Nato pohod na Balkan – sledeći koraci

Samo dve nedelje nakon sjajnog međunarodnog tematskog skupa “Sud i Tužilaštvo BiH u kontekstu (de)stabilizacije Republike Srpske”, vodeći ruski informativno-analitički portal na srpskom jeziku, Fond Strateške Kulture (FSK) iz Moskve, organizovao je 12.12.2015. godine, u beogradskom „Medija centru“, Međunarodnu naučnu konferenciju „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“, nastavljajući tako tretiranje tema od strateškog značaja ne samo za Srbiju već za čitav srpski nacionalni korpus rasut, upravo od strane NATO-a, širom Zapadnog Balkana. Po već ustaljenoj tradiciji FSK je u organizaciji konferencije imao srpskog suorganizatora, a ovoga puta to je bilo patriotsko udruženje „Poslednja linija odbrane“.

Na Konferenciji je izlagalo 13. izuzetno kompetentnih učesnika, od kojih su čak njih sedmorica, u dosovskim čistkama penzionisani visoki oficiri Vojske Srbije (četri generala i tri pukovnika), što je uz nekoliko profesora srpskih univerziteta i vrhunskih analitičara FSK-a omogućilo da se pitanja koja otvara poziv NATO-a za članstvo Crnoj gori i posledice tog čina razmotre kvalitetno, stručno i uravnoteženo iz ugla patriotskog diskursa, i to sa geo-političkog, političkog, vojnog i bezbednosnog aspekta.

Sama odluka NATO-a da uputi poziv Crnoj Gori, uprkos svesti o tome da podrška njenog javnog mnjenja članstvu u alijansi nije na odgovarajućem nivou, kao i evidentna spremnost potkupljivih crnogorskih vlastodržaca da taj poziv prihvate bez neposredne provere volje biračkog tela o jednom ovako značajnom nacionalnom i državnom pitanju, pokazuje veliku žurbu NATO-a da, u uslovima postojećeg geo-političkog prestrojavanja, što hitnije ostvari potpunu dominaciju nad Balkanom, kao svojevrsnim teritorijalnim i duhovnim razmeđem civilizacija, bez čije kontrole nema uspešnog puta na Istok. Na tom putu NATO će se neminovno ponovo sučeliti sa „srpskim faktorom“, ali u bitno drugačijim geo-strateškim uslovima u odnosu na one iz 1999. godine. Pomenućemo nekoliko najvažnijih:

• Svet više nije unipolaran, ma kako se Zapad trudio da to prikrije. To se ne ogleda samo u vraćanju Rusije i Kine u geo-političku arenu, već i u sve većim pukotinama u jedinstvenom pristupu zapadnih zemalja glavnim svetskim problemima
• Putinova Rusija, za razliku od Jeljcinove, sebe prepoznaje kao veliku silu koja je jasno profilisala svoje geo-političke interese za koje je spremna da se bori svim sredstvima. Kao spoljni obod pravoslavne civilizacije i njen izlaz na topla mora Balkan svakako spada u sferu tih interesa.
• Odnos prema NATO-u danas je praktično najveća linija razdora između korumpirane srpske političke elite i srpskog naroda, i bez obzira na velika sredstva koja NATO ulaže u propagandu i lobiranje, predstavlja najslabiju kariku zapadnog osvajanja (globalizacije) Srbije, a poznato je da je svaki lanac jak upravo onoliko koliko i njegova najslabija karika.
• Srpske vlasti sve teže prikrivaju proces približavanja NATO-u deplasiranom pričom o tzv. „vojnoj“ neutralnosti.
• Nakon defanzive u kojoj se našao posle sjajnog Putinovog gambita na Bliskom Istoku NATO-u su potrebni ofanzivni potezi radi povratka unutrašnje ravnoteže i poverenja članica.

