Академик Перић-Српски Пијемонт и Декларација о заштити Срба

Недавна заједничка иницијатива председника Србије, Александра Вучића и председника Републике Српске, Милорада Додика, о доношењу Декларације о заштити и очувању српског народа, изазвала је велику пажњу политичке, стручне и грађанске јавности свих српских земаља. Позитиван однос већине Срба према овој иницијативи, независно од њиховог идеолошког погледа и географског порекла, проистиче из колективног уверења да је крајње време за формулисање бар минимума српских националних интереса у овом веку, али има и другачијих мишљења.

О могућем значају ове иницијативе за решавање српског националног питања разговарамо са академиком, проф. др Винком Перићем, научником муилтидисциплинарне оријентације и истакнутим српским интелектуалцем патриотског дискурса не само у Републици Српској, где живи и ради, већ и у свим српским земљама. Сматрамо га правим човеком за разговор на ову тему јер он већ годинама у својим јавним наступима, као и у својим пројектима од којих је најзначајнији “Српски пијемонт – Западни Балкан”, промовише неопходност доношења једног таквог документа у коме би се дефинисао бар минимум српских националних интереса и путеви за њихово остварење у овом веку.

Поштовани професоре Перићу захваљујемо што сте нашли времена да, као врло компетентан саговорник, поделите са нама Ваше опсервације на ову тему. Моје прво питање биће како се осећате као човек, као научник и интелектуалац, чија се још једна визија, једно вишегодишње залагање и јавно и тајно, претвара у званичну државну иницијативу две српске државе? Ово питам, јер читаоци ЦЕОПОМ-а, којима је детаљније представљен Ваш пројекат “Српски пијемонт-Западни Балкан” знају да идеја о једном таквом националном документу у њему постоји од самог почетка и да је Ви промовишете већ годинама уназад.

Захваљујем на тим речима. Лепо је што има некога да се у овом тренутку сећа ко је у српском националном дискурсу заправо први покренуо ово питање. Али, то је сада мање важно. Најважније је да, напокон, националне перспективе српског народа постану државно питање, да две српске државе унесу у то своје кадровске, организационе, материјалне и друге ресурсе. Са те стране свакако сам задовољан. Са друге стране испуњен сам стрепњом како ће се приступити изради те Декларације о заштити и очувању српског народа. Јер то је документ који се не пише сваких пет или десет година. Ја сам г. Вучића први пут срео 1993. године, када смо са др Шешељем и др Поплашеном заједно радили на подизању радикала у Републици Српској. Препознао сам у њему перспективног младог политичара који брзо мисли и вредно ради, као и посвећеност  идејама које заступа, а које су ми биле блиске. Напомињем да сам ја, да тако кажем, први оживео напредњачке идеје на овим просторима, оснивањем СНС-а Републике Српске још 1997. године,  дакле пре његових и Томиних напредњака у Србији. Хоћу да кажем да су нам напредне и патриотске идеје биле заједничке, с тим да је он израстао у  врсног политичара, а моји повремени излети у политику завршена су ствар, јер сам дубоко посвећен науци и изради стратегија.

Моје дубоко уверење је да национални порази које смо претрпели деведесетих година прошлог века не би имали толике последице да су Срби имали један стратешки национални документ који би објединио интересе, али и потенцијале, српског народа у целини, без обзира на завичајност и политичко опредељење. Овако, бијући своје локалне битке без довољно смисла за интересе, али и снагу, целине ослањајући се на војне импровизације и политичку вештину појединаца, малтене смо дошли у ситуацију у којој смо се налазили пре Берлинског конгреса. Неприродно је да Гарашаниново “Начертаније”, написано крајем 1844. године, буде и данас стратешки документ који најбоље одражава стање српског националног питања.

Отуда је најава стварања једног новог, савременог, документа који ће узети у обзир сва државотворна, политичка, геостратешка и друга искуства Србије од када је призната као држава, насушна потреба, али и велика обавеза оних који га стварају. То никако не смеју бити само политичари, већ стварање таквог документа мора бити мултидисциплинарна активност. Званичних институција, али и оних чији утисак долази из сенке. Формалних, али и неформалних центара моћи и зона утицаја. Однос између потребног и могућег мора бити савршено избалансиран. Свака политичка, национална, економска, војна или било која друга заблуда у таквом документу може бити скупо плаћена, јер у овом веку нећемо имати времена за исправке. Зато уз задовољство што држава даје иницијативу за Декларацију о заштити и очувању српског народа имам и стрепњу да ли ће се у овим тешким временима, тај изузетно тежак и сложен посао окончати како треба.

