega bilo logično da se aktivira svih šest frontova, utoliko pre što u svih šest slučajeva Amerika neće dejstvovati svojim rukama. Čak i najgori ishod neće joj naneti smrtonosni udarac budući da je pouzdano zaštićena ogromnom evropskom i severnoafričkom zonom, iza koje je Atlantik, a sa Istoka Tihim okeanom (naročito što u istočnom pravcu nema nikakvih aktivnih pomeranja sa strane Rusije).

Sem toga, bilo bi sasvim razumno da se udari po Rusiji sinhronizuju sa svih strana – u Siriji od strane bojovnika, pružanjem podrške Turskoj, podsticanjem kijevskih kaznenih odreda na novi talas borbenih dejstava (i na napad na Krim), dovođenjem u borbenu gotovost terorističkih struktura ekstremnih radikalnih salafita unutar Rusije, ponovnim pružanjem podrške petoj koloni (nalaženjem odgovarajućeg socijalnog povoda) i postavljanjem sledećeg sankcionisanog ultimatuma „šestoj koloni“ da bi se ona aktivnije i bolnije bavila sabotažom.

Pritom, bilo bi isto tako logično, sa jedne strane nastaviti, čak i pojačati sankcije, za još neki procenat spustiti cene nafte i istovremeno pomirljivim trolovanjem početi napad na rukovodstvo Rusije u duhu CFR. Navodno, „Zapad će vam pomoći“, „teroristi su naš zajednički problem“ (zajednički zato što oni sa njima ratuju, a drugi ih naoružavaju), a „glavni problem je Kina“ (neka se Rusi odreknu svog nuklearnog oružja, a mi ćemo im za odbranu od Kineza isporučiti svoje“) itd.

Ali iza ovih običnih analitičkih izvoda krije se nešto veoma ozbiljno. Rat. Pravi vreli rat sa morem krvi, zgarišta, mučenja, patnji i bola. Rat u kojem ćemo svi mi morati da učestvujemo. A, pošto su od šest frontova tri unutrašnja, sasvim je moguće da će spoljni rat biti praćen građanskim ratom. Inače, to nam je dobro poznato iz naše istorije.

Zamislimo da smo prilično objektivno ocenili i odmerili rizike i da je naša analiza tačna. Šta činiti u takvoj situaciji? Ulazeći u rat ili, bar prilazeći mu sasvim blizu, moramo ne samo da reagujemo prema situaciji, nego i da imamo neki plan – kako upravljanja, tako i pobede. Želeti pobedu – sasvim je logično, zar ne? Ostaje samo da osmislimo put kako da je ostvarimo, čak samo u teoretskoj perspektivi.

Sasvim je očigledno da se efikasan rat sa spoljnim protivnikom može voditi samo ako društvo bude dovoljno konsolidovano i iznutra mobilisano. Bilo bi poželjno da ono i moralno bude spremno za rat. Radi toga društvo mora da razume ko je neprijatelj, a ko prijatelj, i osnovno – zašto je to baš tako, a ne drugačije. Ne sme se započinjati demonizacija protivnika u trenutku početka borbenih dejstava. Neophodno je da lik neprijatelja bude formiran ranije i očigledno.

Zbog toga bi prvi zadatak pripremanja za pobedu bila prava, kompletna kampanja za stvaranje potpuno negativnog, monstruoznog, satanskog (to jest, istinskog) lika SAD i Zapada u celini. Vreme je da se stvari nazovu svojim imenom. Zapad je mesto u koje se stropoštao đavo. To je centar globalne kapitalističke hobotnice. To je matrica istrunule kulture izopačenosti i poroka, laži i cinizma, nasilja i licemerja. U savremenoj Rusiji to se već delimično odvija, ali pošto je taj posao poveren „šestoj koloni“, umesto raskrinkavanja prave demonske biti savremenog Zapada, mi imamo karikaturu, nešto mizerno i malo uverljivo. U tome se izražava ona sabotaža koja čini suštinu Fronta № 6. Njegovi borci ne odbijaju da izvrše naloge vlasti, naprotiv, sve više i više traže, ali njihovu realizaciju pretvaraju u farsu, svesno je čine glupom i neprimetno diskredituju svaki poduhvat.

