ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Турска серија о Алији Изетбеговићу је дошла на време и са праве, њему и његовим наследницима, примерене, политичке и цивилизацијске адресе.

Алија Изетбеговић, као историјска појава и непогода, припада цивилизацијском и политичком хабитусу Ердоганове Турске па је и коректно да та, наводно европска земља која тежи уласку у Европску унију док хапси стотине хиљада новинара, учитеља, уметника, војника и полицајаца, направи причу о своме „националном јунаку“, своме МУСИ КЕСЕЏИЈИ, при чему је презиме најбољи еквивалент менталног склопа ситног сељачког политичара и великог лопова, који само верује у „своју кесу“ и од народа украдене паре, немилосрдно трпа у њу. Кесеџија новога доба: примитиван, радикалан и глуп, своју савршену пљачку народа могао је извршити само у условима великог рата и страдања, када питање новца и није било толико битно. Никоме осим њему и његовима.

Дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман у службеној изјави у име Трибунала истиче да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

„Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу. Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, сигурно неће бити објављена ни протумачена у турској серији о Алији.

Његова улога у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске… систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи и жртвовање Сребренице и целог Подриња, као и многе важне чињенице које могу користити у тумачењу феномена Алије Изетбеговића у „Турској серијади“ или „серади“ о њему, сигурно ће бити прећутане. Његов исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације је међутим колико неукусно – толико и немогуће прећутати.

У суштини, „Исламска декларација“ је исламистички докуменат, и изјава и програм, у основи урађен у предратној Босни и Херцеговини пре више од тридесет година. Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца (пре свега Мухамеда Кутба и мисли изложених у делу „Дилеме око ислама“), уз оцене и мишљења тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др). Докуменат са којим је јавност упозната 1990. године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.

Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте несвесне властите цивилизацијске и националне припадности. Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и верска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без европске боје, укуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића.

У самој оптужници Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавештајним службама, се наводи:

– да су опседнути идејом исламског препорода и пан-исламизма,
– да су тражили исламизацију деце и омладине преко имама и мајки,
– да мешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,
– да је захтевао да се деца и војници не силе да једу свињско месо,
– да је тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одевају по исламским прописима,
– да је тврдио да је ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и верска револуција,
-да је истицао да је Ислам, најузвишенија вера…

Наравно, идеолошке перјанице „босанског комунизма“ уопште нису покушали схватити циљеве и идеју „Исламске декларације“, али су схватали да је све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно уперено против њих и њихове власти. Наравно, док год је „Исламска декларација“ остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој или њеној идејној суштини. Данас су се околности промениле и „Исламска декларација“ представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критеријум правоверности и извор верске и политичке искључивости и бескрупулозности. Програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сенке покушава спровести у дело, тачније програм верске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.

Што јој уосталом и јесте била намена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак у коме муслимани представљају надполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, Муслиманске браће, па чак и традиционалног непријатеља „ехли сунета“ – шиитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да речи замијене силом.

Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД) не постоји прецизно лоцирање места на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле), јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина, са својим муслиманима и свим другим народима.

ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље, исламског света. Она је израз политичке свести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вере – свести, која не тражи мир у вери и спас у Богу, него позивом на Божји ауторитет ствара простор властитом месијанству.

Сви који знају и схватају суштину ислама, уочиће и чињеницу да Исламска декларација аутора Алије Изетбеговића није ни ИСЛАМСКА ни ДЕКЛАРАЦИЈА, него ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, који нема истинских, додирних тачака са исламом. У њој се дискутабилне и противречне политичке оцене и визије покушавају аргументовати пуким позивањем на Кур’ан и то у 33 случаја.

То скривање политичких намера иза ауторитета Кур’ана, Алија Изетбеговић ради доста површно, чинећи мноштво грешака у цитирању појединих ајета. Има ту, вероватно, и штампарских грешака почињених у журби коју диктира и актуелни политички тренутак. Тако се нпр. цитирају ајети Кур’ана: 2/266 (страна 32 – ИД) а треба 2/256; затим 278/279 (страна 29 – ИД) а треба 2/278/279; па 26/34-35 (страна 37 – ИД) а треба 41/34-35; те 39/7 (страна 12 – ИД) а треба 59/7, итд.

