Америчка преторија: „Таsk Force 373“ под окриљем J-SOC-а

Извештај о програму притварања и истраге над осумњиченима за тероризам, некима је потврдио слутње, другима продубио претпоставке-али је све који покушавају да „схвате“ данашњу корпоративну Америку оставио без коментара и с врло горким укусом. Очи и уши припадника седме силе (понајвише у САД) биле су током осам месеци прошле године усмерене ка правом рату који се иза „затворених“ врата водио на линији Бела кућа- ЦИА-Конгрес. Питање око кога се сукобила америчка политичка елита било је:да ли ће комитету америчког Сената који надзире рад обавештајних служби бити допуштено да користи псеудониме као средство идентификације ликова у једном од најбизарнијих извештаја рада обавештајне агенције на терену. Коначно, Сенату није дозвољено да користи псеудониме, ЦИА је цензурисала извештај, а све у страху од „могуће одмазде“. И медији су по објављивању извештаја и сазнали због чега је донета таква одлука.

Убрзо после почетног шока, од Њу Јоркера, НБС-ја, Форбса, Венити Фера, новинске странице обиловале су анализама које су преобликовале, иначе, дубоко подељено америчко друштво. И, додале температуру на којој се већ подуже крчка „мелтинг пот“.

До кључања.

Ово је био увод, пре терористичког напада у Паризу, у тему Краљеви и краљице тортуре, која има за циљ да потпуно демистификује рат који је вођен у позадини кампање „Рата против терора“ иницираног после 11. септембра 2001. године-када је САД покренула опсежну „акцију“ лова на терористе.Далеко од очију јавности, иза бетонских зидина бројних база западне алијансе, провођен је рат по налогу Беле куће, према списку политичке елите корпоративне Америке, уз елитну јединицу коју утицајни немачки лист Шпигл зове „Task force-373“ а амерички истраживачки новинар Џереми Сахил (Jeremy Scahill) обелодањује као:J-SOC.Мора се рећи да није било оних који су се успротивили „унапређеним техникама испитивања“ или чистој тортури над отетим потом и заробљеним осумњиченима за „тероризам“, касније звиждача попут Бредли Менинга и Џулијана Асанжа, као и појединих новинара који су само пратили траг добијених информација као и логичко расуђивање у проналажењу одговора на бројна питања (попут Џереми Сахила) светска јавност никада не би сазнала да је званична Америка претворила свет у бојно поље на којем је водила беспоштедни корпоративни рат. Отмице, тортуре, напади дроновима, бројне цивилне жртве, таргетирана убијања, ратови у зонама које нису проглашене ратним-све су то укратко описи рата који се водио у позадини кампање покренуте после 11. септембра. Рата који је почетком текуће године Француску увео у хаос терора, а како пресретнуте комуникације америчке агенције за националну безбедност (NSA[i]) говоре, Европи тек прети талас терористичких аката.

„Task Force 373“ –„Зароби или убиј“: Авганистански ратни дневници које је 2010, објавио Шпигл (уз британски Гардијан и амерички Њу Јорк Тајмс) део су обелодањених војних обавештајних података које је млађи обавештајни аналитичар Бредли Менинг проследио Викиликсу. Било је то 2010, највеће обелодањивање тајних података у историји америчке војске.  Тако је откривена тајна америчка специјална јединица „Task Force 373“која је имала задатак да елиминише талибанске лидере у Авганистану. Пре „елиминације“ или „неутралисања“, у ствари ликвидације Талибана (и не само њих, касније ће се сазнати) имена осумњичених за тероризам (по)стављала су се на такозвани JPEL[ii] списак. Поред имена налазила би се ознака C( capture-зароби) илиK(kill-убиј). У реалности, дакле на терену припадници ИСАФ-а или снага за зеједничку безбедносну подршку били су овлаштени да „пуцају и убију кандидате са овог списка уколико би, примера ради ,покушали да избегну хапшење бежањем“[iii], пише Шпигл. Тако су према виђењу немачког Шпигла, Немци који су „држали“ северни Авганистан увучени у замку. Они су додали 13 имена потенцијално осумњичених за тероризам које су назначили за хапшења. Не схватајући да су тиме маркирали потенцијалне мете специјалне јединице 373.

