Ko je kriv ili šta otkriva slučaj profesorke Dragićević

1.

Što ga novine i sajtovi više šire i tumače i što se više rasplamsava polemika za i protiv njega, to je već čuveni govor dr Rajne Dragićević, profesorke srpskog na Filološkom fakultetu u Beogradu, ispražnjeniji od značenja i očišćeniji od smisla. Još kad se taj govor apsolventima, uz komplimente autorki i naslov Ona je uzdrmala Srbiju, nađe na prvoj strani Blica, nezvaničnog promotera okupacije Srbije, tad je jasno da su vampiri isisali sve i da je njena mala kulturna pobuna ugušena pre nego što se rasplamsala. Oruđa spinovanja su metodom zakrivljenja značenja pretvorila taj govor u samo još jedno u šumi drveća društvene manipulacije.

Na kraju, profesorka se – naravno, nezasluženo – gotovo našla u ulozi Ele Pamfilove. Reč je o saučesnici Jegora Gajdara u pljački ruskih penzionera 90-tih godina – koju Sergej Kara-Murza u knjizi Manipulacija svešću (2000) opisuje kako javno „roni suze nad teškom sudbinom naših otaca“, čineći „jeftinu eksploataciju našeg stereotipa sinova“. Ili – prilagođeno domaćim prilikama – društvena uloga reči prof. Dragićević na kraju se malo razlikovala od one u kojoj danas srpski državni lideri najavljuju „promenu političkog sistema“, dok, eksploatišući našu svest o neophodnom zaokretu, završavaju posao prethodne vlade, slamajući srpsku državu i društvo.

2.

U čemu je onda problem sa govorom prof. Dragićević? Kako je jedna kulturna pobuna mogla da postane oruđe manipulacije?

U prvom sloju govora, čiji cilj je bio da motiviše profesionalno samopoštovanje budućih profesora srpskog, ona je suprotstavila vrednosti tradicionalnih profesija lekara, advokata, sudije, inženjera, profesora, sa mistifikacijama poziva novog vremena – pi-arovima, art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima… Prof. Dragićević je studente zatim pozvala u kultirni rat „protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena“, uverena „da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti“.

Na kraju, bio je to govor o sukobu pravih i simuliranih vrednosti, na kojima počiva pogubni kolonijalni poredak. Po tome, njena reč bila je određena vrednosnim i moralnim stavovima u najboljem značenju tih pojmova.

3.

Ostajući na površini – ne bez jasne namere – medijski branioci reči prof. Dragićević skloni su da za sva zla optuže starlete i junake rialiti programa. U tome su se istakle i novine koje svoju društvenu funkciju temelje upravo na promociji tih junaka 21. veka.

Niko, međutim, od njih – opet ne bez jasnog cilja – nije postavio ključno pitanje. Da li je, naime, danas u Srbiji moguć vrednosno i moralno određen javni stav u svom punom svojstvu ako nije istovremeno i politički? Plašim se da nije, a, istini za volju, govor prof. Dragićević to nije bio. Ali to je manje njen problem, utoliko manje što politički govor možda i nije priličio njenoj prilici. Mnogo više bio je to problem širokog prijema njenog govora u meinstream delu javnog prostora.

To što njen govor nije bio politički – što se dakle nije bavio političkim uzrocima opisanog stanja –omogućilo je njegovo masovno preštampavanje u medijima, ali i neutralisanje njegovih značenja i smeštanje u kontekst manipulativnog govora.

Političko pitanje dakle glasi: da li je trijumf pi-arova nad novinarima, lajf-koučanad učiteljima, atavističke snalažljivosti nad fundamentalnim znanjem, Ekrema nad Ivom Andrićem… očitovanje trenda suštinske promene srpskog kulturnog modela? Da li je, zatim, taj trend proizvod društvene inercije i spontanosti, puke nebrige o kulturnom modelu, duha iz mašine ili pak planiranog i ciljanog političkog delovanja?

4.

Zato hajde da vidimo čega je od nabrojanog delo „urušenost našeg prosvetnog sistema“, o kome govori prof. Dragićević? Teško je izbeći utisak da je na čelu tog resora već dva mandata, pola decenije, jedna karikaturalna politička pojava. Dug vek Žarka Obradovića na toj funkciji upućuje da su sile najvećeg uticaja koje na tom mestu mogu da ga sačuvaju, ali i da ga sruše, zadovoljne njegovim radom.

