Akademik Perić-Srpski Pijemont i Deklaracija o zaštiti Srba

Nedavna zajednička inicijativa predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, o donošenju Deklaracije o zaštiti i očuvanju srpskog naroda, izazvala je veliku pažnju političke, stručne i građanske javnosti svih srpskih zemalja. Pozitivan odnos većine Srba prema ovoj inicijativi, nezavisno od njihovog ideološkog pogleda i geografskog porekla, proističe iz kolektivnog uverenja da je krajnje vreme za formulisanje bar minimuma srpskih nacionalnih interesa u ovom veku, ali ima i drugačijih mišljenja.

O mogućem značaju ove inicijative za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja razgovaramo sa akademikom, prof. dr Vinkom Perićem, naučnikom muiltidisciplinarne orijentacije i istaknutim srpskim intelektualcem patriotskog diskursa ne samo u Republici Srpskoj, gde živi i radi, već i u svim srpskim zemljama. Smatramo ga pravim čovekom za razgovor na ovu temu jer on već godinama u svojim javnim nastupima, kao i u svojim projektima od kojih je najznačajniji “Srpski pijemont – Zapadni Balkan”, promoviše neophodnost donošenja jednog takvog dokumenta u kome bi se definisao bar minimum srpskih nacionalnih interesa i putevi za njihovo ostvarenje u ovom veku.

Poštovani profesore Periću zahvaljujemo što ste našli vremena da, kao vrlo kompetentan sagovornik, podelite sa nama Vaše opservacije na ovu temu. Moje prvo pitanje biće kako se osećate kao čovek, kao naučnik i intelektualac, čija se još jedna vizija, jedno višegodišnje zalaganje i javno i tajno, pretvara u zvaničnu državnu inicijativu dve srpske države? Ovo pitam, jer čitaoci CEOPOM-a, kojima je detaljnije predstavljen Vaš projekat “Srpski pijemont-Zapadni Balkan” znaju da ideja o jednom takvom nacionalnom dokumentu u njemu postoji od samog početka i da je Vi promovišete već godinama unazad.

Zahvaljujem na tim rečima. Lepo je što ima nekoga da se u ovom trenutku seća ko je u srpskom nacionalnom diskursu zapravo prvi pokrenuo ovo pitanje. Ali, to je sada manje važno. Najvažnije je da, napokon, nacionalne perspektive srpskog naroda postanu državno pitanje, da dve srpske države unesu u to svoje kadrovske, organizacione, materijalne i druge resurse. Sa te strane svakako sam zadovoljan. Sa druge strane ispunjen sam strepnjom kako će se pristupiti izradi te Deklaracije o zaštiti i očuvanju srpskog naroda. Jer to je dokument koji se ne piše svakih pet ili deset godina. Ja sam g. Vučića prvi put sreo 1993. godine, kada smo sa dr Šešeljem i dr Poplašenom zajedno radili na podizanju radikala u Republici Srpskoj. Prepoznao sam u njemu perspektivnog mladog političara koji brzo misli i vredno radi, kao i posvećenost  idejama koje zastupa, a koje su mi bile bliske. Napominjem da sam ja, da tako kažem, prvi oživeo naprednjačke ideje na ovim prostorima, osnivanjem SNS-a Republike Srpske još 1997. godine,  dakle pre njegovih i Tominih naprednjaka u Srbiji. Hoću da kažem da su nam napredne i patriotske ideje bile zajedničke, s tim da je on izrastao u  vrsnog političara, a moji povremeni izleti u politiku završena su stvar, jer sam duboko posvećen nauci i izradi strategija.

Moje duboko uverenje je da nacionalni porazi koje smo pretrpeli devedesetih godina prošlog veka ne bi imali tolike posledice da su Srbi imali jedan strateški nacionalni dokument koji bi objedinio interese, ali i potencijale, srpskog naroda u celini, bez obzira na zavičajnost i političko opredeljenje. Ovako, bijući svoje lokalne bitke bez dovoljno smisla za interese, ali i snagu, celine oslanjajući se na vojne improvizacije i političku veštinu pojedinaca, maltene smo došli u situaciju u kojoj smo se nalazili pre Berlinskog kongresa. Neprirodno je da Garašaninovo “Načertanije”, napisano krajem 1844. godine, bude i danas strateški dokument koji najbolje odražava stanje srpskog nacionalnog pitanja.