Neumesna i neiskrena propaganda u koju ne veruju oni koji propagiraju, često daje suprotan efekat. Zato bi bilo logično da se formiranje lika američkog neprijatelja i njegovih satelita (sa kojima nas, zapravo, čeka rat) poveri onima koji baš tako i misle, koji shvataju satanizam Zapada i koji su sposobni da to saopšte na maksimalno razumljiv i uverljiv način tako da to dopre do masa koje spavaju. Za sada je kritikovanje Zapada povereno uticajnim agentima samog Zapada. Sa predvidivim rezultatima. Takav pristup je nespojiv sa „strategijom pobede“ i neophodno je da se revidira (ako želimo da imamo makar šansu da pobedimo u nastupajućem ratu).Iz prethodnog, logički proizilazi sledeće. Neophodno je da se u najkraćem roku demontiraju strukture „šeste kolone“ uklanjanjem liberala i zapadnjaka sa svih ključnih funkcija. Zajedno sa njima biće ukinut i liberalizam u ekonomiji, što će omogućiti:

• Da se uspostavi nacionalna kontrola nad Centralnom bankom;

• Da se odustane od dolara i u spoljnotrgovinskoj delatnosti pređe na drugu, rezervnu valutu (na primer, na juan);

• Da se postigne potpuni finansijski suverenitet;

• Da se pređe na mobilizacionu ekonomiju prema logici uslova ratnog vremena.

Neophodno je da se uporedo formira Nacionalni komitet za medije, koji će reorganizovati informativni rad u skladu sa vanrednim uslovima.

Efikasnost čisto destruktivnog delovanja „pete kolone“ u mnogo čemu je povezana sa efikasnošću sabotaže „šeste kolone“. Front №5 i Front №6 neraskidivo su povezani. Zato će demontaža šeste kolone unutar vlasti izrazito oslabiti „petu kolonu“, čiji bi predvodnici u vanrednim uslovima mogli da budu ili internirani (inače, već se preduzimaju mere unutrašnjeg hapšenja pojedinih glavešina), ili deportovani. Podrazumeva se da sva legalna sredstva širenja liberalne ili destruktivne nacionalističke propagande moraju biti stavljena izvan zakona.

Front №4 predstavlja problem još i zbog toga što u Državi ne postoji bilo kakva etnonacionalna politika. U ovom momentu tim pitanjem se bavi ona ista „šesta kolona“, ili kognitivno neadekvatne birokrate. Upravo zbog toga se zvanična birokratija izbavlja od realnih izazova nekontrolisane migracije i međunacionalnih trvenja besmislenim i za naše uslove ispraznim parolama o „civilnom društvu“ i „toleranciji“. Bez skladnog sistema etnonacionalne strategije u Rusiji se ne može rešiti pitanje islamskog ekstremizma i terorizma. Nisu dovoljne samo mere sile, neophodno je ukloniti ili nepovratno promeniti samu socijalnu sredinu. Neophodno je da se uspostavi korelacija između operacija organa sile u borbi sa terorističkim fundamentalizmom i skale etnonacionalne politike uključujući i idejnu.

SPOLJNI NEPRIJATELJ

U Ukrajini – Front №3 – treba da bude spreman za oružane provokacije od strane Kijeva i da im pruži adekvatan otpor. Ranije ili kasnije Rusija će morati radikalno da reši pitanje Novorusije, jer je donekle neodgovorno pouzdati se u to da će Kijev pasti sam ili odustati od svoje proameričke i antiruske politike.