У Србији има и мишљења да је ова иницијатива заправо медијска компензација јавности за уступке које Вучићев режим прави по питању Космета и да у стварности она никад неће заживети. Шта о томе мислите?

Није први, а вероватно ни последњи,  пут да Срби дезавуишу оне идеје које им могу донети добробит. Проклетство да често верују више промотерима туђих интереса него својим владарима пуно нас је коштала кроз историју. Ја се као патриота и научник који се бави изучавањем друштвених кретања не би поводио за таквим политикантским шпекулацијама. Ја сам свој став о Космету изнео у свом отвореном писму председнику САНУ, господину Костићу (https://youtu.be/-L348s9oo2s) и за мене нема дилеме да је Косово део Србије. Управо зато не мислим да та два процеса треба доводити у директну везу, бар не у смислу манипулација. Верујем да је и председнику Вучићу јасно да би његове позиције у разговорима око Косова биле пуно лагодније када би иза себе имао чврсту националну платформу.

Но, чак и да су мотиви за иницијативу о Декларацији политички, ови који кажете или неки други, то не би смело да буде изговор за неодговоран приступ према прилици која се њоме отвара. Сваки човек који иза себе има неког животног искуства зна да често пута у нешто креће из једног мотива, а у међувремену открије много других, значајнијих, мотива и вредности. Колико је само вредних научних открића остварено када су научници трагајући за неком појавом открили другу, значајнију.

Зато, не желим да иницијативу за доношење Декларације посматрам кроз, како се то каже, днево-политичке мотиве, већ као могућност за доношење озбиљне националне платформе која ће, ако ништа друго, поставити темеље националне стратегије наредним генерацијама.

Такође, председника Вучића и председника Додика, сматрам одговорним лидерима, који нису без визије, али ни без смисла за практично. Они нису никакви шпекуланти већ легално и легитимно изабрани председници две српске државе на Балкану.  Зато морамо крајње одговорно приступити могућности коју нам отварају овом иницијативом. Људи од визије, струке и науке треба да упрегну своје потенцијале и дају допринос сачињавању што бољег и што обухватнијег националног документа, а не да губе време на шпекулације о мотивима. Ја лично, са својим ресурсима и оним што могу, знам и представљам, спреман сам да дам максималан и несебичан допринос реализацији ове иницијативе. Сам рад на једном таквом документу, чак и да он не буде донет у формату који бих ја волео, или чак уопште не буде донет, покренуће начин размишљања нације у том смеру, а то мора изродити позитивне ефекте.

Овде морамо бити коректни и рећи да је далеко лакше нама који нисмо у власти, него њима, који имају пуно лобистичких па и уцењивачких инпута од разних центара моћи (крокодила) са једне стране и дилетаната и наших квази меритора и гуштера жељних власти и новаца без рада са друге стране.

Ту негде долазимо до пројекта „Српски пијемонт-Западни Балкан“ чији сте идејни творац и оснивач, који као основну идеју има изналажење могућности и модалитета за јачање српско-српских веза на простору бивше СФРЈ. У којој мери мислите да вишегодишња искуства која имате на имплементацији овог пројекта могу помоћи изради  Декларације о заштити и очувању српског народа?

Пројекат „Српски пијемонт-Западни Балкан“ као идеја на којој се ради постоји практично од 2008. године, када је група српских патриотски оријентисаних интелектуалаца и организација које су радиле на формирању и имплементацији стратегије „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, решила да настави своје активности и после заустављања процеса тзв. “преноса овлашћења”, коју је нелегално спроводио тадашњи Високи представник. Дакле 9. година. Ја јесам, како то ви кажете, идејни творац али, развоју  овог пројекта свој допринос, дало је много организација и независних интелектуалаца. Удружење приватних послодаваца РС, Европски дефендологија центар из Бања Луке, Српска краљевска академија иновационих наука из Београда, академик Проф. др Раде Биочанин, Проф. др Душко Вејновић, Др Дарко Матијашевић, Академик Проф. др Марија Кнежевић, Мр Слободан Наградић, Мр Жељко Вујадиновић и многи други пријатељи и сарадници. Поред осталог организовали смо и две изузетно успеле научне конференције (2013. и 2016.) које су отворили и узели учешћа на Првој Конференцији о сарадњи, тадашњи Потпредседник Републике Српске Проф. др Емил Влајки, (https://youtu.be/az1BvtxbfWg) и друге Конференције о Безбедности данашњи Начелник општине Градишка Дипл. инг Зоран Адџић.(https://youtu.be/2KwbZWV0FKo)