Има ту и грешака друге природе, па се цитира један ајет, 34 у 49. поглављу (сури) /49/34/ (страна 28 – ИД), премда цитирано поглавље има свега 18 ајета.

На страни 29 у ИД, истиче аутор да „признавање апсолутне власти Аллаха значи апсолутно непризнавање сваке друге власти“, па се цитира Кур’анска одредба 7/3, мада је предмет цитирања одредба 7/2, други ајет седмог поглавља.

Када говори о односима са другим верским заједницама, као један од принципа тог односа (поштовање преузетих обавеза) потврђује се позивањем на одредбе 9/4 и 9/6.

Цитиране одредбе, међутим, не говоре о поштовању преузетих обавеза, осим ако аутор као преузету обавезу не схвата један немилосрдан, ратнички однос према иноверцима:

„Када прођу свети месеци, убијајте идолопоклонике где год их нађете, заробљавајте их, опседајте их и постављајте им сваковрсне заседе! Ако се покају па буду клањали намаз и делили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опрашта и милостив је“. (Кур’ан 9/6 стр. 247 – превод Панџа – Чаушевић.)

На темељу оваквих конструкција и прљаве политизације Божјег духа у Објави, друге верске заједнице граде представу о исламу. Исламизација оних који другачије мисле и осјећају – мачем и голом силом – као циљ и идеал свих муслимана света (па и у БиХ) данас је најбоље политичко оправдање злочину и страхотама кроз које прођоше муслимани – тај став аутора, да једна идеја не губи ништа од вредности макар се и силом проводила, обезвређује ужас кроз који пролазе народи и умањује жртву. Да је глас Кур’анске истине у сваком муслиману јачи од овог „политичког апела“ јасно је сваком муслиману – али припадницима других религија сигурно није, нити може бити: „У ВЕРИ НЕМА ПРИСИЉАВАЊА“ (Кур’ан 2/256 стр.61–превод Панџа–Чаушевић);  и не само то, него и: „…ПРАВИ ПУТ СЕ РАСПОЗНАЈЕ ОД СТРАНПУТИЦЕ“ (Кур’ан 2/256 стр. 61 – превод Панџа – Чаушевић).

Када говори о односима мушкарца и жене (страна 36 – ИД), Алија Изетбеговић се позива на Кур’ански ајет 33/55, мада овај ајет уопште нема тај смисао, јер положај жене у заједници углавном регулише четврта Сура, Ан-Ниса (Жене) али и неки други ајети: 2/223 стр. 52; 2/228 стр. 53; 4/34 стр. 109 – (превод Панџа – Чаушевић).

Сврха, разлог и задати циљ Исламске декларације је стварање јединственог исламског поретка. Поред указивања на тренутак у коме је то једино могуће учинити, ИД указује и на средства и начин на који се то може остварити – као и на снаге које су то дужне учинити. Упориште и легитимитет овој тежњи аутор ИД види у ајету 10 у поглављу 49-ом: „МУСЛИМАНИ СУ БРАЋА“ – (Куран 49/10 стр. 684).

Целокупна политичка конструкција Исламске декларације полази од овог ајета, видевши у њему и основу и обавезу свих муслимана да живе у једној политичкој заједници. Није Кур’ан само један ајет и хвала Богу да је то тако – да је аутор декларације прочитао још само три ајета, он би схватио да је „муслиманско братство“ само део и последица свеопштег људског братства. Зато Кур’ан истиче: „СВИ СУ ЉУДИ БРАЋА“ и тај позив није упућен само муслиманима:

„О људи! Заиста смо вас ми створили од мушка и женска (оца и мајке) и учинили смо вас народима и племенима да бисте се међусобно познавали…“ (Кур’ан 49/13 стр. 685 – превод Панџа – Чаушевић).

Сви су људи један народ. Дељење људи на племена и народе није никаква сметња њиховом братству – јер се братство свих људи не заснива на племенским и народним темељима него на свести о Божјој правди и једнакости свих људи пред Богом. Ни у једном зарезу – поготово ајету, Кур’ан не поставља „муслиманско братство“ као нужност постојећег антагонизма исламског и неисламског духа. Пред Богом нема такве конфронтације свести чије би заоштравање оправдала институција верског братства.