Za efikasnu zaštitu Krima i rešenje pitanja sa Donbasom neophodno je da se oslobodi sav prostor Novorusije, a, ako rat bude neizbežan, Moskva će imati samo jedan zadatak – da u tom ratu pobedi što je moguće brže i efikasnije. Formiranje zone prijateljske prema Rusiji od Odese do Harkova – ili kao odvojene Države, ili uključivanjem tih iskonski ruskih zemalja u sastav Rusije – to je cilj čije bi postizanje moglo da se smatra za pobedu. Nije manje važna sudbina centralne Ukrajine.

Za rusku samosvest Kijev je stožer istorijskog bića. Bez obzira što su se u njemu privremeno utvrdili predstavnici prozapadne oligarhijske vrhuške koja se oslanja na rusofobsku ideologiju „zapadenaca“ (ukr. „zapadnjaka“), Kijev je neodvojivi deo Ruskog sveta. Mi ne možemo da se borimo za istinu, a njega da ostavimo neprijatelju. On mora biti oslobođen i vraćen narodu. Sudbina Zapadne Ukrajine bez Istoka i Kijeva više neće imati veliki značaj. Te zemlje su veoma davno otpale od Ruskog sveta i teško da se možemo nadati da ćemo ih u skorije vreme vratiti u kontekst pravoslavne civilizacije. Inače, što budu veći naši uspesi u borbi za Ruski svet, time je i više šansi da se situacija promeni i u zapadnim oblastima Ukrajine.

Turski Front №2. Sem razvijanja vojnih operacija koje spadaju u zadatke vojnog rukovodstva zemlje i ne mogu biti stvar analitičara, ovde treba obratiti pažnju na dva glavna faktora: na političku opoziciju Erdoganovom režimu, koja u današnjim okolnostima postaje prirodni saveznik Rusije i na Kurde, koji za Ankaru predstavljaju fundamentalni problem. Oba faktora su ključ za uspeh u rusko-turskom konfliktu. Treba izuzetno promišljeno voditi antitursku propagandu u ruskom društvu, konstantno naglašavajući da su za eskalaciju odnosa odgovorni SAD i njihov saučesnik Erdogan i da Moskva ne gleda na Turke kao na istorijskog neprijatelja. Stoga će bilo koje paralele sa rusko-turskim ratovima – čak i za internu upotrebu – samo zbijati Turke oko Erdogana i učvršćivati protivnika. Naprotiv, pružena ruka prijateljstva onim političarima Turske koji ne dele poglede Erdogana i neosmanizam Davutoglua mogla bi da bude odlučujuća. Uporedo treba aktivirati uzajamne odnose sa Kurdima, budući da je to impresivna snaga u samoj Turskoj.

Na kraju, Front №1 – Sirija. Nismo ga slučajno stavili na kraj „pobedničke strategije“. Najoštrija forma konfrontacije uvek je najpraktičnija i ispunjena tehničkim i vojnim detaljima. Ipak, sve lično uvek zavisi od društva, a lokalni uspesi – od spoljnih, često globalnih uslova. Videli smo da tu imamo važnog regionalnog saveznika – šiitski svet, koji pre svega predstavljaju Iran i libanski Hezbolah. To su naša braća po oružju i mi moramo na sve načine da produbljujemo tu alijansu. Važno je da podržimo šiite u Jemenu, Iraku, Bahreinu i samoj Saudijskoj Arabiji. Očigledno je da smisao rusko-šiitske strateške alijanse ne shvatamo samo mi i da će se zato proameričke snage kako u Rusiji, tako i u samom Iranu potruditi da učine sve što je moguće da bi unele razdor između saveznika. To treba u korenu saseći – barem u Rusiji, i konkretno, o tom pitanju u pregovorima sa šiitima sve precizirati, ništa ne ostavljati nedorečeno.