„Постало је јасно да, иако немачке елитне јединице, попут специјалне јединице Task Force 47, нису биле размештене с овлашћењем да таргетирају људе, њихов еквивалент америчка специјална јединица Task Force 373, касније спец. јединица 3-10, преузимала је на себе прљави посао и проводила листу за одстрел на територији под контролом Бундесвера“[iv] истиче Шпигл. За већину Немаца, ово је било потпуно нова ситуација и почела су да се постављају многа политичка и правна питања. Попут „ зашто су елитни амерички војници једноставно долетали у немачки сектор ловили и убијали људе, понашајући се на начин који је био у потпуној супротности с немачком политиком, уздржавања? Као и зашто су Немци били укључени у сачињавање ових спискова?“[v] пита се Шпигл. Утицајни немачки лист, надаље објашњава да је немачка политика стављања имена на списак у оквиру северне регионалне команде (којом су у Авганистану руководили Немци) била утемељена на доказима.  Прво докази, па онда на списак. Али пре тога докази би били послати у околину Потсдама, изван Берлина, где се налазила немачка оперативна команда, где су се процењивали, потом би захтев био упућен министарству одбране и уколико би одлука била позитивна захтев би се враћао у Авганистан где је ишао на одобрење команданту ИСАФ-а. И, то захваљујући немачкој бирократској процедури, као и процени да би било шта друго имало далекосежне последице по животе људи у Авганистану.

У време обелодањивања ратних дневника из Авганистана постојало је шест спискова потенцијалних „мета“. „JPELсписак је списак НАТО-а, али Task Force 373 није радила према овој хијерархији већ је наредбе добијала директно из Пентагона (…) 2007, Бундесвер је именовао два Талибана под бројевима 74 и 77, али су Мула Рустам и Куари Џабар избрисани са списка пре 2009, због недостатка доказа. Троје је додато списку 2009, двојица су у притвору. Четири непријатеља Бундесвера ухапшени су 2009, и још четворица 2010. године“[vi] пише Шпигл. Исто су радили и остали савезници у оквиру регионалне команде Север. Међутим, да ли је ово уопште легално? Када се зна, на основу обелодањених података, да је између зароби или убиj, на терену граница постајала врло замагљена. И Немцима је то током времена постајало јасно-али није могло назад. Почело је када је мајор америчких специјалних снага у области Мазар-е-Шариф, немачком генералу Јиргену Сецеру показао свој план за велику интервенцију северозападно од Кундуза. Док је представљао план, показао је и фотографије мета. Завладала је нелагодна атмосфера и коначно немачки генерал је рекао да неће учествовати у том плану очигледног циљаног убијања. Операција је ипак, почела. Тешко бомбардовање трајало је данима. Епилог: 130 људи је убијено иако се знало да талибански лидер под својом командом има око 50 Талибана. Американци су тврдили да су побијени сви Талибани. Било је јасно да су спискови у ствари били ликвидациони и да су сви који су се нашли на списку били мете за одстрел.

Између Немачке и САД дошло је до разилажења. Онда се „десило“ да се 40 припадника америчке елитне јединице забаракидирало унутар бетонских зидина базе под немачком управом  на северу Авганистана. Долазили су и одлазили, кадгод су хтели, оброци су морали да им се обезбеђују, ретко ко их је виђао, али су војне летилице морале да буду натанковане горивом. Дошло је до сукоба између Вашингтона и Берлина, јер је Немцима постало потпуно јасно да су искориштени. Да са територије под њиховом управом елитна спец.јединица одговара само Белој кући, врши бројне нападе под окриљем ноћи а то се приписивало Немачкој. Уследиле су одмазде на терену. Код куће, у Берлину политичко вођство држано је у мраку. Када је истина изашла на видело, било је касно. Сви су били савезници у „америчком“ крсташком рату за које последице нису могле тада ни да се претпоставе. Оно што је била главна злослутна стрепња да ће америчка клопка доћи на тешку наплату, постала је (нажалост) извесна блиска будућност. Како Шпигл завршава овај део ратних дневника: према извештају који се нашао у тајним документима, човек се одједном појавио на вратима мале америчке базе у провинцији Логар. Тражио је да се разјасни како се његово име нашло на списку, притом упозорио да зна ко га је ставио на списак и да је то урадио због неспоразума око земље а не због тога што човек има било какве везе с Талибанима[vii]. И, овај случај, нажалост, био је тек један од бројних…оних који су повремено од обичних људи, припадника врло сиромашних племена у Авганистану као и на многим другим локацијама чиниле самоубице које би се опредељивале за џихад после догађаја који им је преокренуо живот: попут масакра читаве недужне породице.