Zbog svega nabrojanog NATO poziv Crnoj Gori ne možemo smatrati nekakvim iznenađem, ali ga možemo tretirati kao početak intenziviranja kampanje za uspostavljanje pune kontrole nad balkanskim prostorom, pre nameravanog  usmeravanja na Istok, odnosno Rusiju. Nakon svih zločina koje je NATO, poslednjih dvadesetak godina, inicirao ili direktno počinio na srpskim etničkim prostorima, a upravo radi širenja svog vojnog i političkog uticaja, logično je da srpski narod izražava zabrinutost i strepnju vezano sa stvarne namere Alijanse, posebno u kontekstu njene prakse da svoje geostrateške ciljeve i interese ostvaruje metodom „upravljanja krizama“.

Takođe, neprijatna je i sličnost sadašnjih geopolitičkih okolnosti sa onima koje su postojale pred Hitlerov mučki udar na Kraljevinu Jugoslaviju, što samo potvrđuje sudbinsku i istorijsku povezanost ruskog i srpskog naroda.

U kontekstu napred rečenog teško je ne primetiti vremensko poklapanje poziva Crnoj Gori da uđe u NATO sa novim pritiscima na oduzimanje dejtonskih entitetskih ovlašćenja Republici Srpskoj i novim talasom napada Albanaca na kosmetske Srbe, što nacionalno neodgovorna srpska vlast svesno (ili nesvesno) ignoriše i uz pomoć svojih tabloiziranih medija gura na margine interesovanja javnosti, uprkos činjenici da se radi o pitanjima od egzistencijalnog značaja za srpski nacionalni korpus.

U takvim okolnostima međunarodna naučna konferencija „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“, privukla je veliku pažnju kako srpske patriotske javnosti, tako i NATO-lobija, pa se u prepunom Medija-centru našla i Jelena Milić, najeksponiraniji i najgrlatiji zastupnik interesa Alijanse u Srbiji. Ako je njeno snimanje učesnika i posetilaca ajfonom, na čijoj je poleđini odslikana američka zastava, trebalo da bude neka vrsta provokacije ili pritiska, ideja joj se nije previše posrećila, jer je kao ajfon-kamerman delovala pre smešno nego zastrašujuće. A i snimak Konferencije biće postavljen na sajt FSK-a. No, nalogodavcima se moraju nekako pravdati uložena sredstva.

Tehnički, organizator je predvideo da se nakon svaka četri izlaganja ostavi prostor za pitanja, što je omogućilo svojevrsnu komunikaciju publike i izlagača, sjajno vođenu od strane moderatora, Gorana Jevtovića.

Sjajan odabir učesnika omogućio je da se tema Konferencije relevantno sagleda bukvalno iz svih uglova, multidisciplinarno i detaljno, kao i da nam se NATO delovanje na Balkanu kompetentno predstavi u prostoru i vremenu, sa naglaskom na aktuelna događanja.

Očekivano, najveću pažnju publike privukla su izlaganja penzionisanih visokih oficira Vojske Srbije (Jugoslavije), koji su bili aktivni učesnici odbrane države i naroda od NATO agresije 1999. godine i obavljali najviše vojničke dužnosti. Njihova izlaganja nosila su i pečat ličnog iskustva, što je Konferenciji dalo dodatnu autentičnost i težinu.  Budući da je nekima od njih ovo bio prvi javni nastup posle dugogodišnjeg ćutanja, verujemo da će pažnja i simpatije sa kojima su njihova izlaganja primljena biti motiv da se češće pojavljuju, budući da zaista imaju šta da kažu i o NATO-u, i o mnogo toga drugog vezanog za agresiju na SRJ.

Pažnju prisutnih i medija privuklo je i učešće prof.dr. Andreja Fajgelja, sa Univerziteta u Kragujevcu, kome je ovo bilo prvo javno naučno izlaganje nakon nedavnog hapšenja zbog kritike načina na koji je Aleksandar Vučić dočekao generalnnog sekretar NATO-a Jensa Stoltenberga, na beogradskom aerodromu.