Dalje, neophodna nam je politička, bilo bi poželjno, vojna i ekonomska podrška zemalja koje ulaze u naznačeni multipolarni klub – BRIKS. Ovde posebnu ulogu igra Kina, koja radije ne izlazi na prvu liniju u konfrontaciji sa SAD, ali je spremna da u tome podrži Moskvu i igra sporednu ulogu. Tim pre što Kina počinje aktivnije da deluje u vojno-strateškoj oblasti na Afričkom kontinentu i počinje tamo da osniva prve vojne baze. Mi nemamo šanse da evropske zemlje učinimo našim potpunim saveznicima u Siriji; suviše je jak uticaj SAD na njih. Ipak, Moskvi će ići na ruku svako distanciranje evropskih država od Vašingtona (pre svega, Francuske, Nemačke i Italije) i neslaganja u NATO. Ako u Evropi i dalje bude jačao talas desničarsko-konzervativnih partija i pokreta, koje su generalno lojalne Rusiji, to će značajno učvrstiti naše pozicije u samoj Siriji. Ruska propaganda u Evropi u okolnostima ratnog vremena dobija posebno značenje.

Budući da se mi u Siriji sukobljavamo sa onim silama koje otvoreno podržavaju Saudijska Arabija i Katar i utoliko pre što je Katar imao udela u obaranju aviona sa ruskim turistima nad Sinajem, potrebno je da obratimo posebnu pažnju na maksimalnu destabilizaciju takvih ražima. Pod određenim okolnostima ne treba isključiti nanošenje direktnih udara po Kataru i vojnu podršku Hutima u Jemenu, kao i šiitima Bahreina. Strateški odlučujući mogao bi da bude poziv ruskim trupama od strane vlada Iraka i Libana: to će omogućiti da se u punoj meri razvije rat protiv glavnih baza islamskih terorista iz Islamske države i prekinu njihove infrastrukturne veze sa Turskom i zemljama Zaliva.

Generalno, Rusija se već nalazi u ratu na Bliskom Istoku, zato to treba priznati kao svršen čin i hitno reanimirati čitav arsenal postojećih sredstava – prvenstveno intelektualnih i sredstava savremene komunikacije, koja imaju za cilj da na razne načine promovišu ruske interese u tom regionu – u oblasti informisanja, ekonomije, ideologije itd. Poslednji argument u ovom ratu biće prisutnost našeg nuklearnog oružja, koje, hvala Bogu, nisu stigli da unište liberalni reformatori tokom devedesetih. Njegov smisao je u tome da se nikada ne primeni. Ali to znači da to nameće čvrsta ograničenja i našem glavnom protivniku Sjedinjenim Državama Amerike. Pod strahom potpunog uništenja SAD će biti obavezne da protiv nas igraju po određenim pravilima.

FRONT № 7. AMERIKANCI PROTIV FEDERALNE VLADE

Osim toga, u odnosu na SAD treba otvoriti Front № 7. Radi se o tome da u samim SAD postoji mnoštvo nezadovoljnih vladavinom vrhuške koja propagira globalističku ideologiju, uvlači SAD u krvave ratove i razara tradicionalni evropski hrišćanski identitet. Nova Amerika, u kojoj nije ostalo ništa baš američko i koja opslužuje interese svetske finansijske oligarhije koja nema ni kulturu ni identitet, uništava Staru Ameriku.

Stoga je podrška američkog tradicionalizma i konzervativizma i američkog identiteta – važan zadatak Rusije. Naš saveznik u SAD je američki narod. Sem toga, nakupilo se mnogo protivrečnosti u socijalnoj sferi i međuetničkim odnosima. Značajan deo američkog društva ne prihvata potpuno moralno izrođavanje. Federalna vlada koristi svaki zgodan povod da počne proces ukidanja drugog amandmana na Ustav koji Amerikancima dozvoljava da nose oružje.

Konstantan proporcionalan porast latino-stanovništva, pretežno katoličkog, unosi u američko društvo nov identitet koji uopšte nije neprijateljski prema Rusiji. Rusija treba aktivno da se uključi u borbu za uticajna američko društvo, da intenzivno objašnjava duhovnu poziciju Rusije u ovom ratu, da pokaže da Rusi i Amerikanci imaju zajedničkog neprijatelja – to je manijakalna satanistička elita koja je uzurpirala vlast i koja vodi u neminovnu katastrofu čitavo čovečanstvo, uključujući i same Amerikance.

