Albanija i nastavak geopolitičkog fudbala

“Istorijska” poseta premijera Albanije Edija Rame Boegradu, zaista je postala nov – i verovatno nezaboravan – korak u razvoju srpsko-albanskih međudržavnih odnosa. Mediji obeju zemalja, a i zapadnih država, isticali su gromke epitete poput “provokacija” ili “skandal”, a neki su se nadovezali na temu prekinute fudbalske utakmice u Beogradu, saopštavajući o još jednom “golu” u mreži Srbije.[1] U toj galami nekako se zaboravio sam smisao ove posete. I što je najvažnije – sve što se desilo odlično se uklapa u koncepciju “kontradiktornih uzajamnih očekivanja” koji ponekad mogu da objasne najparadoksalnije pojave u svetskoj politici.

Dakle – šta je prvobitno planirano u poseti Edi Rame Beogradu? Bila su dva osnovna cilja – jedan za unutrašnju, drugi za spoljnu upotrebu. Spoljni faktor ogleda se u promociji albanskog (pa i srpskog) zahteva za prijem u EU. Evropska Unija od država-kandidata traži da ne samo regulišu međudržavne protivurečnosti, nego neumoljiv stabilan razvoj bilateralnih odnosa. A to se ne odnosi samo na ekonomske odnose – na čemu je pažnju fokusirao na konferenciji za štampu premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavivši da namerava da podigne nivo međusobne trgovinske razmene sa sadašanjih 100 miliona dolara godišnje – nego i na političke odnose.[2] Pregovori Rame i Vučića na političkom planu imenovani su u skladu sa opšteprihvaćenim diplomatskim etikecijama i dežuro-očekivanim izjavama za štampu, koji u potpunosti odgovaraju evropskoj praksi.

Međutim, u čitavoj ovoj priči postoji i unutrašnji faktor – zbog kojih je premijer Albanije jednostavno morao izreći te reči koje je premijer Srbije smatrao provokacijom. Radi se o tome da fraza Edi Rame o “nepovratnosti” nezavisnosti Kosova i njegovog poziva da Srbija prizna tu činjenicu – nije ništa drugo nego sledovanje kako nezvanične pozicije Evropske Unije tako i zvanične spoljnopolitičke koncepcije Albanije koja je uobličena u formatu zvaničnih državnih dokumenata.

Ustav Albanije donet u novembru 1998. godine, na sledeći način je definisao državnu politiku u odnosu prema Albancima koji žive izvan njenih teritorija – pa tako i na Kosovu i Metohiji: “Republika Albanija priznaje i štiti interese i prava Albanaca koji žive izvan njenih granica” i “Republika Albanija štiti prava svojih građana koji privremeno ili stalno žive izvan njenih granica”.[3] Kao što je poznato, znatan deo kosmetskih Albanaca ima pasoše Republike Albanije.

Ovi postulati spoljne politike Albanije koji su razrađeni i razvijeni u ministarstvu spoljnih poslova Albanije i koji su odobreni od strane vlade Albanije ističu obavezu zemlje da nastavi da “preduzima korake usmerene na pomoć Kosovu da stekne međunarodno priznanje”.[4]

Pored toga, istorijski kontinuitet priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova bila je propisana u tekstu vladine odluke o priznanju Kosova od 18. Februara 2018. godine. U dokumentu se ističe da “Republika Albanija priznaje Republiku Kosovo” na osnovu odgovarajućeg zakona koji je doneo parlament zemlje i koji je priznao “Republiku Kosovo” još 1991. godine.[5]

Treba reći i to da državna pozicija Albanije u odnosu na Kosovo ne zavisi od rasporeda spoljnopolitičkih snaga u zemlji. Svakako da ima razloga da se harizmatični lider Demokratske partije Albanije Sali Beriša, koji ima rođačke veze sa prigraničnim kosovsko-albanskim regionom smatra najaktivnijim apologetom velikoalbanske ideje. Međutim, stručnjaci “Međunarodne krizne grupe” identifikovali su kampove za obuku bojevika OVK u severnim i severo-istočnim regionima Albanije i oni su stvoreni u periodu vladavine socijalista u Albaniji.

Dakle, kada govorimo o “provokativnim” izjavama u Beogradu, treba reći da je Edi Rama delovao strogo u skladu sa spoljnopolitičkom koncepcijom sopstvene vlade. To isto se odnosi i na posetu albanskog premijera “Preševskoj dolini”. U gorenavedenom programu, prioritet spoljne politike zemlje propisuje stav da će “prava Albanaca u Crnoj Gori, Makedoniji i Preševskoj dolini predstavljati nepromenjiv prioritet naše spoljne politike u regionu”.

Tako da srpske vođe nemaju razloga da govore kako je albanski gost izneo nešto neočekivano i provokativno. Radi se o doslednom sprovođenju prioriteta spoljne politike koji su zafiksirani početkom devedesetih godina u tako ključnoj sferi zaštite nacionalno-državnih interesa kao što je odnos prema rođačkim etničkim zajednicama izvan državnih granica.Očekivati drugačije izjave od državnih delatnika Albanije – znači ne shvatati suštinu albanske državne politike i pritom gajiti sumnjive iluzije na konto toga da će SAD ili EU odjednom progledati i ukazati premijeru Edi Rami ili predsedniku Bujaru Nišaniju na njihove “zablude”. Pozivanje premijera Albanije istog je značaja kao i prećutno priznavanje činjenice da Tirana ima odvojen stav od Beograda po pitanju Kosova. Čak su i same vlasti Srbije svojevremeno potpisavši čitav set sporazuma sa Prištinom pod pokroviteljstvom EU, praktično priznale “nezavisnost” Kosova kao realnost – ako ne pravnu, a ono u krajnjoj meri bar geopolitičku.

A od rukovodstva Albanije moglo bi se poučiti kako se na državnom nivou uspešno brane interesi svojih sunarodnika, koristeći različite političke, diplomatske, ekonomske i druge mehanizme, a ne samo se uzdati u “dobru volju” Brisela. Stupanje zemlje u EU je nema sumnje važan prioritet. Ali kako pokazuje iskustvo te iste Albanije, na to ne može i ne sme da se svodi kompletan spoljnopolitički kurs zemlje.

Ova godina ne treba se razmatrati kao “nulta godina” u planu razvoja odnosa Albanije i Srbije, ti odnosi nisu danas započeti i poseta Rame je samo još jedan korak na tom dugom putu. Takvu ocenu današnjem događaju dao je bivši ministar inostranih poslova Albanije Tritan Šehu.[6] Teško je sa ovim se ne složiti, a rukovodstvu Srbije ovo nije poslednji put da će se sretati sa “provokacijama”, analognim ovoj koja se desila na konferenciji za štampu u Beogradu. Javno se vređati na njih – znači pokazivati slabost. A slabost u geopolitici moćni kažnjavaju čak i gore od grešaka.

Srbija smatra dolazak Edi Rame “novim poglavljem” u razvoju odnosa Srbije i Albanije u cilju podržavanja “stabilnosti na Balkanu” – rečeno je u Beogradu uoči posete.[7] Izvore i faktore “stabilnosti na Balkanu” dve zemlje različito shvataju. Ali da bi se potvrdila jedna te ista činjenica, da li je trebalo organizovati, odlagati pa ponovo realizovati samu posetu.

Izvor: Fond Strateške Kulture