Naravno, i svi ostali izlagači bili su poznati i vrhunski eksperti u oblastima kojima se bave. Na njihova izlaganja detaljnije ćemo se osvrnuti u drugom delu teksta, a ovaj ćemo završiti predstavljanjem svih izlagača i naziva njihovih referata, što samo po sebi govori o dometima Konferencije „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“, za koju možemo reći da je najznačajniji anti-natovski naučni skup do sada organizovan u Srbiji.

Visok nivo Međunarodne naučne konferencije „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“ ogleda se kako u izboru vrhunskih izlagača, tako i u sjajnoj kompoziciji njihovih referata koja nam je razobličila suštinski značaj ove organizacije u pokušaju uspostavljanja unipolarnog sveta, odnosno nadnacionalnog totalitarnog režima poznatog kao „Novi svetski poredak“ i omogućila potpuno sagledavanje stvarne uloge Alijanse u stradanju srpskog naroda krajem 20. i početkom 21. veka, zato što se tom cilju našao na putu. Detaljno rasvetlivši delovnje NATO-a u vremenu i prostoru, kao i njegove stvarne operativne i strateške ciljeve ova  Konferencija je, u samo jednom danu, iznela na videlo tamnu stranu Alijanse i srušila mnoge lažne slike i prazne mitove, koje njeni lobisti na ovim prostorima, ali i u celom svetu, strpljivo grade već godinama.

Budući da je redakcija FSK, u tri nastavka, prenela celokupan tok Konferencije kao video materijal (obavezno ga treba pogledati!!-linkovi u Uputnicama)  i objavila skraćeni tekstualni pregled svih izlaganja ovde ćemo se baviti strukturalnom analizom i sistematizacijom brojnih značajnih poruka koje je Konferencija, kroz izlaganja i stavove svojih učesnika, odaslala kako srpskoj tako i čitavoj međunarodnoj javnosti, pre svega bratskoj Rusiji, koja predstavlja glavni strateški i operativni cilj svih aktivnosti NATO-a.

Stručno i detaljno razlažući strukturu, način odlučivanja i delovanja složenog NATO-organizma, učesnici Konferencije „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“, zločinačko lice Alijanse rasvetlili su sa geopolitičkog, političkog, vojnog i bezbednosnog aspekta, uz poseban osvrt na njen odnos prema srpskom nacionalnom korpusu. Njihovi referati dali su, na neka vrlo bitna pitanja, odgovore potpuno drugačije od onih koje nam nude srpski nato-lobisti (od neubedljive Jelene Milić, preko politički ofucanih Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića, do istinski opasnog Ivana Vejvode) ali i zvanične srpske vlasti sa mrežom svojih tabloidnih medija. Naravno, sa tom razlikom što su nam učesnici Konferencije za svoje ekspertske tvrdnje ponudili utemeljenje u istorijskim činjenicama, statističkim podacima i naučnim argumentima.

Odgovore i stavove učesnika Konferencije na neka od najvažnijih pitanja vezanih za NATO delovanje (na Balkanu i uopšte), koja su bila razmatrana na ovom međunarodnom naučnom skupu, predstavićemo u nastavku ovog teksta.

Šta je zapravo NATO danas?

Nema nikakve dileme da, ako je ikada to i bio, NATO odavno nije odbrambeni savez čiji je cilj bezbednost država članica, već jedna od značajnih poluga savremenog globalizma, odnosno  instrument agresivnog delovanja određenih nadnacionalnih struktura koje teže uspostavljanju kontrole nad svim planetarnim resursima, računajući i ljudske, po svaku cenu. Da je NATO instrument Novog svetskog poretka svojevremeno je objavio njegov nekadašnji Generalni sekretar  Manfred Verner, koji se na čelu Alijanse nalazio od 1998 do 1994. godine. U tom smislu NATO je horizantalno i vertikalno (hijerarhijski) povezan u mrežu globalističkih institucija koje čine deo jedinstvenog osvajačkog i upravljačkog mehanizma unipolarnog sveta.

