Ambasadori u Srbiji i Srpskoj kao kolonijalni guverneri

Već dugo vremena ambasadori zapadnih zemalja se u srpskim zemljama ponašaju kao kolonijalni guverneri – a u stvari njihova bahatost je, pre svega, prikrivanje političkih praznina njihovih zemalja i odsustva bilo kakve jasne političke vizije. Sve je postalo privid, a očigledno je da su uvereni da im ta bahatost uspeva.

U političkom životu srpskih zemalja je stvoren još jedan neobičan apsurd – zapadni ambasadori se ponašaju ne kao predstavnici svojih zemalja, nego kao ključni igrači na unutrašnjoj političkoj sceni opredeljeni samo za jednu stranu. Oni – krijući se iza zvučnih imena njihovih zemalja – pokušavaju, i to poprilično agresivno, da kroje unutrašnju političku geografiju.

Ta bahatost povremeno prelazi u pravi politički teror. Oni zahtevaju i nameću pravila kao da su oni bili na izborima, uvode sankcije, komentarišu i generišu sudske procese i prave kadrovske liste.

Najbizarniji su slučajevi donedavnog ambasadora Norveške i Velike Britanije u Srbiji koji su – posebno norveški – skoro svakodnevno zasipali javnost porukama, gotovo ucenama, da je za Srbiju jedini put i najbolje da postane članica Evropske unije (EU). Bez obzira što je Norveška već dva puta na referendumima odbila da postane članica EU, a Velika Britanija – odlukom većine njenih građana – izašla iz EU i odbacila Brisel. U čije ime one govore i koga predstavljaju?

Novi model politike

Utisak je da je lider zapadnih ambasadora – u svim srpskim zemljama – američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil. Pored deljenja lekcija o unutrašnjim pitanjima Srbije – njemu je najomiljenija tema Rusija – pa je čak jednom, nezadovoljan protivljenjem velike većine građana uvođenju sankcija, rekao kako „Srbi ne znaju šta je Rusija”.

Nedavno je – povodom rata u Ukrajini – izjavio da je „za Srbiju potpuno neodrživo da ostane u dobrim odnosima sa Ruskom Federacijom”. I, nastavio je da „bolje možemo da vidimo šta će biti budućnost Ukrajine, nego Rusije. Mislim da se Rusija zaista dovela u veoma nepoznate vode. Ne znamo gde će biti Rusija”.

A istovremeno u njegovoj zemlji se i zvanično priznaje da nije jasno šta će biti sa Ukrajinom a ne sa Rusijom, i da Ukrajina – uprkos NATO podršci – gubi rat.

Ambasador Hil je, kao pravi kolonijalni guverner, tokom nedavnih izbora u Srbiji u Beogradu obilazio nekoliko biračkih mesta i izjavio kako mu je drago da ljudi glasaju. Neverovatno, šta američki ambasador misli o Srbima i građanima Srbije – kao da su oni tek pali s grane!

Jedan visoki zapadni diplomata je autoru ovih redova nedavno u privatnom razgovoru priznao da dosadašnja zapadna politika prema Srbiji, Republici Srpskoj i, posebno prema Kosovu i Metohiji, jednostavno ne funkcioniše, te da se to i priznaje u internim diplomatskim razgovorima na Zapadu. Neophodno je, rekao je, pronaći novi model politike. Neophodno je, ali ga još nema.

Eliminisanje Srpske

Nešto se, ipak, pokušava a najnovija ideja u tim pokušajima je oživljeno proširenje EU. Jedan od glavnih ciljeva te ideje su Kosovo i Bosna i Hercegovina. Veruje se, naime, da bi preko mita o Evropi Republika Srpska mogla da bude eliminisana kao  politički identitet.

Tako je na sastanku unutar Političkog foruma EU-Bosna i Hercegovina u Briselu svečano saopšteno da je Evropska komisija „spremna da u martu naredne godine odobri otvaranje pregovora sa Bosnom i Hercegovinom”. Ali predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, je istovremeno poručio da „ako treba da na kraju tog puta bude eliminisana Republika Srpska u tome neće učestvovati”.

Obnovljena priča o proširenju EU je nova obmana i svedočanstvo da Brisel nema ideja kako da izađe iz egzistencijalne krize pa svoje postojanje pokušava da opravda navodno novim članicama. Najveći apsurd je poziv Ukrajini.

Prema pravilima, sve članice moraju da se slože – ali premijer Mađarske, Viktor Orban, je izašao sa sastanka. To je protumačeno kao da je prihvaćeno, jer Orban nije uložio veto. Jeftina obmana. Nije bilo saglasnosti svih. To je novi korak ka kraju EU, a ne proširenju.

Igra reči ili obmana?

Naravno, i u Briselu je tih dana bio američki ambasador Hil, koji je poručio da ako Srbija ispuni zahteve EU Amerika će pomoći evropskim ambicijama Beograda. Na primedbu da Brisel traži de fakto priznanje Kosova i Metohije, Hil je rekao da je to igra reči, a Amerika to vidi kao „normalizaciju odnosa”.

Još jedna obmana! Amerika, dakle, tako vidi „normalizaciju odnosa” između dve države. To nije igra reči.

I onda je tu magična formula „reforme” – moraju da se sprovedu reforme. Evropski komesar, Oliver Varhelji, je naveo da je Bosni i Hercegovini potreban dodatni napredak u oblasti reformi i ključnih obaveza. A da li su reforme ostvarene – odlučuju u Briselu.

