Ако нећете независно Косово добићете Велику Албанију

У светским медијима врти се истовремено, с једне стране, прича да ће из превирања на Балкану настати Велика Албанија, а са друге, да САД и ЕУ не подржавају великоалбански пројекат. Пошто Велика Албанија практично није могућа без подршке САД, поставља се питање шта нам то Вашингтон поручује.

Кратко и јасно: „Ако не признате Косово као државу, добићете је као део велике Албаније, којој нико, па ни Србија, не оспорава статус суверене државе!“ Вероватно је Хојт Ји исто тако запретио македонском председнику Иванову да ће му, ако не прихвати федерализацију државе, (велика) Албанија анектирати западну половину државе. И додао да Запад није за то, али да све теже обуздава и ратоборне Шиптаре у Србији и нестрпљиве македонске Албанце.

У лажи га хватају управо Шиптари. Широм Косова они нису подигли споменике својим „борцима за слободу народа“, него грандиозне бисте Билу Клинтону, Веслију Кларку, Медлин Олбрајт, Ричарду Холбруку, Вилијаму Вокеру, Џорџу Бушу, сину Џоа Бајдена итд. Или су им, у знак захвалности, барем подарили имена централних тргова и улица. Сами Албанци на Косову најбоље знају ко им је омогућио сецесију и да би са својом ОВК могли да се „сликају“ да није било ових моћних Американаца.

А што се тиче аспирација албанских мањина на Балкану, Тачи би радије Косово као државу него као део Велике Албаније, јер „више воли да остане генерал у малој војсци него да постане каплар у великој“. Вероватно за уједињење није ни Еди Рама, јер је Косово и просторно и популационо и економски превелик залогај да би га прогутала јединствена Албанија, па би се при уједињењу појавио проблем ривалитета, аутономије, федералног или конфедералног повезивања и сл. У Македонији пак локални Албанци и немају амбицију да преко Тиранске платформе крену ни у сецесију ни у припајање матици. Ахмети је још пре десет година у интервјуу Гардијану изјавио да себе види као будућег шефа целе македонске државе. Елем, они планирају трећу, а не велику албанску државу.

Да не би било недоумица да ли су аутори пројекта „Велика Албанија“ Албанци или Американци, оперативни пројекат није најавио ни Рама, ни Тачи, ни Ахмети, него Вокер, специјалац из тајних служби САД. Требало је да се он огласи са пројектом пресељења Косова из Србије у Албанију па да се српски политичари присете да је тај исти лик, по наруџби тзв. међународне заједнице, својевремено исконструисао масовни злочин у Рачку. А тај лажирани злочин послужио је као оправдање да Клинтон донесе одлуку да генерал Весли Кларк изда наредбу и да НАТО бомбама заспе Србију. И да његов портпарол Џејми Шеј, преко ЦНН-а, ББЦ-а, Ројтерса, Франс преса и сл., почне да објашњава свету да је то „анђеоско милосрђе“ у односу на оно што су зли и наопаки Срби заслужили. У то време у Београду су подигнуте оптужнице против свих тих „бораца за демократију и људска права“, али су после 2000-те све обустављене по препоруци те исте „међународне заједнице“: Заборавите прошлост да бисте имали бољу будућност!

И није да се власти у Србији после Милошевића нису потрудиле. Иако су нас западни савезници бомбардовали без сагласности СБ УН, Београд није тужио САД и остале за типичну агресију и ратне репарације. Нису у камен уклесале црну књигу са именима америчких политичара заслужних за тријумф терористичке ОВК-а, сецесију Косова, бомбардовање Српске и Србије. А нису подигле ни спомен плоче малобројним угледним странцима који су изразили солидарност са Србима: руском премијеру Примакову, немачком писцу Хандкеу, британском нобеловцу Харолду Пинтеру и другим. Нису трајно обележили да је француски председник Митеран на лични ризик долетео у ратно Сарајево да би показао да Срби не спречавају дотур хуманитарне помоћи граду. Као ни расистичку изјаву његовог наследника Ширака да су „Срби народ зликоваца без вере и закона“. Нису чак ни званичне госте из земаља чланица НАТО-а водили пред порушене зграде Београда да искажу пошту жртвама њихових бомбардера. Само што се још нисмо стидели и извињавали због њихових злодела, али ни то није помогло.

Уз потврђене србомрсце Олбрајтову и Ахтисарија, САД нам сада злослутно најављују и Вокера да поново инсценира неку српску кривицу. Подозриви према намерама Брисела, Срби су непрестано сумњали да признање Косова Србију ипак вреба на крају пута у ЕУ, као последњи услов. Покушаји Могеринијеве да то директним преговорима Београд – Приштина заврши раније, иду споро и неефикасно. А суперсила изгледа нема времена да чека јер, како вели Хојт Ји, „малигни утицај Русије на Балкану се шири“, а Шиндлер додаје: „Ако САД што пре не среде запаљиву ситуацију на Балкану, онда ће то учинити Русија по својим интересима“.

Уосталом, у Скопље код Иванова ишли су и Могерини и Хан. Она није ништа успела, а њега председник Македоније није хтео ни да прими. Али, после посете заменика помоћника државног секретара САД задуженог за балкански регион, Заев је експресно добио мандат да формира владу. А заменик помоћника се касније, биће као представник „дубоке државе“, похвалио како о томе није ни консултовао Трамповог државног секретара Тилерсона и додао преглед регионалне ситуације по коме Путин мути у Македонији, Црној Гори, Србији и Српској.

Очигледно, македонски поступак очекује и Србију уколико ЕУ не притисне довољно ефикасно Вучића да Србија пожури са признањем „Косова“. Отуда ономад онај изненадни апел из Брисела да Београд призна „Косово“, као и необичан позив Могеринијеве балканским лидерима на приватну вечеру у сједиште ЕУ. Поента оног што би домаћица Фредерика могла да каже у том неформалном разговору биће: Боље је да своје проблеме решавамо у вашој будућој европској кући него да нам их решавају други. Под тим „други“ рећи ће да мисли на Русе, иако сви гости добро знају да се ради о Американцима и да је после Подгорице и Скопља на реду Београд, а затим и Бањалука.

Пошто је Србија (са Српском) ипак већи залогај него што су Црна Гора и Македонија, премијер/предсједник Србије биће дипломатски увијено стављен пред лажни избор између признања „Косова“ и перспективе доласка „Велике Албаније“ у јужну покрајину. Постоје, наравно, и трећа решења, али захтевају много вештине, храбрости и спољне подршке, не само Русије, него и Немачке, која центар ЕУ покушава да премести из Вашингтона у Берлин, или бар врати у Брисел. Можда је, за сада, најважније да Вучић барем купи време до евентуалне победе предсједника Трампа над русофобном „дубоком државом“, те до реализације великих кинеских инвестиција у Србији на „Путу свиле“, које ће и Пекингу дати економску основу да се више пита о политичким проблемима у региону.

Извор: Фонд Стратешке Културе