На конференцијама су учествовали многобројни стручни и научни радници међу којима су и Проф. др Милутин Ђуричић, др Стефан Каргановић, Генерал Мнојло Миловановић, академик Проф. др Марко Тодоровић, Проф. др Брацо Ковачевић, Џевад Галијашевић, Проф. др Радоја Радић, академик Др Бранка Колар, Др Слободан Симић, Др Александар Саша Грандић, Доц. Др Мирослав Ј. Бјеговић, академик Предраг Дашић, академик Петар Барон Рајачић и др.). Са научног аспекта смо расправљали о питањима од значаја за јачање српско-српских веза и безбедности у региону. Зборници са ових научних конференција права су ризница добрих, иновативних и одрживих идеја за српски национални корпус у целини.

Са свим искуствима која смо имали током девет година постојања свакако можемо пружити значајну помоћ у реализацији једног документа какав је Декларација, посебно у делу анализе ситуације у којој се српски народ нашао након распада Југославије и формирања неколико нових држава на српском етничком простору, уз посебан осврт на стање људских, социјалних, верских, политичких и других права Срба у региону западног Балкана и перспективама развоја у садашњим околностима, који смо посебно истраживали.

Ми ћемо наша искуства и материјале свакако понудити када иницијатива уђе у оперативну фазу. Поготово што ми је добро познато какви су генерално сарадници свих политичких лидера!

Ако уђе. Какав однос релевантних међународних фактора очекујете према овој иницијативи? Америка, ЕУ, Русија? Осуде које чујемо од Хрватске или бошњачког дела БиХ су очекиване.

Па, гледајте, у политици никада није све на столу и тешко је у овако раној фази предвидети реакције великих сила које имају, свака за себе, своје интересе на Балкану. Из искуства, опет, знам да се многе ствари прво договоре у кулоарима људи из сенке пре него се сервирају политичарима које ми познајемо. Као што сам рекао, и Вучић и Додик имају добар однос визионарства и практичности, имају одређене линије према онима који стварно одлучују и мислим да не би објављивали иницијативу јавности да нису сигурни да овим потезом никоме неће забити прст у око. Дакле, верујем да постоји одређена прећутна сагласност “великих” да Србија може кренути у реализацију Декларације.

Е, ту се онда отвара питање, шта су циљеви и који домети Декларације о којима постоји та сагласност. Да ли ће она Србе у Хрватској, Босни или Црној Гори третирати као мањинско или као државно питање? Да ли ће се ограничити на одбрану личних и колективних права којима се штите поједини елементи националног идентитета (право на писмо и језик, изучавање и неговање српске културе и историје) или ће се бавити и осетљивијим питањима (политичким положајем, право на специјалне везе са матицом и другим српским ентитетима и сл.). Ја сам, наравно, за ово друго, јер и за то постоје основе у садашњим Уставима земаља Западног Балкана, али сумњам да ће земље које су нас бомбардовале на то гледати истим очима као и Русија. То је објективно и на нашим лидерима је да “извуку” највише што се може. На нашу срећу доскорашњи наши  „непријатељи“, сада „пријатељи“, забављају се својим проблемима, а њихови ментори имају све већих проблема са Истоком или Блиским истоком! То је наша шанса! „Док другоме не омркне нама неће сванути“ – природан процес!

У том контексту сматрам врло одговорним потезом председника Вучића ову посету Сарајеву, која пролази у много бољој атмосфери него претходне. Свакако да она, поред осталог, има за циљ да смањи могуће тензије поводом најаве Декларације, да покаже да она неће бити усмерена против других народа. Та посета иаће и ефекте на даље деловање Српског пијемонта-Зашадни Балкан.

Међутим, мислим да је ипак најважније кренути и ићи методом „step by step“ (корак по корак). Сигурно да нам тренутна геополитичка кратања иду на руку, па ћемо можда том декларацијом у њеној финалној фази можда моћи рећи нешто више него што сада изгледа. Чак и ако она, због неопходних политичких компромиса са „великима“, не буде целовит национални програм, она мора бити тако конципирана да буде његова будућа основа. Можда треба ићи на један јавни и други конспиративни садржај. Зна се да је Гарашаниново „Начертаније“ први пут у целости објављено тек 1906. године, иако је написано 1844. У сваком случају, како каже стара кинеска мудрост „И најдужи пут почиње првим кораком“.

