Alijin gospodar Dobrovoljačke

I ove godine porodice žrtava Dobrovoljačke ulice održaće pomen u Istočnom Sarajevu, a samo zbog činjenice da na mestu stradanja njihovih očeva, sinova i supruga predsednik udruženja „Zelene beretke“ izvesni Muhamed Švrakić ogranizuje neku svoju „privatnu manifestaciju“.

Doista, ko je taj „Gospodar Dobrovoljačke“ koji decenijama unazad sprečava predstavnike Republike Srpske i porodice žrtava da na prigodan način obeleže stradanje svojih voljenih? Ko je taj Muhamed Švrakić?

Navešću nekoliko detalja iz njegove „biografije“. U pitanju je sin Emina Švrakića, koji je u leto 1991. godine predsedavao osnovačkom skupštinom „Zelenih beretki“. Kada inače govorimo o početku rata u Bosni i Hercegovini valja napomenuti kako je većini „Beretki“ priznat ratni staž upravo iz te 1991. godine. U boračkim organizacijama Federacije BiH počesto se vodi polemika o tome, uz uvek prisutno pitanje protiv koga su pojedinci „ratovali“ mesecima pre početka ratnih dejstava.

No, očigledno da je klan Izetbegovića svojim najvernijim saradnicima u „ratni staž“ uračunao i pripreme za rat (kako Alija nekad, tako i Bakir danas). Što se tiče samog Muhameda Švrakića treba znati kako je pre rata bio lični pratilac Alije Izetbegovića. Međutim, kao čovek od Alijinog poverenja mladi Švrakić dobija nešto složenije zadatke, odnosno pozicionira se na mestu zamenika komandira policijske stanice.

Zatim je ovaj „policijski kadar“ (sa)učestvovao u ubistvu srpskog svata Nikole Gardovića. Podsetiću šta sam o ovome napisao prošle godine: „Kako su ‘Večernje novosti’ objavile 2005. godine Ćelo Delalić je svojevremeno priznao ubistvo koje nije počinio. Po ovom mediju: Delalić je ‘preuzeo’ ubistvo koje je počinio Muhamed Švrakić i to za novčanu nagradu dobijenu od njegovog oca – Emina Švrakića… Muhamed se, bar po medijskim navodima, hvalio ubistvom Gardovića i sam sebe prozvao ‘muslimanskim Gavrilom Principom.’“.

Prema svedočenju Jovana Gardovića, sina ubijenog Nikole, Muhamed Švrakić je neposredno nakon ubistva (pred policijom!) na njega potegao automatsku pušku, pretio mu i psovao srpsku majku. I to zato što ga je upozorio da ne uklanja čaure i druge tragove sa lica mesta zločina. Po ovome se vidi kakve „policijske kadrove“ je preferirao Alija Izetbegović.

Elem, polako dolazimo i do dešavanja u Dobrovoljaškoj ulici. Prema svedočenju (u knjizi) generala Jovana Divjaka „junak“ (Švrakić) ove priče nalazio se na mestu gde je vojna kolona zaustavljena, odnosno na samom mestu zločina. Zanimljivo je svedočenje Divjaka o tome kako je Alija Izetbegović od svojih najbližih pratilaca i saradnika uporno tražio da propuste kolonu, da ispoštuju dogovoreno.

Međutim, pokazalo se da ni Alijin uticaj ovde nije bio dovoljan (ili je bio lažan – prim CEOPOM). Ubrzo je usledio masakar, zločin ili kako već da nazovem ovaj napad ekstremista na nezaštićene pripadnike regularne vojske. Ma šta mislili o ovom događaju suština se uvek svodi na činjenicu da su paravojne jedinice „Zelenih beretki“ i Patriotske lige“ mučki napale regularne snage.

Znači, današnji predsednik udruženja „Zelene beretke“ Muhamed Švrakić, nekadašnji pripadnik ove paravojne formacije i saučesnik u ubistvu Nikole Gardovića, bio je na licu mesta. Sad, koliko doista moramo biti naivni i poverovati da Švrakić nije učestvovao i u ovom zločinu?

Međutim, decenije prolaze, a krivični predmet „Dobrovoljačka“ skuplja prašinu u Tužilaštvu BiH-e. Da je drugačije, odnosno da pomenuto tužilaštvo radi svoj posao, Muhamed Švrakić alijas „Muslimanski Gavrilo Princip“ bi odavno bio pod istragom za ovaj i druge teške zločine. U tom slučaju teško da bi na mestu stradanja nevinih vojnika svake godine okupljao svoje sledbenike i obeležavao zločin kao „junački čin“.

Elem, Švrakić je sa svojim saborcima i ove godine „zauzeo poziciju“, a većina prisutnih je odevena u vojne uniforme i nosi ratna obeležja. Kakvu poruku odašiljaju predstavnicima Srpske i porodicama stradalnika? Poruka je: ovde vam nije mesto!

Da u ovoj državi postoje institucije, ili bar da nadležni rade ono za šta su plaćeni, pa zar bi bivši pripadnici paravojno-kriminalnih grupa decenijama vršili „okupaciju“ mesta zločina. I pritom se „šepurili“ uniformama i ratnim znamenjem? Odnosno, strašili porodice stradalnika i sprečavali ih u onoj minimalnoj humanoj reakciji na stradanje nevinih žrtava – paljenju sveća ili ostavljanju cveća?

I, doista, do kad ćemo u ovoj zemlji gledati bitange poput Muhameda Švrakića kako „gospodare“ javnim prostorom, kako Dobrovoljačku ulicu definišu pozitivni propisi? Uostalom, gde to još ima da zločinci decenijama obeležavaju pokolj kakav su nedvosmisleno protivpravno počinili?

Izvor: Blog Borislava Radovanovića