Тако је Рат против терора изнедрио у позадини у тамним ходницима моћи Беле куће потпуно другчији до скора неоткривени рат који су на светлост дана извели поједини храбри људи из исте западне цивилизације који нису могли да се помире с чињеницом да су некадашњи идеали како су видели темеље родне земље постали музејске вредности и да свет иде ка потпуном безумљу и на корак до уништења. Поменули смо их. Баш на овом месту писали смо о њима и њиховим судбинама. Неки су платили главом. Стога треба бити обазрив и правити разлику између званичне Америке и њених грађана. Не спадају сви у исту корпу. С друге стране, Исток је све време упозоравао а сада и преотео свој део света под контролу, јер види надолазећи талас лудила који прети да остави пустош за собом. И, о томе смо писали. Подсећања ради, зар Русија није била та која је подсетила Америку на обазривост, правне норме, када се рецимо десило арапско пролеће. Зар управо Русија није питала: кога доводите на власт? Обарање „ауторитарних режима“ (како их је Америка дефинисала, ојачаће џихадисте а не демократски настројене политичке лидере. Из ове перспективе: ко је имао право?

Опет, зар Валдајски састанак није за тему имао Свет: Нова правила или игра без правила. Коначно, зар Русија није стално истицала пример крвавог разбијања Југославије и масакрирања недужног цивилног становништва управо и преко муџахедина и АлКаиде (Осаме бин Ладена) коју је Америка после Авганистана, опремљену, обучену и добро плаћену послала да ратују на страни босанских муслимана 1995. И ово је тек, један од бројних примера. Опет важне слике крвавог братоубилачког рата који је послужио за примену гдегод је касније требало Америци: у Ираку, Авганистану, северу Африке, Сирији, Украјини…Зар Срби нису били ти који су америчким архитектама новог поретка платили за пример својом главом? Коначно, зар само на примеру јужне српске покрајине западна алијанса (њен европски део) није (у)пао у клопку коју су им лидери (САД) поставили сада у њиховом дворишту. Како ствари стоје, а да закључимо језиком чињеница корпоративна Америка води сличне операције у „75 земаља и скоро на свим континентима Од Алжира, преко Индонезије, Тајланда, Панаме, Јордана…у Пакистану дронови врше недељно више напада, у Малију у току је лов на Ал Каиду, у Латинској Америци ратује се против нарко картела…“како закључује Џереми Сахил[viii], у документарном филму „Прљави ратови“ (2013) уз одјавно питање: како ће се рат попут овога, уопште, окончати?

Иако, нам је редослед наставака на тему с почетка променио терористички акт у Паризу, намера нам је да јавности представимо делове слагалице позадинског рата који траје ван очију јавности, иза кампање „Рат против терора“. Уколико је догађај у Паризу, требало да буде окидач за европски 11. септембар (како је француски „Ле Монд“ представио на својој насловној страни догађаје у Паризу) онда смо тему почели на време предикујући логичан след догађаја на тлу Европе, само с намером да: 1. подсетимо да сваки терористички акт има свој потпис и да би се одговорност утврдила потребни су докази коју утврђују кривицу „изван сваке сумње“. Као и да сви одговорни за терористичко деловање морају бити приведени правди; 2. се зна и отргне од будућих историјских „заборава“ ко је увео свет у пројектовани „Сукоб цивилизација“; 3. се заустави безумље које Европи прети да преслика сценарио који ћемо, део по део, баш овде и приказати уз веру…

Да се не сме поновити!

Извор: Фонд Стратешке Културе