Otuda je najava stvaranja jednog novog, savremenog, dokumenta koji će uzeti u obzir sva državotvorna, politička, geostrateška i druga iskustva Srbije od kada je priznata kao država, nasušna potreba, ali i velika obaveza onih koji ga stvaraju. To nikako ne smeju biti samo političari, već stvaranje takvog dokumenta mora biti multidisciplinarna aktivnost. Zvaničnih institucija, ali i onih čiji utisak dolazi iz senke. Formalnih, ali i neformalnih centara moći i zona uticaja. Odnos između potrebnog i mogućeg mora biti savršeno izbalansiran. Svaka politička, nacionalna, ekonomska, vojna ili bilo koja druga zabluda u takvom dokumentu može biti skupo plaćena, jer u ovom veku nećemo imati vremena za ispravke. Zato uz zadovoljstvo što država daje inicijativu za Deklaraciju o zaštiti i očuvanju srpskog naroda imam i strepnju da li će se u ovim teškim vremenima, taj izuzetno težak i složen posao okončati kako treba.

U Srbiji ima i mišljenja da je ova inicijativa zapravo medijska kompenzacija javnosti za ustupke koje Vučićev režim pravi po pitanju Kosmeta i da u stvarnosti ona nikad neće zaživeti. Šta o tome mislite?

Nije prvi, a verovatno ni poslednji,  put da Srbi dezavuišu one ideje koje im mogu doneti dobrobit. Prokletstvo da često veruju više promoterima tuđih interesa nego svojim vladarima puno nas je koštala kroz istoriju. Ja se kao patriota i naučnik koji se bavi izučavanjem društvenih kretanja ne bi povodio za takvim politikantskim špekulacijama. Ja sam svoj stav o Kosmetu izneo u svom otvorenom pismu predsedniku SANU, gospodinu Kostiću (https://youtu.be/-L348s9oo2s) i za mene nema dileme da je Kosovo deo Srbije. Upravo zato ne mislim da ta dva procesa treba dovoditi u direktnu vezu, bar ne u smislu manipulacija. Verujem da je i predsedniku Vučiću jasno da bi njegove pozicije u razgovorima oko Kosova bile puno lagodnije kada bi iza sebe imao čvrstu nacionalnu platformu.

No, čak i da su motivi za inicijativu o Deklaraciji politički, ovi koji kažete ili neki drugi, to ne bi smelo da bude izgovor za neodgovoran pristup prema prilici koja se njome otvara. Svaki čovek koji iza sebe ima nekog životnog iskustva zna da često puta u nešto kreće iz jednog motiva, a u međuvremenu otkrije mnogo drugih, značajnijih, motiva i vrednosti. Koliko je samo vrednih naučnih otkrića ostvareno kada su naučnici tragajući za nekom pojavom otkrili drugu, značajniju.

Zato, ne želim da inicijativu za donošenje Deklaracije posmatram kroz, kako se to kaže, dnevo-političke motive, već kao mogućnost za donošenje ozbiljne nacionalne platforme koja će, ako ništa drugo, postaviti temelje nacionalne strategije narednim generacijama.

Takođe, predsednika Vučića i predsednika Dodika, smatram odgovornim liderima, koji nisu bez vizije, ali ni bez smisla za praktično. Oni nisu nikakvi špekulanti već legalno i legitimno izabrani predsednici dve srpske države na Balkanu.  Zato moramo krajnje odgovorno pristupiti mogućnosti koju nam otvaraju ovom inicijativom. Ljudi od vizije, struke i nauke treba da upregnu svoje potencijale i daju doprinos sačinjavanju što boljeg i što obuhvatnijeg nacionalnog dokumenta, a ne da gube vreme na špekulacije o motivima. Ja lično, sa svojim resursima i onim što mogu, znam i predstavljam, spreman sam da dam maksimalan i nesebičan doprinos realizaciji ove inicijative. Sam rad na jednom takvom dokumentu, čak i da on ne bude donet u formatu koji bih ja voleo, ili čak uopšte ne bude donet, pokrenuće način razmišljanja nacije u tom smeru, a to mora izroditi pozitivne efekte.

Ovde moramo biti korektni i reći da je daleko lakše nama koji nismo u vlasti, nego njima, koji imaju puno lobističkih pa i ucenjivačkih inputa od raznih centara moći (krokodila) sa jedne strane i diletanata i naših kvazi meritora i guštera željnih vlasti i novaca bez rada sa druge strane.

