Američka realpolitika za suočavanje s Putinom

Dok Rusija i Ukrajina razmenjuju optužbe za očiglednu propast slabog ugovora o prekidu vatre potpisanog 5. septembra, priprema se pozornica za još dramatičniju konfrontaciju između Rusije i Zapada. Ukrajina i NATO optužuju Rusiju za slanje oružja i trupa u sporne teritorije istočne Ukrajine sa ciljem da pokrenu novu ofanzivu. Paralelno s tim, Rusija je obznanila da će proširiti patrole dalekometnih bombardera na područja koja uključuju i Meksički zaliv. Pre nego što se situacija dodatno pogorša, predsednik SAD Barak Obama bi trebalo da se založi za diplomatsko rešenje koje obezbeđuje nezavisnost Kijevu, ali pritom izbegava dugotrajnu geopolitičku konfrontaciju sa Moskvom, koja bi štetila vitalnim interesima SAD.

Rusko ponašanje u Ukrajini je direktan izazov posthladnoratovskom poretku u Evropi. Povrh toga, ruski zvaničnici dodatno pogoršavaju već postojeći krah poverenja u međusobnim odnosima, navodeći da nisu umešani u događanja u Ukrajini, dok se istovremeno članovi vladajuće stranke Jedinstvena Rusija na televiziji hvale zaslugama za prenos teškog oružja i druge pomoći.

Kad uzmemo u obzir da su lideri pobunjenika istovremeno priznali da postoje akitvna dejstva „penzionisanih“ ruskih vojnika u Ukrajini, teško je Moskvu shvatiti ozbiljno. Činjenica da mnogi lideri donjeckih i luganskih pobunjenika u početku nisu bili lokalni građani, već ruski nacionalisti dodatno govori u prilog tome da je iza njihovih akcija stajala sama Rusija.

SANKCIJE NEMAJU EFEKAT

Ipak, rusko ponašanje u Ukrajini na početku nije pretilo vitalnim interesima SAD onako kako će to biti opisano u nastavku teksta. Ali rastom i intenziviranjem rusko-američke konfrontacije zbig ukrajinske krize rastu i pretnje američkim nacionalim interesima. Nažalost, pošto su ti interesi kompleksni i multidimenzionalni, SAD ne mogu sve da ih zaštite kroz jednostavne, jednodimenzionalne poteze kao što su povećanje pritiska na Rusiju ili još dublje uplitanje u ukrajinsku krizu.

Šta bi onda SAD trebalo da urade? Ključan je prvi korak, a to je priznavanje da se postojeći pristup Vašingtona nije pokazao dobrim i da sadašnji krhki sporazum o prekidu vatre u Ukrajini nije baza za povoljno rešenje, naprotiv. Bilo koja nova politika će zahtevati konceptualnu jasnoću, ali i, što je još važnije, političku volju da se razvije i implementira strategija koja će dovesti do istinskog ostvarenja američkih interesa sa akcentom na one najvažnije.

Obamina administracija tvrdi da njena politika, bazirana pre svega na nanošenju štete Rusiji kroz nekoliko rundi sankcija – funkcioniše. Očigledno je da administracija uspešno sarađuje sa Evropskom unijom i drugim ključnim saveznicima, poput Kanade, Japana i Australije po pitanju uvođenja sankcija Rusiji, kao i po pitanju naglašavanja moralnih osuda za poteze koje preduzima Moskva.

Zapad se danas ujedinjeno suprostavio ruskoj intervenciji u Ukrajini, što je svakako veoma važno jer nije bilo lako ili podrazumevajuće ostvariti ovo jedinstvo. Međutim, američka strategija funkcioniše samo ako Zapad može da poremeti račune Moskvi i, posledično tome, da promeni njeno ponašanje. Do sada sankcije nisu sprečile Rusiju da se meša u ukrajinske poslove niti se čini izglednim da će ona značajno promeniti svoje ponašanje u narednom periodu.

Šta su sankcije postigle? Nije lako izmeriti njihov ekonomski efekat jer su se podudarile sa značajnim padom cena energenata, što je razvoj događaja koji obeshrabruje i domaće i strane investitore te ozbiljno pritiska rublju, koja se od 28. februara srozala za 24 odsto u odnosu na dolar.