Шта у смислу израде најављене Декларације може значити Меморандум САНУ, слављен и оспораван документ, који данас готово нико и не помиње?

Па, гледајте, ја сам научник, а нећете наћи озбиљног научника који оспорава квалитет и значај овог документа. Они Срби који га оспоравају, углавном су промотери туђих интереса и дневни политиканти, који су из њега прочитали свега пар реченица. То што се о њему данас ретко говори последица је објективних политичких околности, али то не значи да је овај документ заборављен. Упркос чињеници што је писан у време када су сви Срби живели у једној држави, па у том смислу не одговара садашњој реалности у којој Срби живе у 4 државе и једној парадржави (Косово), он је и даље актуелан по много чему и пројекат „Српски пијемонт-Западни Балкан“ изучава га као један од темељних докумената који се бавио положајем и перспективама српског народа. Његов садржај најављена Декларација свакако мора узети у обзир, баш као и реакције које су га пратиле.

Када га већ поменусмо, да ли иницијатива два председника о изради мења нешто у активностима пројекта „Српски пијемонт-Западни Балкан“?

То највише зависи од садржаја тог документа. Ако Декларација, као што се надам, буде квалитетан оквирни стратешки национални документ који претпоставља и отвара простор за јачање српског националног корпуса на Западном Балкану и јачање српско-српских веза на том простору ми ћемо се посветити више раду на терену односно њеној имплементацији кроз конкретне пројекте. Ако она то не буде и даље ћемо давати допринос њеној научној и политичкој “доградњи” док не постане оно што би се могло назвати одрживом националном стратегијом.

Но, у свакој варијанти, спреман сам да, са својим сарадницима, временом, знањем, као и Светлом искустава и спознаја о судбини српског националног корпуса, дам пуни и несебични допринос реализацији идеје о изради Декларације о заштити и очувању српског народа, као државног пројекта две српске државе. Као што сам већ рекао, у њој видим први корак ка остварењу једне одрживе стратегије која ће осветлити пут изградњи што чвршћих веза расцепканог српског националног корпуса и стварање услова за што већи степен њиховог поновног уједињења. Легалитет и легимитет овој идеји налазим у природној и вечитој тежњи сваког народа на свету да живи у заједништву, као и чињеници да је насилним разбијањем Југославије то право српском народу одузето. Став “Српског пијемонта” је да се ниједно решење које ово не уважава не може се сматрати праведним, па самим тим ни трајно прихватљивим.

Да ли Ви као експерт за медије и безбедност мислите да ће ова иницијатива можда појачати усташтво у Хрватској и исламски екстремизам у БиХ?

Не мислим. Неоусташтво у Хрватској које је започело Туђмановом ером, само се мало примирило у време Јосиповића, сада поново постаје отворена претња не само Србима. Такође, већ и босански врапци, а камоли западне тајне службе, знају да је Бакирова Федерација БиХ база многих исламских терориста. И једни и други имају своје анти-српске планове који су много старији од српске иницијативе о Декларацији. И раде на њима непрестано. У том смислу иницијатива о Декларацији може бити само корисна, никако штетна. Она је један од начина да српски народ буде будан и спреман да одговори на сваку националну претњу.

Пројекат „Српски Пијемонт-Западни Балкан“ је давно започет и могло би се рећи да је то Ваша патриотско-иновативна идеја и активност. Нећемо пуно отићи од теме ако Вас упитам нешто лично што би верујем било занимљиво нашим читаоцима. Да ли је тачно да је током 1993. године Војска РС тестирала једну Вашу иновацију (постоље за  машинску пушку), која знатно побољшава безбедност и делотворност руковаоца који делује из заклона?

Ох, Боже! Од Вас се ништа не може сакрити. Тачно је. То је једна практична инжињерска иновација са циљем да омогући безбедно и ефикасно дејство утврђене пешадије под снајперском и пешадијском ватром противника. Могу да рафалима или снајпером пуцају колико год хоће, али Вам не могу ништа. Ви њима можете.

Како сте дошли на ту идеју?

Па, чиста инжењерска импровизација. Многи наши борци у заклону погађани су снајперском или насумичном рафалном паљбом. Једноставно ми је на сахрани мога пријатеља, који је управо погинуо од снајпера, а пре тога сам са својим аутом избегао два снајперска хитца, бљеснуло како да просто решимо тај проблем, да борцима у рову омогућимо сигуран заклон, а да им не смањимо него повећамо борбену моћ у одбрани.