Tu negde dolazimo do projekta „Srpski pijemont-Zapadni Balkan“ čiji ste idejni tvorac i osnivač, koji kao osnovnu ideju ima iznalaženje mogućnosti i modaliteta za jačanje srpsko-srpskih veza na prostoru bivše SFRJ. U kojoj meri mislite da višegodišnja iskustva koja imate na implementaciji ovog projekta mogu pomoći izradi  Deklaracije o zaštiti i očuvanju srpskog naroda?

Projekat „Srpski pijemont-Zapadni Balkan“ kao ideja na kojoj se radi postoji praktično od 2008. godine, kada je grupa srpskih patriotski orijentisanih intelektualaca i organizacija koje su radile na formiranju i implementaciji strategije „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“, rešila da nastavi svoje aktivnosti i posle zaustavljanja procesa tzv. “prenosa ovlašćenja”, koju je nelegalno sprovodio tadašnji Visoki predstavnik. Dakle 9. godina. Ja jesam, kako to vi kažete, idejni tvorac ali, razvoju  ovog projekta svoj doprinos, dalo je mnogo organizacija i nezavisnih intelektualaca. Udruženje privatnih poslodavaca RS, Evropski defendologija centar iz Banja Luke, Srpska kraljevska akademija inovacionih nauka iz Beograda, akademik Prof. dr Rade Biočanin, Prof. dr Duško Vejnović, Dr Darko Matijašević, Akademik Prof. dr Marija Knežević, Mr Slobodan Nagradić, Mr Željko Vujadinović i mnogi drugi prijatelji i saradnici. Pored ostalog organizovali smo i dve izuzetno uspele naučne konferencije (2013. i 2016.) koje su otvorili i uzeli učešća na Prvoj Konferenciji o saradnji, tadašnji Potpredsednik Republike Srpske Prof. dr Emil Vlajki, (https://youtu.be/az1BvtxbfWg) i druge Konferencije o Bezbednosti današnji Načelnik opštine Gradiška Dipl. ing Zoran Addžić.(https://youtu.be/2KwbZWV0FKo)

Na konferencijama su učestvovali mnogobrojni stručni i naučni radnici među kojima su i Prof. dr Milutin Đuričić, dr Stefan Karganović, General Mnojlo Milovanović, akademik Prof. dr Marko Todorović, Prof. dr Braco Kovačević, Dževad Galijašević, Prof. dr Radoja Radić, akademik Dr Branka Kolar, Dr Slobodan Simić, Dr Aleksandar Saša Grandić, Doc. Dr Miroslav J. Bjegović, akademik Predrag Dašić, akademik Petar Baron Rajačić i dr.). Sa naučnog aspekta smo raspravljali o pitanjima od značaja za jačanje srpsko-srpskih veza i bezbednosti u regionu. Zbornici sa ovih naučnih konferencija prava su riznica dobrih, inovativnih i održivih ideja za srpski nacionalni korpus u celini.

Sa svim iskustvima koja smo imali tokom devet godina postojanja svakako možemo pružiti značajnu pomoć u realizaciji jednog dokumenta kakav je Deklaracija, posebno u delu analize situacije u kojoj se srpski narod našao nakon raspada Jugoslavije i formiranja nekoliko novih država na srpskom etničkom prostoru, uz poseban osvrt na stanje ljudskih, socijalnih, verskih, političkih i drugih prava Srba u regionu zapadnog Balkana i perspektivama razvoja u sadašnjim okolnostima, koji smo posebno istraživali.

Mi ćemo naša iskustva i materijale svakako ponuditi kada inicijativa uđe u operativnu fazu. Pogotovo što mi je dobro poznato kakvi su generalno saradnici svih političkih lidera!

Ako uđe. Kakav odnos relevantnih međunarodnih faktora očekujete prema ovoj inicijativi? Amerika, EU, Rusija? Osude koje čujemo od Hrvatske ili bošnjačkog dela BiH su očekivane.

Pa, gledajte, u politici nikada nije sve na stolu i teško je u ovako ranoj fazi predvideti reakcije velikih sila koje imaju, svaka za sebe, svoje interese na Balkanu. Iz iskustva, opet, znam da se mnoge stvari prvo dogovore u kuloarima ljudi iz senke pre nego se serviraju političarima koje mi poznajemo. Kao što sam rekao, i Vučić i Dodik imaju dobar odnos vizionarstva i praktičnosti, imaju određene linije prema onima koji stvarno odlučuju i mislim da ne bi objavljivali inicijativu javnosti da nisu sigurni da ovim potezom nikome neće zabiti prst u oko. Dakle, verujem da postoji određena prećutna saglasnost “velikih” da Srbija može krenuti u realizaciju Deklaracije.