„И расправљајте с припадницима књиге (Теврата и Инџила) само на најлепши начин, осим с њиховим насилницима. И реците: »Ми верујемо оно што је објављено нама и што је објављено вама. И наш Бог и ваш Бог је један, и ми смо му покорни“ (Кур’ан 29/46 стр. 533 – превод Панџа – Чаушевић).

Јасно је да полазиште о „нужности муслиманског братства“ као саможивог, изолованог братства, нема ослонца у Кур’ану тако да и исходиште ИД о потреби да се то братство институционализује и потврди као држава, као и формална, техничка организација тог пројекта – немају никакве везе са исламом. Зато у декларацији нема ниједног цитата и ниједног позива на било који темељни принцип вере (која покреће милијарду душа и усмерава њихов живот), а сва позивања на Кур’ан су у ствари скривања иза мноштва двосмислених ајета, чије значење без осврта на оне јасне и недвосмислене, који означавају суштину ислама, бива искривљено и погрешно интерпретирано.

За Алију Изетбеговића у ИД: „Онај чија слика света не само допушта, него и тражи да једна поред друге стоје и богомоља и фабрика, ко сматра да треба не само одгајати људе него и олакшавати и унапређивати њихов живот на земљи, и да не постоје никакви разлози да се ова два циља жртвују – тај припада Исламу!“

Али, припада и комунизму и свакој другој реалној идеологији која много више обећава него што даје док узима оно најскупље – душу човека. Све су то излизане флоскуле и фразе којекаквих идеолошких месија, које не значе ништа – али за аутора декларације: “Уз веру у Бога, у овоме је садржана главна порука Кур’ана и у њој је читав ислам“ (ИД, страна 22, пасус други).

Како је то површно и произвољно тумачење поруке Кур’ана и како је то погрешно схватање Ислама. То није главна порука Кур’ана – и то није Ислам! То није ни један мали део ислама а поготово није САВ ИСЛАМ! Све заблуде на које наилазимо – све криве интерпретације са којима се суочавамо читајући Исламску декларацију, полазе од овог кривог схватања суштине ислама. Реч је о искривљеној слици и погрешном уверењу које ислам упорно гура у изолацију и представља га извором насиља у свету.

По Алији Изетбеговићу, дакле самом аутору, Исламска декларација представља „један програм исламизације муслимана и муслиманских народа», а као задати циљ одређује «исламизацију муслимана, уз девизу веровати и борити се“.

У први мах чини се да аутор на погрешан начин обележава муслимане вернике великим словом „М“ (муслимани), што даје тадашњој власти у БиХ оправдање за закључак да је ова декларација намењена муслиманима „СР БиХ“ и да је предмет духовних и државно-политичких промена које ИД заговара, тадашња „СР БиХ“. Анализирајући целу ИД, може се закључити да није била реч о граматичким грешкама него о јасној политичкој намери да се национални дух једног народа преобрази по сваку цену по азијском моделу тадашњих теократских држава (Пакистан, Иран, Саудијска Арабија…).

По своме имену, Исламска декларација представља некакву исламску изјаву, али по суштини и самој вољи аутора, који је у поднаслову назива „програмом“, очито није реч ни о каквој изјави него историјском аргументу да муслимани имају своје планове, старе неколико деценија, и то планове према којима је идеја Исламске државе коју заступа Абу Бекир ал Багдади, површна копија и рефлексија Изетбеговићевих начела.

Наравно. Ако је Исламска Декларација програм, а јесте, онда није декларација.

Кад се говори о исламу, онда је ту на првом месту реч о потпуној преданости и вери у Аллаха. Ко вјерује у Бога, једног јединог, његове мелеке, његове објаве, његове посланике, судњи дан и Божју свемоћ у одређивању свега што се догађа – ко свакодневно очитује и сведочи своју припадност исламу, клања намазе, пости рамазан, даје зекат, чини добра дела и намерава отићи на хаџ – тај је онда муслиман и он припада исламу. Такве људе и вернике не треба исламизовати.