U osvajačkom pohodu tzv. Novog svetskog poretka NATO je njihova udarna pesnica, a shodno tome evoluirala je i njegova organizaciona struktura, menjale se njegove doktrine i proklamovali zvanični ciljevi i stavovi. (1) Na ovo su direktno ukazali general-pukovnici u penziji Branko Krga i Radovan Radinović, kao i pukovnici Miroslav Jovanović i Svetozar Radišić, a indirektno i gotovo svi ostali učesnici.

Ključni događaji od značaja za formiranje novog koncepta NATO-a su pobeda Zapada u hladnom ratu, agresija na SRJ i tzv. Lisabonski samit.

Ostavka Mihaila Gorbačova, simbolično ili ritualno, podneta na dan katoličkog Božića, 25.12.1991. godine, označila je definitivan raspad Sovjetskog Saveza i kraj hladnog rata, što je otvorilo pitanje svrsishodnosti daljeg postojanja odbrambenog vojnog saveza kakvim se predstavljao NATO. Ali, NATO nije prestao da postoji već je promovisao doktrinu miroljubivog naziva „Strategija dijaloga, saradnje, partnerstva i prilagođavanja“, koja mu je garantovala ne samo opstanak već i omogućila tihi nastavak širenja uticaja na Istok. Tog trenutka NATO je i formalno prerastao u agresivnu organizaciju.

Agresija na SRJ 1999. godine bila je praktična demonstracija takvog razvoja Alijanse i promocija njene nove doktrine pod nazivom „Strategija kooperativne bezbednosti“, usvojene početkom iste godine, kojom je NATO sebi uzeo pravo da deluje izvan granica svojih članica i praktično čitav svet proglasio svojom zonom interesa.

Na tzv. Lisabonskom samitu, održanom krajem 2010 u portugalskom glavnom gradu praktično su udaereni temelji nove doktrine „Strategija aktivnog angažovanja i moderne odbrane“ kojom je NATO i formalno ustanovljen kao klasična agresivna organizacija, što potvrđuje razvoj snaga za brzo reagovanje (koje broje 12.000 ljudi), predviđanje političko-vojnog aparata za upravljanje krizama (tzv. „krizni menadžment“) itd.

Sve ove doktrinarne promene, praćene odgovarajućim organizacionim i kadrovskim usklađivanjem, učinile su da vojna komponenta NATO-a  više nije primarna, već je on danas pre svega politička, bezbednosna pa tek onda vojna organizacija. Takođe, NATO-u više nije prioritet interes njegovih članica, već se on profilisao kao nadnacionalna institucija (globalistički institut) koja zastupa interese svetske Elite, odnosno Familije, kako ih naziva pukovnik Radišić, jedan od izlagača na ovom naučnom skupu.

Pored toga učesnici Konferencije istakli su i da je NATO danas i:

• Mehanizam globalnog intervencionizma
• Ratna kompanija koja se ne finansira samo od zemalja članica, već i od donacija mega-kapitalista, kao i direktnim (primer Saudijske Arabije u ratu protiv Iraka) ili indirektnim (kroz pljačku i eksploatacoju resursa) naplaćivanjem svojih usluga od zemalja korisnika ili pobeđene strane
• instrument nametanja sfera interesa i promene postojećih geopolitičkih odnosa
• poluga za nametanje novog sistema vrednosti
• institut spreman da, prema potrebi, preuzme funkcije nekih drugih, u osnovi civilnih, međunarodnih organizacija, pre svih OUN, zatim EU, OEBS-a, Afričke unije i dr., čime se direktno suspenduje usposavljeni međunarodni pravni poredak ili omogućava njegovo zaobilaženje
• Instrument osvajanja i kontrole strategijskih izvora itd.