Dok traju reforme sve ostaje po starom, i visoki predstavnik i strane sudije. U prevodu: sve ostaje po starom dok su reforme, a kad će se završiti odlučuje Brisel – tačnije, američki ambasadori.

Da li ambasadori zaista veruju da još jedna obmana može da uspe? Da li ti ambasadori zaista misle da lažima i bahatošću mogu da promene realnost? Da li stvarno misle da oni koji su lažima doveli do bombardovanja Republike Srpske i Srbije i ubijali nedužne ljude, da im sada oni preživeli mogu bilo šta verovati?

Ako je suditi po njihovoj bahatosti izgleda da oni vjeruju u to. Bahatost i laži ipak ne pomažu. Realnost i promene u svetu su sasvim drugačije i – uprkos izjavama ambasadora – toga su svesni i u EU i u Americi.

Promena granica

Već dugo je uspostavljena praksa da se ono šta misle veliki – a neće da kažu – prepusti manjim zemljama da objave i puste u javnost. Tako je nedavno iskusni estonski diplomata, osnivač Konzervativne partije Estonije i dugogodišnji poslanik, Mart Helme, u estonskim publikacijama objavio analizu u kojoj ističe da se ruši međunarodni prozapadni poredak uspostavljen posle kraja Hladnog rata.

Helme u toj analizi procenjuje šta bi se moglo desiti tokom narednih 10 godina. A poznat je i do sada po ispravnim i tačnim procenama. Naime, Helme predviđa da će Bosna i Hercegovina prestati da postoji kao država, a vrlo je verovatna i podela Kosova između Srbije i Albanije.

On  procenjuje da će Abhazija i Južna Osetija – raniji delovi Gruzije – postati deo Ruske Federacije. Takođe smatra da je vrlo verovatno da će Azerbejdžan, uz podršku Ankare, zauzeti južni deo Jermenije kako bi uspostavio kopnenu vezu sa Turskom. U isto vreme Turska će pripojiti sebi i Severni Kipar. Drugim rečima: predstoji promena granica.

Estonski diplomata i poslanik vjeruje da će EU, OEBS, NATO i Amerika, posle serije protesta i poziva da se obnove stare granice, na kraju prihvatiti ovu izmenu geografije. Štaviše, Amerika će potom pokrenuti pomirenje, postaće predvodnik pomirenja.

Vredelo bi napomenuti da Estonija ima veoma bliske i intenzivne veze sa Amerikom i da je nedavno potpisala novi sporazum o saradnji u bezbednosti za period 2024-2028.

Vodeći geopolitički analitičar u Estoniji, bliska evropskim i američkim krugovima, dr Kristi Raik ukazuje na nedavnu epizodu kada je Rusija na sastanku OEBS-a u Skoplju stavila veto na ambiciju Estonije da iduće godine predsedava Evropskom organizacijom za bezbednost i saradnju.

Ona, prema onome što su objavili mediji u njenoj zemlji, ocenjuje da je to još jedan znak da je „jedinstvo Zapada prema Rusiji slabije nego što se pretpostavlja i kakav se utisak nameće javnosti. Estonija i ostale Baltičke države su potisnute iz Evropske bezbednosne politike“.

Na samitu u Skoplju čak se nije mogao ni čuti glas stalnog predstavnika Amerike u toj organizaciji Majkla Karpentera. I nije bilo onih koji bi branili prijavu Estonije. „Oni su jednostavno prihvatili veto Rusije i nominovali Maltu kao budućeg predsjedavajućeg”.

I onda je delegacija Estonije odlučila da napusti skup, a potom i Litvanija, Latvija i Ukrajina. I to je, podsećamo, u medijima predstavljeno kao da su napustili skup zbog prisustva Sergeja Lavrova. A nije zbog njega, napisala je dr Raik i navela da taj protest niko nije ni registrovao.

Susret sa Rusijom

Njena procena je da izgleda da zapadne, pre svega velike, zemlje ipak žele da sačuvaju OEBS kao preostali, postojeći forum gde bi mogle da se sretnu sa Rusijom kada se izrodi nova situacija u budućnosti i kada će susret sa Rusijom biti potreban.

Kada bi takva situacija mogla da dođe? Odgovorom na to pitanje se bavi i Mart Helme i procjenjuje da to, pre svega, zavisi od toga šta će se desiti sa evro-atlantskim odnosima u narednim godinama. Da li će Evropa ostati prioritet na američkoj političkoj agendi ili će Amerika odlučiti da Evropljani treba da počnu da se oslanjaju sami na sebe, kako bi Amerika svoju pažnju mogla usmeriti ka Bliskom istoku i Pacifiku.

U slučaju, napisao je Helme, da se Amerika povuče iz Evrope onda će i Vašington i velike evropske države krenuti u trgovačke pregovore sa Moskvom kako bi stvorile novi i prihvatljiv balans na Starom kontinentu.

Meću evro-atlantistima je posebnu zabrinutost izazvalo ćutanje zvaničnog Vašingtona na izjavu ruskog predsednika Vladimira Putina od 14. decembra da Rusija „vjeruje da je Amerika važna i neophodna zemlja u svetu ali sadašnja imperijalna, apsolutno imperijalna, politika nju ometa”.

Izostala je očekivana negativna reakcija Vašingtona, što je izgleda zabrinulo mnoge evropske zemlje. Dinamika promjena u savremenom svijetu sugeriše da bi se sve to moglo da desi mnogo brže nego što se pretpostavlja.

Izvor: Sve o Srpskoj