Код босанских муслимана ова чињеница има посебан значај – ако не припадају исламу, онда нема посебног идентитета. Истина, ислам није засебан извор идентитета – он је извор разлике – он је оно што муслимане БиХ одваја од њихових православних и католичких комшија и пријатеља. Све је то исплетено и замршено – један историјски пут народа обогаћен је различитим окупаторима свести који собом донеше ислам, али не као културну него као политичку чињеницу, која је извор сталне нетрпељивости и умножавања нечијих дугова некоме. Очито, излаз из овог зачараног круга мржње није у сталном враћању нечијих дугова некоме, нити у забораву, него у рационалности која, уместо пребрајања мртвих и година рата пребраја живе и њихову перспективу живљења без сталних подсећања на прошлост пуну заједничке цивилизацијске незрелости.

Коме онда треба и чему служи прокламовани циљ исламизације муслимана?!

Муслимане не треба исламизовати – исламизација уопште није циљ ислама: сваки муслиман има право избора властитог пута, са исламом, са преданошћу, до Аллаха, као највећег и коначног циља сваког муслимана (Кур’ан 2/157, страна 35 – пријевод Панџа – Чаушевић). Одбацимо могућност да аутор декларацијом жели исламизиовти Србе и Хрвате, то би ипак било сумануто, али ако то није намењено њима онда аутор проблематизује искреност верника у преданости исламу, не само у БиХ него и целој земаљској кугли и меша се у Божије послове.

Он жели да укаже како треба да мисли сваки муслиман, шта да осећа – за шта да се залаже – он објашњава ко је где «добар» а ко је «лош», он упућује на политичке закључке о капитализму и комунизму, о небу и земљи, прошлости и будућности, државама и државницима, о праву и моралу, о економији и политици – стварајући слику изопачене пројекције једног комунизмом унесрећеног духа, који се утапа у мору исламске филозофије, док је ослобађа дубине и мисаоности а кити политиком, и само политиком. Cecus sole iudicat! Аутор ИД жели свим посрнулим (а сви су муслимани посрнули) да покаже пут – он зна прави пут – и он га показује заблуделима.

„Није твоје да их упутиш на прави пут, него Аллах упућује на прави пут кога хоће…“ (Куран 2/272, страна 66 – превод Панџа – Чаушевић).

Позив на промену психологије целог једног народа је, у ствари, позив на пут несреће и страдања. Прави пут може спознати само Аллах и право да на њему упути човека, или цели народ, припада искључиво Њему:

„Да је Бог хтео, сакупио би их на правом путу, па не буди од оних који то не знају“! Кур’ан 6/35, страна 168 – превод Панџа – Чаушевић).

 

И много других Кур’анских ајета говори како Аллах оставља у заблуди кога хоће и на прави пут упућује кога хоће (6/39, страна 169) а затим да «већина људи нису верници» макар то и Мухамед желео (12/103 – страна 322) о чему говоре и ајети 10/99 (страна 288 и 10/100 – превод Панџа – Чаушевић).

„Ко је већи насилник, од онога који каже…: ја ћу објавити исто онако као што је Аллах објавио“ (Кур’ан 6/93, страна 180).

Та заблуда аутора ИД да Кур’ан треба појашњавати, и да ИД треба да буде књига из које ће муслимани извлачити консеквенце, на што их припадност Исламу обавезује (стр. 1 – 2. пасус, ИД), указује на неразумевање места и улоге Кур’ана у животу и свести муслимана.

„ОВО СУ АЈЕТИ ЈАСНЕ КЊИГЕ“ ( Куран 12/1, страна 308) написано је на неколико места и десетине ајета, подвлачећи значај објаве за онога који вјерује: “Кур’ан је путоказ богобојазнима“ ( Куран. 2/2, страна 5).

Нема другог путоказа – нема савршеније Објаве из које би муслиман могао јасније извући консеквенце о властитој припадности и обавези на коју та припадност обавезује: обавези моралног става и свести о себи пред бескрајем који само Бог може обухватити, заједно са верницима којима намени намесничку улогу на земљи а који, заједно са земљом, остављени на цедилу, бивају изгубљени у бескрају простора, времена и властитих људских ограничења.