Sa druge strane, više od utiska je da je za to vreme došlo do temeljnog urušavanja prosvetnog sistema. Da li su onda te presudne sile uticaja želele i planirale tako urušen sistem, da li je Obradović ispunio njihove želje i da li bi, da je radio drugačije – na promeni sistema na polzu znanja, učenika i studenata – uspeo da tako dugo opstane na mestu ministra prosvete? Naravno da ne bi.

Kao što Ekrem nije izmislio ni rialiti, ni manipulaciju utiscima, ni meku moć, već je samo unutar tih koordinata dobio svojih pet minuta uticaja u javnom prostoru, isto tako ni Obradović nije smislio ni Bolonju, ni pogubnu reformu obrazovanja, ni urušavanje temeljnih društvenih vrednosti. I on je, kao i Ekrem, korisnik situacije, postajući u njoj uspešan ministar i bogat čovek.

Naravno, Obradovićem će se jednog dana baviti srpski sud za kolaboracioniste, a on će se tamo verovatno braniti time da je samo izvršavao naređenja i ispunjavao programe koje su mu donosili predstavnici zapadnih sila i njihovi domaći agenti. To bi mu se moglo uzeti kao olakšavajuća okolnost jer neće govoriti neistinu: „urušenost našeg prosvetnog sistema“ nije prozvod srpske glave, mada jeste proizvod srpskih ruku. A ta distinkcija nije nevažna, utoliko pre što svi znamo da, ako Obradović narednih dana padne u rekonstrukciji vlade, neće doći bolji dani za srpsku prosvetu jer je za to potrebno mnogo više.

5.

Ta distinkcija važnija je utoliko što se građanima već dva kruga izbora uzastopno emituje poruka kako promena nije moguća tek zamenom domaćih aktera na vlasti, već izgradnjom drugačijih osnosa prema zapadnim silama. Zato jednostavno nije moguće govoriti o slomu društvenih vrednosti u Srbiji ćuteći o političkom, finansijskom, medijskom i kulturnom uticaju zapadnih sila? Na kraju, nikakva kritika društvenih pojava, čak ni kritika domaćih političkih i društvenih aktera, ne može biti celovita i delotvorna bez rasvetljavanja uloge stranaca.

Taj pogubni uticaj nije javan jer se ostvaruje ubeđivanjem, korumpiranjem, pretnjama i prisilom nad političkom klasom i srpskim ološ-elitama. Ali on je vidljiv ne samo po tome što slom vrednosti u Srbiji počinje 2000. godine, kad uticaj zapadnih sila postaje preovlađujući. Vidljiv je i po tome što je slom vrednosti postao potpun od 2008. godine, kad prestaje svaki unutrašnji institucionalni otpor tom uticaju u srpskom društvu. Taj uticaj, konačno, vidljiv je i po tome što Srbija nije jedina zemlja zahvaćena njime, ali i što tu vrstu problema nema nijedna zemlja koja nije u zoni tako intenzivnog uticaja zapadnih sila.

Naravno, istorijsko iskustvo nas uči da Srbija svoje krupne političke odluke nikad nije mogla da donosi ne mareći za interese zapadnih sila. Zalagati se danas za radikalno drugačije moglo bi da bude skupo plaćen idealizam. Problem je, međutim, što su te sile u Srbiji prešle svaku crvenu liniju i što srpska realpolitika, koja te interese slepo prati, ne daje rezultate, već direktno slama i državu i društvo, čineći ih bez ikakavog izgleda za budućnost.

Rečju, možda je prećutkivanje uloge stranaca ili diskretnije izjašnjavanje o tome ranije moglo da ima smisla. Ali, u trenutku kad je zapadna imperija upala u krizu, kad je radikalizovala i brutalizovala svoja sredstva eksploatacije manjih, zemljama poput Srbije nije ostavljen ni minimum mogućnosti za preživljavanje, čak ni prilika za častan poraz. A to znači da je taj poredak izgubio svoje bolje, ljudsko lice, i da je teško da će ga ikad sam pronaći.

A, kad prostora za manje i slabije zemlje nije ostalo, tad tradicionalne realpolitičke postavke prestaju da važe. I, baš kad taj uticaj postaje toliko jak i nemilosrdan, kad ne ostavlja izlaz, tad svaki govor o današnjoj Srbiji – ako ne zahvata političke korene i uzroke sloma – ne može da bude deo rešenja. I više od toga, čak može da bude i manipulativan.

6.