И шта је на крају било са тим изумом?

После тестирања од стране Војске РС и показаним одличним резултатом, урађено је пар комада у Бања Луци. Даља дешавања ми нису позната јер сам то препустио Војним стручњацима и мојим пријатељима, а ја сам се бавио другим питањима у одбранбеном и наметнутом нам рату. Како је мени после рата речено, усмено, страни фактор је забранио употребу. Претпостављам зато што се у модерним временима воде контолисани ратови и на свим странама мора да има жртава.

Све у свему, открили смо још једну страну Ваше личности. За иновације на пољу електротехнике смо знали, али ово са оружјем је била новина.

Инжењерsка иновативност је универзална. Но, обећавам, први ћете сазнати много више и озбиљније по тим питањима. Рецимо, моја маленкост је мало допринела одгађању финала 3. светског (нуклеарног) рата! Аргументе ћете добити после финала, када за то дође време, а до тада нека ова реченица иде у теорију завере. А пошто сте Ви јако радознали што мени не смета, само сада ја вас да питам као др безбедности да ли то радите по налогу некога или …? Верујте да су Вас моји пријатељи проверили и нисмо нашли ништа лоше, већ напротив!

Немам налогодавце, заиста. Бар не директне. Превише сам слободоуман за ту причу. Али, имам доста занимљивих пријатеља и познаника са којима размењујем идеје. И Вас сматрам једним од њих. Надам се да ћу ускоро бити гост Ваше ВИКОМ ТВ, па ћемо више причати о томе. А кад поменусте теорије завере, да ли је тачно да се заоштрила борба за превласт између језуита и масона у БиХ?

Мислите на сарадњу Човића и Додика? Ма, дајте, то су баш неутемељене гласине.

Нисам на то мислио.

Ако нисте на ништа конкретно мислили, онда то да се масони и језуити боре за превласт где год се сусретну и није нека вест. Пост комунистички Балкан као и све друге земље које се транзиционо престројавају су меке за тајна друштва и највећу борбу најачих, а то су Масони и посебно Језуити иза којих стоји Ватикан и „Црни Папа“. То је једна од две земље у Свету које воде верски поглавари. Друга је Иран, у коме је верски вођа стварни председник државе. Масонима као доказаним демократама и хуманистима се то не свиђа. У овом контексту се могу навести и светли „Темплари“ и тамни „Малтешки витезови“ иза којих опет стоје исти, нормално без јавности. Ко разуме знаће.

Добро. Да закључимо. Ви верујете да је иницијатива за Декларацију искрена патриотска идеја двојице председника. Да ли мислите да долази прилично касно?

Рећи ћу вам као повремени бивши политичар, који нема намеру да се више бави било каквом јавном политиком у профаном мраку у коме живимо, али и као научник који се бави израдом безбедносних и друштвених стратегија. Наиме, у политици постоје потези као у шаху, ако неки потез повучете рано или сувише касно обавезно губите, без обзира што иза потеза може стајати добра тренутна идеја. Ја се надам да је председник Вучић добро предвидео и изанализирао све инпуте и време покретања овог пројекта. Моје анализе светских догађаја, које сам давно са научног и практичног аспекта предвидео, што сте и Ви објављивали, управо су предвиђале да је сада најмање лоше време за јавно покретање ове Декларације.

Дакле, у оба случаја одговор је „да“. Али, објективности ради, можда се у другом случају и није у јавности могло изаћи пре. Навешћу пример доживотног моралног председника Републике Српске како га потписује ВИКОМ РТВ – Проф. др Николе Поплашена.

Свакако, Декларација је добра патриотска идеја, боље икад него никад. У сваком случају они су легитимно покренули замајац и на нама, свим Србима, не само са обе стране Дрине, је да то прихватимо у смислу наше старе “Догодине у Призрену“ (која је пандан оној јеврејкској „Довиђења, видимо се следеће године у Јерусалиму“), да убрзамо и дигнемо на виши оперативни ниво.

Масовним прихватањем и укључењем у подршку ове идеје дајемо ветар у леђа лидерима да страног фактора лакше неутралишу и натерају их да све више попуштају, јер је то њихов алат и систем.

Спреман сам да се томе искрено посветим док год видим светлост те идеје. А сада је видим.

Хвала, поштовани професоре Перићу.

Хвала Вама! Пријатно!

Извор: ЦЕОПОМ Истина