Занимљив је и начин на који своју суморну визију безизлаза, личне трагике и умора, Алија излаже у ИД, стр. 12 и 13: „Ми смо поробљени… ми смо непросвећени… ми смо сиромашни… ми смо подељени а као муслимани не можемо бити подјармљени, непросвећени, завађени. Ми то можемо бити само као отпадници од ислама“.

Та погрешна политичка диоптрија којом Алија Изетбеговић посматра „свет ислама“ и „свет не-ислама“ као међусобно, вечно, супротстављене и сукобљене светове упућује на само један закључак: болесном човеку се чини да је читав свет болестан – он га таквим види у личној неспособности да сагледа себе.

Од времена кад је Исламска декларација написана до данас, стање у муслиманском свету није се променило набоље, конфронтације су постале веће и чешће, међусобни ратови стравичнији и погибељнији, међусобна мржња трајнија. Данас у Либану ратују умерени муслимани сунити против Хезболлаха; у Авганистану ратују Паштуни против Талибана; у Палестини ратују Хамас и Фатах, у Ираку ратују шиити, Курди и сунити, у Сирији и Либији тзв. Нусра фронт и Исламска држава уништавају мир и све што подсећа на државу…

Није томе крив однос према исламу, него однос према политици и према интересу владајуће олигархије. Одговорност тог полуписменог живља што још живи у прошлом веку је неспорна али има ту доста одговорности и светске заједнице у којој главну реч воде империјалне силе попут САД, Израела, Немачке, Француске и В. Британије.

Будући да су муслимански народи (о којима говори ИД) вековима били подјармљени и колонизовани, њихова свест и способност да се носе са компликованим сукобом глобалних интереса условљена је објективним историјским околностима и врло ограничена. Пројекат „новог духа“ и „нове исламизације“ није оно што би овај популус извукло из духовне беде и даљег заостајања, из стања у коме је уништавање и расипање природних добара инструмент подармљивања народног разума лагодном животу и личном стандарду.

Живот лишен одговорности може да стоји као епитаф једној унакаженој филозофији и култури.

Аутор ИД види излаз у духовној револуцији унутар муслиманског човека. То је за њега само први корак који „homo muslimanicus“ треба да учини на путу личног и општег напретка. А круну тог напретка аутор види у стварању јединственог исламског поретка. То и јесте задатак Исламске декларације – да укаже на циљеве и облик тог поретка као и начин на који се до њега долази.

2. ИСЛАМСКИ ПОРЕДАК ПРЕМА ИСЛАМСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

Право на стварање исламског поретка Алија Изетбеговић у ИД тумачи обавезом коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи уверити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – као и  да то од муслимана не само очекује, него и захтева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лево ни десно, ни горе ни доле…

Говорећи о исламском поретку, аутор га види као јединство вере и закона, васпитања и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити јединство крајности.

Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.

Зато је пуно јаснија следећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свет, ислам искључује право и могућност деловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).

То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у исламу види идеологију и средство владања државом и свешћу народа. Ислам није идеологија, ислам је вера („Код Бога је права вера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).

Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је, у судару са временом, исламска порука постала застарела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања, зато та порука тражи ревидирање. Редефинисање исламских циљева тумачи ислам као идеологију, даје исламу облик прагматске политичке линије и негира оно најплеменитије што је ислам дао човечанству.

Којој цивилизацији и којој идеологији, уосталом, припада идеја по којој „са џамије и телевизијског торња не смеју долазити опречне поруке“ (ИД, стр. 32 – 2. пасус) – односно ако тако изгледа тај „тотални ислам“, сам за себе и сам против свега – ко ће гласати за тај пут?! Из ставова турског јунака Алије Изетбеговића произилази да ту неће бити баш превише гласања ни слободног опредељивања:

СИЛА пре успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли рат требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!

Теза из ИД да су муслимани непросвећени је тачна, али није тачно да су непросвећени зато што су добри или лоши муслимани. Цела Азија, Африка – цео Балкан, живе у том добу племенске свести, која каткад и није непросвећеност али је увек нецивилизованост. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970. године, али њени корени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику светског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вековима старе, која муслимане спречава да науче како у Европи живети и деловати европски а како на земаљској кугли живети животом грађанина света. Дефинитивно: „Пут рада, борбе и жртве! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут напретка – једино без жртава.