E, tu se onda otvara pitanje, šta su ciljevi i koji dometi Deklaracije o kojima postoji ta saglasnost. Da li će ona Srbe u Hrvatskoj, Bosni ili Crnoj Gori tretirati kao manjinsko ili kao državno pitanje? Da li će se ograničiti na odbranu ličnih i kolektivnih prava kojima se štite pojedini elementi nacionalnog identiteta (pravo na pismo i jezik, izučavanje i negovanje srpske kulture i istorije) ili će se baviti i osetljivijim pitanjima (političkim položajem, pravo na specijalne veze sa maticom i drugim srpskim entitetima i sl.). Ja sam, naravno, za ovo drugo, jer i za to postoje osnove u sadašnjim Ustavima zemalja Zapadnog Balkana, ali sumnjam da će zemlje koje su nas bombardovale na to gledati istim očima kao i Rusija. To je objektivno i na našim liderima je da “izvuku” najviše što se može. Na našu sreću doskorašnji naši  „neprijatelji“, sada „prijatelji“, zabavljaju se svojim problemima, a njihovi mentori imaju sve većih problema sa Istokom ili Bliskim istokom! To je naša šansa! „Dok drugome ne omrkne nama neće svanuti“ – prirodan proces!

U tom kontekstu smatram vrlo odgovornim potezom predsednika Vučića ovu posetu Sarajevu, koja prolazi u mnogo boljoj atmosferi nego prethodne. Svakako da ona, pored ostalog, ima za cilj da smanji moguće tenzije povodom najave Deklaracije, da pokaže da ona neće biti usmerena protiv drugih naroda. Ta poseta iaće i efekte na dalje delovanje Srpskog pijemonta-Zašadni Balkan.

Međutim, mislim da je ipak najvažnije krenuti i ići metodom „step by step“ (korak po korak). Sigurno da nam trenutna geopolitička kratanja idu na ruku, pa ćemo možda tom deklaracijom u njenoj finalnoj fazi možda moći reći nešto više nego što sada izgleda. Čak i ako ona, zbog neophodnih političkih kompromisa sa „velikima“, ne bude celovit nacionalni program, ona mora biti tako koncipirana da bude njegova buduća osnova. Možda treba ići na jedan javni i drugi konspirativni sadržaj. Zna se da je Garašaninovo „Načertanije“ prvi put u celosti objavljeno tek 1906. godine, iako je napisano 1844. U svakom slučaju, kako kaže stara kineska mudrost „I najduži put počinje prvim korakom“.

Šta u smislu izrade najavljene Deklaracije može značiti Memorandum SANU, slavljen i osporavan dokument, koji danas gotovo niko i ne pominje?

Pa, gledajte, ja sam naučnik, a nećete naći ozbiljnog naučnika koji osporava kvalitet i značaj ovog dokumenta. Oni Srbi koji ga osporavaju, uglavnom su promoteri tuđih interesa i dnevni politikanti, koji su iz njega pročitali svega par rečenica. To što se o njemu danas retko govori posledica je objektivnih političkih okolnosti, ali to ne znači da je ovaj dokument zaboravljen. Uprkos činjenici što je pisan u vreme kada su svi Srbi živeli u jednoj državi, pa u tom smislu ne odgovara sadašnjoj realnosti u kojoj Srbi žive u 4 države i jednoj paradržavi (Kosovo), on je i dalje aktuelan po mnogo čemu i projekat „Srpski pijemont-Zapadni Balkan“ izučava ga kao jedan od temeljnih dokumenata koji se bavio položajem i perspektivama srpskog naroda. Njegov sadržaj najavljena Deklaracija svakako mora uzeti u obzir, baš kao i reakcije koje su ga pratile.

Kada ga već pomenusmo, da li inicijativa dva predsednika o izradi menja nešto u aktivnostima projekta „Srpski pijemont-Zapadni Balkan“?