Zbog svega iznetog, evidentno je da NATO, ovako kako je danas koncipiran i kako deluje ostaje najveća pretnja svetskom miru, kao i da je sazrelo vreme za njegovu unutrašnju promenu koja bi aktivnosti Alijanse uskladila sa međunarodnim pravom, pre svega sa  Poveljom UN, Helsinškom deklaracijom i drugim pozitivnim elementima međunarodnog prava.

Kakav je odnos NATO-a prema Rusiji?

Odnos NATO-Rusija bio je nezaobilazna tema svih učesnika Konferencije koji su se, u svojim referatima, doticali geopolitičke dimenzije delovanja Alijanse i među njima postoji jasno saglasje oko toga da NATO, odnosno oni koji njime upravljaju, posmatraju Rusiju ne samo kao svog glavnog, već i kao nepomirljivog geopolitičkog, istorijskog i civilizacijskog neprijatelja.

Uostalom, nema sumnje da je anti-ruska dimenzija NATO-a utkana u same temelje njegovog postojanja, bez obzira što je sve do pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza bila uspešno maskirana ideološkim razlozima.

U tom smislu ekspanzija NATO-a na Istok i njegovo približavanje Rusiji nije nikakav spontani ili slučajni proces, već se odvija prema glavnim zapadnim geopolitičkim učenjima i ima za cilj uspostavljanje kontrole nad evroazijskim prostorom. Zapadni klasici geopolitike, od glavnog Hitlerovog geopolitičara Haushofera, preko Amerikanca Nikolasa Spajkmena i Britanca Harolda Mekindera, sve do ideologa savremenog globalizma Henrija Kisindžera i Zbignjeva Bžežinskog smatraju Evroaziju „predelom srca“ („hartlendom“) i smatraju da ko vlada ovim prostorom, zapravo vlada svetom.

A prostorom Evroazije vlada Rusija, čiji je on sastavni deo. Otuda je širenje NATO-a na Istok i pokušaj opkoljavanja Rusije imalo jasan geostrateški cilj – stvaranje gpreduslova za uspešan napad na Rusiju, sa doktrinarnom namerom da se ona prekomponuje i podeli na tri dela: Evropsku Rusiju, Sibirsku Rusiju i Azijsku Rusiju. Ti preduslovi podrazumevaju sledeće:

• Odvajanje Rusije od Evrope i sprečavanje njenog zbližavanja sa velikim evropskim državama (narodima), što se pokušalo ostvariti tzv. „ukrajinskom krizom“
• Maksimalno ometanje ruskog savezništva sa Kinom i Indijom
• Izolovanje Rusije i blokiranje njenog uticaja na okruženje
• Maksimalnim približavanjem Rusiji skratiti joj vreme za eventualni „uzvratni udar“ čime se obesmišljava strategija nuklearnog odvraćanja

Naravno, tu je i niz drugih pratećih ciljeva na koje su nam ukazali učesnici Konferencije, pre svih general-pukovnici Branko Krga i Radovan Radinović, kao i pukovnik Svetozar Radišić.

Putinova Rusija je uspela da dobije trku sa vremenom i, kao da Gorbačov i Jeljcin nisu ni postojali, ovu ekspanziju NATO-a dočeka spremno na svim nivoima koji odlučuju (privrednom, vojnom i geopolitičkom). Njen odgovor, osobito poslednjih nekoliko godina, bio je snažan i kvalitetno osmišljen, pa je već na prvi pogled jasno da gore navedeni preduslovi nisu ostvareni. Rusija je „ukrajinsku krizu“ strateški „naplatila“ vraćanjem Krima, odnosi sa Kinom i Indijom idu uzlaznom linijom, a beskompromisna ruska podrška Siriji zaustavila je  brzi prodor NATO-a ka tzv. mekom trbuhu, odnosno centralnoj tački – Kavkazu. Takođe, impresivnom demonstracijom vojne moći u Siriji i oko nje, jačanjem snaga vazdušno-kosmičke odbrane, razmeštanjem taktičke avijacije i nuklearnih podmornica Rusija je pokazala da je njena sosobnost „uzvratnog udara“ u potpunosti sačuvana.