Тотални ислам – ислам као сила и духовност – ислам као насиље над човеком – то је у ствари визија исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ (ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).

Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани само већина и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је следећа:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ ( ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„Морамо, дакле, бити прво проповедници а затим војници“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа не може се реализовати без симбиозе нужности проповедања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осећај угрожености, подстичу и распаљују националне и верске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтели – нама је то наметнуто!?“

За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „правом несрећом за народ“.

„Те, тзв. напредњаке, западњаке, модернисте, и како се све не зову, препознат ћете по томе што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“ (Исламска декларација, стр. 7. први пасус).

„Сви ти силни муслимански реформатори нанесоше само штету муслиманским народима, преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ ( ИД, стр. 7 други пасус).

ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан пример напуштања стазе правог ислама. Турска реформа коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би после две деценије, као „председник“ квази државе настале распадом Југославије, велики део међународне активности и политике усмерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

„Турска као исламска земља владала је светом, Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свету“. (ИД. стр. 4 први пасус).

Та несвакидашња огорченост аутора ИД турским реформама највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше за Турску сведу на праву меру“, нарочито због тога што је једним својим декретом забранио ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода турске историје сведочи о непознавању улоге и Кемал-паше, и не само њега, већ и у ИД апострофираних и анатемисаних Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок напуштање арапског писма као званичног писма, те да би од тога „…требали и слепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама где латиница никада није ни уведена. Промена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак успео покушај да се она победи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтео бити писмен, могао се описменити и по верском моделу, унутар верских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, верског промишљања и деловања. Само злонамерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу видети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процењујући улогу цркве, која се „у свом историјском живљењу стално клатила између Христове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осећаја одговорности за људе који су изабрали други пут – у другој вери или мимо икакве вере, једнак степену неразумевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, занимљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом док говори о фактору поробљености муслиманског света. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забележено никада ни пре ни после тога» ( ИД, стр. 12 – трећи пасус).

Тај жал за старом Турском као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919. годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свет много више био поробљен пре 1919. године, само што аутор ИД турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање. Друго, нетачан је податак да 1919. године није било независне муслиманске земље. Заблуда свих заблуда и темељ целој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у исламу, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:

„Све што је у историји муслиманског народа велико и вредно спомена, створено је под знамењем ислама!“ ( ИД, стр. 3. четврти пасус).

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом вредно, зато пропагира силу:

„Наша средства су лични пример, књига реч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опште правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтева подједнак степен психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овде је једнако опасно као и закаснити“ (ИД, – Исламска власт 3/2).

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и светом у целини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о хришћанству и јеврејству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година, он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вредности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

„Исламски поредак – шта значи ова реч преведена на језик којим мисли, говори и осећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има две темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“ ( ИД – Алија Изетбеговић).

За творца Исламске декларације исламско друштво представља организовану заједницу верника а основна јединица тог друштва је џемат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-историјских конфликата. У визији аутора постоји вечни и најважнији сукоб ислама са самим собом и са целим светом – идентификован са невером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час верску, час политичку аргументацију. Само вера је извор утицаја на појединачну свест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не следи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.

Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Реч је дакле о држави као највишем стадијуму морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.

Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадијум (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадијума самокретања објективног морала обухватају све што се обично назива друштвени живот.

У поимању исламског поретка место породице заузима џемат, у коме по логици ствари и нема места за друге верске заједнице, које остају изван лествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.

Коме у ствари припадају босански муслимани: изгледа никоме – верска матица им је далеко од ока, у Турској или у арапским земљама, а цивилизацијска матрица Европа им је далеко од срца, иако њој и припадају: ето контекста у коме улогу свога народа промишљају радикали блиски Алији Изетбеговићу. Тај умишљени сукоб унутар подвојене личности муслимана на овим просторима вуче корене из Другог светског рата.

Покрет коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић основан је 1941. године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.

Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању ислама. Прихватају окупацију земље са радошћу… Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини место искључиво у усташкој младежи… У пролеће 1942. године долази до споразума… Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцепано. Ипак, остала је једна сложно језгро илегалне руководеће групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спречи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова… У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…

ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ „ИСЛАМИСТАН.“

Тако је то видео Дервиш Сушић, у време када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: армија, полиција и школе постале су места новог радикалног подучавања. Из Армије БиХ су уклањани, смењивани и кажњавани команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати суседне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање након смене првог команданта (генерала Сефера Халиловића) је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вери.