To najviše zavisi od sadržaja tog dokumenta. Ako Deklaracija, kao što se nadam, bude kvalitetan okvirni strateški nacionalni dokument koji pretpostavlja i otvara prostor za jačanje srpskog nacionalnog korpusa na Zapadnom Balkanu i jačanje srpsko-srpskih veza na tom prostoru mi ćemo se posvetiti više radu na terenu odnosno njenoj implementaciji kroz konkretne projekte. Ako ona to ne bude i dalje ćemo davati doprinos njenoj naučnoj i političkoj “dogradnji” dok ne postane ono što bi se moglo nazvati održivom nacionalnom strategijom.

No, u svakoj varijanti, spreman sam da, sa svojim saradnicima, vremenom, znanjem, kao i Svetlom iskustava i spoznaja o sudbini srpskog nacionalnog korpusa, dam puni i nesebični doprinos realizaciji ideje o izradi Deklaracije o zaštiti i očuvanju srpskog naroda, kao državnog projekta dve srpske države. Kao što sam već rekao, u njoj vidim prvi korak ka ostvarenju jedne održive strategije koja će osvetliti put izgradnji što čvršćih veza rascepkanog srpskog nacionalnog korpusa i stvaranje uslova za što veći stepen njihovog ponovnog ujedinjenja. Legalitet i legimitet ovoj ideji nalazim u prirodnoj i večitoj težnji svakog naroda na svetu da živi u zajedništvu, kao i činjenici da je nasilnim razbijanjem Jugoslavije to pravo srpskom narodu oduzeto. Stav “Srpskog pijemonta” je da se nijedno rešenje koje ovo ne uvažava ne može se smatrati pravednim, pa samim tim ni trajno prihvatljivim.

Da li Vi kao ekspert za medije i bezbednost mislite da će ova inicijativa možda pojačati ustaštvo u Hrvatskoj i islamski ekstremizam u BiH?

Ne mislim. Neoustaštvo u Hrvatskoj koje je započelo Tuđmanovom erom, samo se malo primirilo u vreme Josipovića, sada ponovo postaje otvorena pretnja ne samo Srbima. Takođe, već i bosanski vrapci, a kamoli zapadne tajne službe, znaju da je Bakirova Federacija BiH baza mnogih islamskih terorista. I jedni i drugi imaju svoje anti-srpske planove koji su mnogo stariji od srpske inicijative o Deklaraciji. I rade na njima neprestano. U tom smislu inicijativa o Deklaraciji može biti samo korisna, nikako štetna. Ona je jedan od načina da srpski narod bude budan i spreman da odgovori na svaku nacionalnu pretnju.

Projekat „Srpski Pijemont-Zapadni Balkan“ je davno započet i moglo bi se reći da je to Vaša patriotsko-inovativna ideja i aktivnost. Nećemo puno otići od teme ako Vas upitam nešto lično što bi verujem bilo zanimljivo našim čitaocima. Da li je tačno da je tokom 1993. godine Vojska RS testirala jednu Vašu inovaciju (postolje za  mašinsku pušku), koja znatno poboljšava bezbednost i delotvornost rukovaoca koji deluje iz zaklona?

Oh, Bože! Od Vas se ništa ne može sakriti. Tačno je. To je jedna praktična inžinjerska inovacija sa ciljem da omogući bezbedno i efikasno dejstvo utvrđene pešadije pod snajperskom i pešadijskom vatrom protivnika. Mogu da rafalima ili snajperom pucaju koliko god hoće, ali Vam ne mogu ništa. Vi njima možete.

Kako ste došli na tu ideju?

Pa, čista inženjerska improvizacija. Mnogi naši borci u zaklonu pogađani su snajperskom ili nasumičnom rafalnom paljbom. Jednostavno mi je na sahrani moga prijatelja, koji je upravo poginuo od snajpera, a pre toga sam sa svojim autom izbegao dva snajperska hitca, bljesnulo kako da prosto rešimo taj problem, da borcima u rovu omogućimo siguran zaklon, a da im ne smanjimo nego povećamo borbenu moć u odbrani.

I šta je na kraju bilo sa tim izumom?

Posle testiranja od strane Vojske RS i pokazanim odličnim rezultatom, urađeno je par komada u Banja Luci. Dalja dešavanja mi nisu poznata jer sam to prepustio Vojnim stručnjacima i mojim prijateljima, a ja sam se bavio drugim pitanjima u odbranbenom i nametnutom nam ratu. Kako je meni posle rata rečeno, usmeno, strani faktor je zabranio upotrebu. Pretpostavljam zato što se u modernim vremenima vode kontolisani ratovi i na svim stranama mora da ima žrtava.