Uostalom, nije li deo javnosti, slično kao govorom prof. Dragićević, ne tako davno bio oduševljen izveštajem o srpskim medijima pokojne Verice Barać. U njemu su do tančina opisane manipulacije vlasti i marketinških oligarha Dragana Đilasa, Srđana Šapera i Nebojše Krstića. Ali, kao što Ekrema nije u javni prostor doneo duh iz mašine, tako nije doveo ni medijske „ekreme“ – Đilasa, Šapera i Krstića. Rečju, oni jesu medijima vladali kao adepti tadašnje političke oligarhije, ali to im je bilo moguće tek pošto su u tim medijima zadovoljili interes stranaca. To je bio prvi uslov njihove medijske moći. Bez njega sve drugo nije moglo biti dovoljno.

Ali, kao i u slučaju prof. Dragićević, da je izveštaj Baraćeve bio celovit, da je opisao strani uticaj u medijima, verovatno ne bi ni ugledao svetlo dana. Danas je u srpskim menistream medijima moguće kritikovati bez posledica svakog osim stranaca i njihovih postupaka. Zato se oni kritikuju tako malo i zato oni koji to sistematski čine nemaju prolaz u javnom prostoru. Uz smisao za nijanse, može se konstatovati da od 2000. godine nije bilo toliko moćnog političara u Srbiji da protiv njega nisu mogle da budu pokretane kampanje u medijima. Seća li se neko za to vreme ne kampanje protiv zapadnog uticaja nego ozbiljnije analize tog fenomena? Nije ih bilo.

Uostalom, i danas je u meinstream medijima moguće kritikovati najmoćnijeg čoveka u Srbiji Aleksandra Vučića za, na primer, to što je mesto direktora u važnom javnom preduzeću dao vlasniku pečenjare iz Obrenovca. Ali ga nije, osim sporadično, moguće kritikovati za kosovsku ili evropsku politiku vlade. Zašto? Zato što strance nije briga šta radi Vučićev vlasnik pečenjare sve dok im Vučić isporučuje zahteve na Kosovu, koji ne smeju da dođu u pitanje.

7.

Važnost toga da govor zasnovan na vrednostima i moralu danas mora da bude i politički – a to, rekoh, podrazumeva rasvetljavanje uloge stranaca – nije ni puki hir ni samo potreba da se svedoči istinito. Taj momenat ima svoju praktičnu vrednost, koja se narednih meseci i godina može pokazati presudnom.

Potreba ovdašnjih spin-majstora i agenturnih mreža da koriste diskurs poput onog koji potpisuju Baraćeva i Dragićevićeva svedoči o tome da su oni sasvim svesni koliko je rđav svet koji već više od decenije stvaraju. Oni više neće, kao nekoliko godina pre, pokušavati da građanima objasne kako žive u najboljem od svih svetova jer taj diskurs je potrošen. Ali će, manipulišući našom potrebom za istinom i pravdom, da nam ponude krivce za takvo stanje.

Izveštaj Verice Barać kao krivce nam je ponudio Đilasa, Šapera i Krstića. Oni, naravno, nisu nevini, ali greška njenog izveštaja pokazala se u godini kad je njihov medijski uticaj smanjen. Oslobođena njih trojice, pokazalo se, Srbija nije dobila slobodne medije. Tumači govora prof. Dragićević jednako nam na tacni nude glave krivaca – starleta, junaka riaitija i pi-arova, isto kao što nam rekonstrukcija vlade nudi glave političara. Kao da će, kad pred svima njima okrenemo palac nadole, Srbiji biti imalo bolje.

8.

Otuda Srbiju koja sanja slobodu i Srbiju koja radi na produžavanju života aktuelnog poretka opasno spaja nekoliko stvari. I jedna i druga traže krivce; obe znaju da su izbori izgubili moć da donesu promenu; obe se spremaju za izlazak nezadovoljnih građana na ulice. Kako ćemo ih razlikovati, kad će i jedni i drugi govoriti oštrim kritičkim jezikom?

Razlikovaćemo ih po dve stvari. Prvo, među njima samo će jedni dobiti prostor u medijima, a drugi ne. I, drugo, samo jedni će među krivcima pominjati strance, a drugi sve ostale, samo ne njih. I, već po tome, jedni će raditi za slobodu, drugi će crtati ljudsko lice kolonijalnog poretka. Samo ta distinkcija biće važna u mesecima koji dolaze, samo njoj nas uči slučaj prof Dragićević.

Izvor: Novi Standard