„У питању односа према хришћанству, ми разликујемо Христову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извесним тачкама деформисану, а у другој, организацију која је својом неизбежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антихришћанско…“ (ИД).

Овакве оцене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осећај који је познати канадски исламиста W.C. Smith назвао „осећајем историјске нелагоде“.

Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човека као Бога“.

То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства – не само ропства за немуслимане али за њих поготово, и због чега немуслиман уопште не поставља питања места и територије на коме би се успостављао тај поредак. То уопште није битно, јер у сваком делу света (а поготово у БиХ) исламски поредак је увек и само исламски поредак – а то значи апсолутно непожељан. Не постоји ни питање: какав исламски поредак? Јер ниједан није добар и није прихватљив за онога ко није муслиман и ко има услове да га одбије. Можда се из те урођене аверзије и развила мисао да исламски поредак не треба ни проучавати, што је апсолутно погрешно: приступ по коме се одређеним проблемом треба бавити онда када то и постане стварни проблем и део свакодневне „главобоље“ може бити промашен и неозбиљан – може, у ствари, дати простора развоју једне негативне друштвено-историјске и политичке свести, са несагледивим последицама. Јер и у Европи, од 01.03.1991. године, након уводника у листу «Препород», све чешће су се јављали памфлети који попут Алије величају идеју остварења јединственог исламског поретка:

„Муслимански свет све више постаје свестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој речи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“ (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1).

Деведесетих година био је то стидљиви почетак (у добу пада комунизма) и Исламска декларација, као и укупна филозофија активног исламизма, нису били тако агресивни. Било је то класично испитивање прага друштвене толеранције према таквим идејама. Алегорије и песничке метафоре, симболике и рурална филозофија религије представљали су само прву фазу у неопходном померању муслимана БиХ ка радикалном и ратничком поимању властите вере. Зато је потцењивачки став како Исламска декларација представља неку благу варијанту покушаја да се муслимани доведу до потпуног препорода те да промене свој укупни однос према вери, науци, држави и друштву.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“ , како је то формулисано у програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Ко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што пре употреби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном речју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“ (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13).

Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од целокупног Имана и Дина тј. целокупног веровања и свих прописаних исламских дужности.

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици претенциозно названој Исламска декларација, онда је неоспорно да је та писанија програм верске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком верском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм једне, за ове просторе нове верске обнове. Наравно, овде појам вере не значи ништа више од једног искривљеног погледа на ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнословенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вере тврђаву националне самобитности.

Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет тражен је на погрешном мјесту у синтагми „муслимански народ“, а муслимански народ не постоји никако другачије осим као верска творевина.

Очито је бесмислено искуство Исламске Републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне исламске културе и свести подразумева: или да се сав исламски свет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, или да тај степен није битан и да је ислам, тј. вера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Ипак, сигурно постоје уверљивији и важнији разлози турског ангажмана око прикривања злочиначке и криминалне улоге коју је Алија Изетбеговић имао у протеклих четврт века.

Колико је новца династије Изетбеговић депоновано у Турској и каква је улога Ердогана у томе, те шта је сатисфакција диктаторском и исламистичком режиму изван идеолошких постулата и блиских друштвених вредности, показаће време које је пред нама. Нешто што припада свим грађанима БиХ, било да је реч о БХ Телекому или електро-енергетским постројењима и дистрибутивној мрежи – већ је кренуло на свој лоповски, приватизациони пут према Ердогану и његовим интересима.

Бошњаци ће наставити плаћати скупу цену слепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслеђу. Истина, раније је то плаћано људским животима а у будуће ће имовином и будућношћу.

Босну и Херцеговину и саме Бошњаке ће тек да кошта Ердоганов политички загрљај.

У стварности, можда Бошњаци верују да ће овакви, заједно са Ердогановом Турском ући у Европску унију и бити дио европске породице народа и држава.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Алија Изетбеговић као национални херој Ердоганове Турске

* Обавезна поља