Sve u svemu, otkrili smo još jednu stranu Vaše ličnosti. Za inovacije na polju elektrotehnike smo znali, ali ovo sa oružjem je bila novina.

Inženjerska inovativnost je univerzalna. No, obećavam, prvi ćete saznati mnogo više i ozbiljnije po tim pitanjima. Recimo, moja malenkost je malo doprinela odgađanju finala 3. svetskog (nuklearnog) rata! Argumente ćete dobiti posle finala, kada za to dođe vreme, a do tada neka ova rečenica ide u teoriju zavere. A pošto ste Vi jako radoznali što meni ne smeta, samo sada ja vas da pitam kao dr bezbednosti da li to radite po nalogu nekoga ili …? Verujte da su Vas moji prijatelji proverili i nismo našli ništa loše, već naprotiv!

Nemam nalogodavce, zaista. Bar ne direktne. Previše sam slobodouman za tu priču. Ali, imam dosta zanimljivih prijatelja i poznanika sa kojima razmenjujem ideje. I Vas smatram jednim od njih. Nadam se da ću uskoro biti gost Vaše VIKOM TV, pa ćemo više pričati o tome. A kad pomenuste teorije zavere, da li je tačno da se zaoštrila borba za prevlast između jezuita i masona u BiH?

Mislite na saradnju Čovića i Dodika? Ma, dajte, to su baš neutemeljene glasine.

Nisam na to mislio.

Ako niste na ništa konkretno mislili, onda to da se masoni i jezuiti bore za prevlast gde god se susretnu i nije neka vest. Post komunistički Balkan kao i sve druge zemlje koje se tranziciono prestrojavaju su meke za tajna društva i najveću borbu najačih, a to su Masoni i posebno Jezuiti iza kojih stoji Vatikan i „Crni Papa“. To je jedna od dve zemlje u Svetu koje vode verski poglavari. Druga je Iran, u kome je verski vođa stvarni predsednik države. Masonima kao dokazanim demokratama i humanistima se to ne sviđa. U ovom kontekstu se mogu navesti i svetli „Templari“ i tamni „Malteški vitezovi“ iza kojih opet stoje isti, normalno bez javnosti. Ko razume znaće.

Dobro. Da zaključimo. Vi verujete da je inicijativa za Deklaraciju iskrena patriotska ideja dvojice predsednika. Da li mislite da dolazi prilično kasno?

Reći ću vam kao povremeni bivši političar, koji nema nameru da se više bavi bilo kakvom javnom politikom u profanom mraku u kome živimo, ali i kao naučnik koji se bavi izradom bezbednosnih i društvenih strategija. Naime, u politici postoje potezi kao u šahu, ako neki potez povučete rano ili suviše kasno obavezno gubite, bez obzira što iza poteza može stajati dobra trenutna ideja. Ja se nadam da je predsednik Vučić dobro predvideo i izanalizirao sve inpute i vreme pokretanja ovog projekta. Moje analize svetskih događaja, koje sam davno sa naučnog i praktičnog aspekta predvideo, što ste i Vi objavljivali, upravo su predviđale da je sada najmanje loše vreme za javno pokretanje ove Deklaracije.

Dakle, u oba slučaja odgovor je „da“. Ali, objektivnosti radi, možda se u drugom slučaju i nije u javnosti moglo izaći pre. Navešću primer doživotnog moralnog predsednika Republike Srpske kako ga potpisuje VIKOM RTV – Prof. dr Nikole Poplašena.

Svakako, Deklaracija je dobra patriotska ideja, bolje ikad nego nikad. U svakom slučaju oni su legitimno pokrenuli zamajac i na nama, svim Srbima, ne samo sa obe strane Drine, je da to prihvatimo u smislu naše stare “Dogodine u Prizrenu“ (koja je pandan onoj jevrejkskoj „Doviđenja, vidimo se sledeće godine u Jerusalimu“), da ubrzamo i dignemo na viši operativni nivo.

Masovnim prihvatanjem i uključenjem u podršku ove ideje dajemo vetar u leđa liderima da stranog faktora lakše neutrališu i nateraju ih da sve više popuštaju, jer je to njihov alat i sistem.

Spreman sam da se tome iskreno posvetim dok god vidim svetlost te ideje. A sada je vidim.

Hvala, poštovani profesore Periću.

Hvala Vama! Prijatno!

Izvor: CEOPOM Istina