Plodovi dela te elite očigledni su – čitav Bliski Istok već je zaliven krvlju i više ne uspeva da uspostavi bilo kakav poredak. Globalistička vrhuška (CFR, neokonzervativci, predstavnici svetske finansijske oligarhije, Volstrit) svuda nameću haos, rasulo, smrt i bol. Uništenje tog malignog tumora čovečanstva stvar je svih nas uključujući same Amerikance koji su ne samo njegov instrument, nego i žrtva.

GDE JE GRAD?

Pobediti u ovoj igri, uopšte neće biti lako. Zato što je ime ove igre Veliki Rat. Ali, bez obzira na to, kad je Veliki Rat došao, on se može izbeći samo po cenu ropstva i otvorenog priznavanja sopstvenog neuspeha. Tako nešto u ruskoj istoriji nikada nije bilo. Koliko god da nam je bilo teško svaki put smo savladali teškoće.

Ne radi se samo o geopolitičkoj konfrontaciji, o preraspoedeli sfera uticaja ili o obezbeđivanju nacionalnih interesa. Radi se o nečem mnogo dubljem i važnijem. Svaka religija ima poglavlje posvećeno kraju vremena i finalnoj borbi. Hrišćani, a takođe Jevreji i muslimani, povezuju događaje tog ciklusa upravo sa Velikim Ratom. Pri tom je uvek, u sve tri ove religije mesto tog Velikog Rata – Bliski Istok, polje Armagedon, a dalje, susedne teritorije. Za muslimane je Damask – džamija Omajada – mesto na kojem će se desiti Drugi Hristov Dolazak. Stoga rat u Siriji ima očigledan eshatološki smisao. Zato što je Sirija – deo Svete Zemlje na koju je stupala noga Spasitelja. Eskalacija nasilja na granicama, u zonama kritičnim za samo postojanje Države Izraela, takođe mora da ima eshatološko značenje i za Judeje koji očekuju skori dolazak Mešijaha.

Američki protestanti-dispenzacionalisti vide scenario Poslednje Bitke kao invaziju armije severne zemlje Goga (identifikuju je kao Rusiju) na Svetu Zemlju. Na kraju, Atoski monasi i grčki Svetitelji – kao što je Kozma Etolski ili starac Pajsije Svetogorski – više puta su predskazivali oslobađanje Konstantinopolja od strane ruske vojske i raspad Turske. Na primer, Sveti Arsenije Kapadokijski govorio je verenicima u Farasidi da će izgubiti svoju otadžbinu, ali će je ubrzo opet steći: „Biće još jedna tuđinska vojska. Ona neće znati grčki, ali će verovati u Hrista. Oni će takođe pitati: gde je Grad?“

To se nesumnjivo razumevalo kao ukazivanje na rusku armiju koja prilazi Konstantinopolju. U jednoj besedi starac Paisije je govorio:

„Upamti, Turska će se raspasti. Biće rat koji će se odvijati u dva dela. Mi ćemo biti pobednici zato što smo pravoslavci.“

„Starče, da li ćemo imati gubitke u ratu?“

„E, najviše, jedno-dva ostrva uzeće, a nama će dati i Konstantinopolj. Videćete, videćete!“

Ne tako davno, pre godinu-dve, sva ova predskazivanja izazvala bi samo smeteno sleganje ramenima – bajke. Ali… danas: velika krv se lije na čitavom Bliskom Istoku: oko Damaska se vode borbe; Rusi ne samo da prisustvuju, nego se bore na Svetoj Zemlji; konflikt sa Turskom plamti i ne može se isključiti da neće dovesti do pravog rata. Sa stanovišta eshatologije, dolazi vreme za vraćanje naših svetinja – Svete Zemlje, Konstantinopolja, Kijeva. Tvrdnja da ne živimo u „Poslednja Vremena“, danas izgleda antinaučno. Kao što je govorio starac Pajsije – „Videćete, videćete!“ I videćemo.

Dakle, gde je Grad?

Izvor: Fakti