Naravno, ekspanzija ovog geopolitičkog sukoba je neminovna, ali defanziva u kojoj se na Bliskom Istoku našao NATO pokazuje da Rusija mogući veliki sukob dočekuje spremnije nego ikada ranije u svojoj istoriji.

Šta su danas ciljevi NATO-a na Balkanu

Burna istorija Balkana najbolji je pokazatelj njegovog geostrateškog značaja za širenje velikih civilizacija, odnosno borbe za prevlast nad životnim prostorom velikih država i naroda. Tako je i danas kada se na prostoru Balkana sudaraju tri velika civilizacijska projekta: evro-atlantizam, evroazijstvo i neo-osmanizam i gde je identifikovano čak 20 tačaka potencijalnih sukoba, zbog čega ga često nazivaju i „buretom baruta“.

Budući da, sa geopolitičkog aspekta, Balkan predstavlja predvorje pravoslavne civilizacije i slovenskog životnog prostora, već jako dugo preovlađujuće je mišljenje vodećih zapadnih geostratega, od Haushofera do Bžežinskog,  da bez pune kontrole Balkana ne može biti  uspešnog kretanja ka Istoku, odnosno Rusiji.

Otuda, nema previše dileme da je upravo želja Zapada da u potpunosti ovlada balkanskim prostorom bila glavni uzrok razbijanja SFRJ i kasnije agresije NATO-a na SRJ, kao i da ti ciljevi nisu ostvareni u punoj meri i na najbolji način po evro-atlantizam. Ovo se itekako oseća u sadašnjim previranjima na Bliskom Istoku, gde probuđena Rusija pokazuje odlučan geopolitički koncept i preuzima geostratešku inicijativu. U takvoj situaciji, evidentno gubeći trku sa vremenom, NATO je prinuđen da maksimalno ubrza procese kojima pokušava da ostvari političku, vojnu i bezbednosnu dominaciju nad Balkanom, pri čemu koristi sve raspoložive metode iz svog arsenala.

Uz nedavni poziv za članstvo Crnoj gori i nešto ranije potpisani IPAP Sporazum sa Srbijom, koje možemo smatrati demonstracijom njihove zvanične politike agresivnog širenja na tradicionalnu rusku sferu interesa, tu su i subverzivne metode delovanja, poput stvaranja političke, socijalne, verske i dr. nestabilnosti u regionu kako bi se stvorili uslovi za formiranje „kriznih čvorišta“ i instaliranje „menadžmenta za upravljanje krizama“, pokušaj federalizacije BiH i oduzimanje entitetskih nadležnosti Republici Srpskoj, zatim uloga NATO-a u formiranju tzv. „Oružanih snaga Kosova“ protivno Rezoluciji 1244 i principima međunarodnog prava, o čemu su opširnije govorili penzionisani general-pukovnik Branko Krga, prof.dr Predrag Ćeranić i mr Anja Filimonova, glavni urednik FSK.

Sve rečeno ukazuje kako je što hitnije stavljanje Balkana pod punu kontrolu za NATO danas prvorazredni geopolitički cilj, a to sa svoje strane jasno ukazuje na njihove namere prema Rusiji u narednom periodu!

Kakav je danas odnos NATO-a prema srpskom narodu?

Nema dileme da je i po broju učesnika koji su je doticali, i po značaju i dubini poruka koje su nam o njoj preneli, odnos NATO-a prema srpskom narodu, bio centralna tema ove Konferencije. I to ne samo zato što su neke od informacija na tu temu prvi put saopštene na ovom skupu, već i zato što su i one koje su nam od ranije bile poznate, u ambijentu Konferencije i kontekstu svega što je rečeno, dobile sasvim drugu dubinu i značaj. Sjajni izlagači su, jednostavno, posetiocima otvorili novu, od vlasti pažljivo skrivanu, dimenziju zločinačkog odnosa NATO-a prema srpskom narodu koji je formalno započeo izazivanjem i direktnim mešanjem Alijanse u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji a koji, što je mnogo važnije, JOŠ UVEK TRAJE, naravno drugim metodama!! Nakon ove Konferencije u sasvim drugom kontekstu gledaćemo na sledeće činjenice:

• tokom procesa razbijanja SFRJ snage NATO-a borbeno su dejstvovale isključivo protiv srpskih snaga i na srpskim etničkim prostorima
• NATO je u jugoslovenskm građanskom ratu, gde su ratovali svi protiv svih, uvek i u svim slučajevima, otvoreno pomagao srpske neprijatelje
• Alijansa je direktno odgovorna za dovođenje islamskih ekstremista u BiH, njihovu obuku i naoružavanje, pa samim tim i za strašne zločine koje su počinili nad srpskim narodom
• Delujući kroz forme raznih međunarodnih vojnih i civilnih misija NATO je imao ključnu ulogu u satanizovanju srpskog naroda i nametanju anti-srpskih rešenja koja su, na kraju, srpski nacionalni korpus razvejala u četri države (Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija) i jednu paradržavu (Kosovo).
• NATO je bez saglasnosti UN, kršeći međunarodno pravo, izvršio agresiju na SRJ, tokom koje je pored vojnih delovao i na civilne ciljeve i infrastrukturu, pri tome koristeći projektile sa uranijumskim punjenjem koji su od srpskih etničkih prostora načinili zone sa navećom smrtnošću od raka u evropi
• Činjenjem i nečinjenjem NATO je direktno pospešivao i omogućavao zločine terorističke OVK nad srpskim stanovništvom na Kosmetu
• Direktno je upravljao tzv. reformskim procesima Vojske Srbije, tokom kojih su post-petooktobarske vlasti praktično potpuno onesposobile odbrambenu moć zemlje
• NATO se nije izvinio srpskm narodu za počinjene zločine, a direktno pomažući u procesima oduzimanja entitetskih ovlašćenja Republici Srpskoj i formiranju tzv. „oružanih snaga Kosova“ Alijansa pokazuje da na srpski narod strateški i dalje gleda kao na nepomirljivog neprijatelja.

Takođe, srpski narod se mora najozbiljnije odnositi prema činjenici da nisu sve današnje članice Alijanse njegovi neprijatelji, ali da su svi njegovi istorijski neprijatelji danas članice NATO-a!!

Uzimajući sve ovo u obzir, ne može se olako odbaciti bojazan da NATO kao svoj strateški koncept ima Srbiju bez Srba, odnosno da je srpskom narodu namenio sudbinu Hazara, ili u najboljem slučaju sudbinu američkih Indijanaca. Kao i Rusima, uostalom!

Čak i da to nije strateški koncept Alijanse, isuviše geopolitičkih, vojnih, bezbednosnih, demografskih, medicinskih i drugih pokazatelja jasno ukazuje da to može biti prirodna posledica sadašnjeg NATO-a delovanja prema srpskom narodu (ne prema Vođama ili političkoj eliti!!), kao i delovanja korumpirane i nacionalno neodgovorne političe elite prema Alijansi.

Srpski nacionalni korpus danas ne sme smetnuti s uma kako je upravo NATO uslovio  da Srbi više ne živi u jednoj državi, da je upravo on pokrovitelj hrvatske „Oluje“, kao i stvarni otimač Kosova i Miteohije, duhovnog centra srpskog naroda, mesta gde se spajaju Nebeska i Zemaljska Srbija.

Iako niko od učenika to nije rekao takvim rečima, poruke koje su nam odaslali upravo na to ukazuju. Pokušaj da se pravimo kako to ne primećujemo ili zaboravljamo može imati teške posledice po dalji opstanak srpskog naroda na ovim prostorima.

Koji su pokazatelji krize NATO-a danas?

Na svu sreću, uprkos agresivnom širenju, materijalnom jačanju i doktrinarnom osavremenjivanju, NATO pokazuje i elemente krize. Ta kriza, kao i svaka društvena entropija (1) započela je kao kriza identiteta i sistema vrednosti, što je ubrzo dovelo i do krize prostornih, tehničkih i ljudskih kapaciteta. Briljantna geopolitička igra Vladimira Putina poslednjih godina učinila je tu krizu jasno vidljivom, pa je danas evidentno da NATO nije ni vojno neranjiv, ni ideološki jedinstven, ni dovoljno brz u prestrojavanju.

Sve te pukotine videle su se kako tokom ukrajinske krize, tako i kroz eskalaciju sirijskog konflikta.

Takođe, NATO države kasne i u realizaciji svoje „Zajedničke vizije“ koja je podrazumevala sa defanzivne strane puni anti-raketni štit, a sa ofanzivne mogućnost da sa svake tačke na planeti budu u stanju da pogode bilo koju drugu tačku na planeti. Danas, nisu blizu ni jednog, ni drugog, a čini se da ih je u mnogo čemu Rusija i pretekla. Ipak, NATO je i dalje koncentracija najvećih vojnih efektiva na planeti, i ni jednog trenutka ne bi se smeli zanemariti ogromni vojni, materijalni i ljudski potencijali koje Alijansa poseduje, kao ni njenu spremnost da ih upotrebi, posebno protiv slabijih protivnika.

Ti potencijali, uz vrhunsko licemerje i problematični moralni kodeks onih koji stvarno vladaju Alijansom, glavni su razlog zašto je NATO, uprkos krizi, i dalje veoma opasan!

UMESTO ZAKLJUČKA

Nema szmnje kako je međunarodna naučna Konferencija „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“, bila hrabar intelektualni iskorak srpske patriotske svesti i savesti protiv glavnog srpskog neprijatelja u ovom istorijskom trenutku i to u situaciji kada on forsira svoju novu ofanzivu na Balkan. Potpuno rasvetljavajući istorijsku, doktrinarnu, političku i operativnu suštinu NATO-a učesnici Konferencije ubedljivo su pokazali da Alijansa nikada nije bila, niti može biti prijatelj srpskog naroda. Ni verski, ni istorijski, ni geopolitički. NAPROTIV!

U tom smislu, poruke i stavovi učesnika ovog skupa (koje su Vam sintetizovane kroz nekoliko tematskih pitanja prenete u ovom mini-serijalu) moraju se posmatrati ne samo kao opomena, već i kao poziv na otrežnjenje kako otuđenim i dezorijentisanim srpskim vlastodršcima, tako i srpskom narodu, upravo zaslugom NATO-a, danas rasutom širom Zapadnog Balkana.

Jer, u trenutku kada veliki sukob samo što nije započeo ili je već u toku, ni jedan narod, pa ni srpski, nema vremena da od neprijatelja pravi prijatelje. Krvavu cenu takvih zabluda već smo preskupo platili.

_____________________________________

Odrednice:

• – društvena entropija – težnja uređenih sistema da spontano pređu u stanje veće neuređenosti, posebno prilikom širenja

• https://www.youtube.com/watch?v=F-9UkvPN3IU
• https://www.youtube.com/watch?v=x5ICvVkZeAo
• https://www.youtube.com/watch?v=ox2Kmt9rEE4
• https://www.youtube.com/watch?v=6MiqfC3zosA
• https://www.youtube.com/watch?v=mmoBRacaR6g

• http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/pregled-izlaganja-sa-medjunarodne-naucne-konferencije-nato-pohod-na-balkan-sledeci-koraci/

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Nato pohod na Balkan – sledeći koraci