Zbog toga što ruski federalni budžet, da bi izbegao deficit, zahteva cene nafte iznad 90 dolara, sankcije značajno doprinose ruskim ekonomskim problemima, posebno time što potkopavaju dugoročne investicije u energetska istraživanja i time što doprinose inflaciji, koju počinju da osećaju i obični ruski građani.

Ako su ograničavanje ruskog ekonomskog rasta – ne previše značajno, sudeći prema većini istraživanja – i kažnjavanje ruskih potrošača primarni ciljevi američke i evropske politike, onda bi se moglo reći da su sankcije delimično uspešne. I obrnuto, ako je zapadni cilj bila promena ruskog ponašanja u Ukrajini ili, još šire, da obeshrabre Putinovu izazivačku spoljnu politiku, onda nam ni razvoj događaja u Rusiji ni istorijat sankcija uvedenih drugim državama ne pružaju bazu za optimizam.

LIMITI AMERIČKE MOĆI

Istovremeno, sankcije i generalna Obamina politika prema Rusiji mogu da izazovu neželjene, ali očekivane posledice, koje imaju potencijal da ugroze američke nacionalne interese. SAD poseduju kombinaciju vojne i ekonomske moći, poluga uticaja u međunarodnom finansijskom sistemu i snažnih saveznika, što nema niko drugi u svetu. Takođe poseduju politički i ekonomski model kojem okreću čak i pojedine kritičare američke spoljne politike. Nema sumnje da Amerika može da bude daleko manje selektivna ili obazriva sledeči svoje interese i vrednosti od bilo koje druge države. Kako god, američka moć i sloboda delovanja nisu neograničeni.

Istorija vašingtonskih intervencija od Vijetnama do Iraka nudi nam jasno podsećanje na limite američke moći. Takođe, istorija nas uči da su Amerikanci potencijalno voljni da učestvuju u ratovima koje nisu obavezni da vode, ali ih neće podržati uvek i po svaku cenu. Kad glasači ne reaguju na napade ili otvorene i direktne pretnje Sjedinjenim Državama, američki politički sistem je najčešće nesposoban da obuzda dugoročne konflikte u kojima je pobeda nedostižna a trajno strpljenje obavezno.

Manje očigledan, ali svakako značajan je otpor ostatka međunarodne zajednice, posebno drugih velikih sila. Iako slabije od SAD, manje sile imaju kapacitet i odlučnost da samostalno ili zajedinčki ustanu protiv politike Vašingtona u specifičnim trenucima i na različitim mestima.

SAD bi trebalo da shvate ovu realnost veoma ozbiljno, posebno planirjući odnose sa Rusijom, koja ima moćan strateški nuklearni arsenal, globalnu prisutnost kakva uključuje regionalnu superiornost na ključnim područjima duž svoje granice, i jak osećaj da su njeni egzistencijalni interesi dovedeni u opasnost u ukrajinskoj krizi. Očekivati da će Rusija reagovati na američki pritisak kao manja i slabija verzija SAD ili, nasuprot tome, očekivati da će reagovati kao veća, ali i dalje relativno slaba verzija Srbije iz 90-tih, bilo bi opasno samozavaravanje.

Rusija ima svoj stil vođenja ratova, koji pokazuje tendenciju da u početku bude loše pripremljena, zatim da prikrije svoje aktivnosti na način neuobičajen za demokratske države, a potom da se žestoko bori sa malo obzira za ljudske ili ekonomske žrtve. Dvadesetšest miliona života izgubljenih u Drugom svetskom ratu su najbolji dokaz ovakvog rukovođenja.

OBAMINO SAMOZAVARAVANJE

Kad nas Obamina administracija danas uverava da nismo u hladnom ratu sa Rusijom, to je ništa drugo nego plod njene mašte, kombinovan sa političkom frazeologijom. Nažalost, šta god zvaničnici pričali, novi hladni rat je već počeo i njegov tok se može bitno razlikovati od američko-sovjetskog nadgornjavanja. On može da prouzrokuje čak i vrući rat sa pratećim rizicima od nuklearnog sukoba. Činjenica je da ruski lideri na taj rat gledaju na ovaj način.

U tom kontekstu Amerika mora da precizno definiše šta su zapravo naši vitalni interesi. Po nama, vitalni interesi su samo oni koji su zaista ključni za postojanje Amerike kao slobodne i bezbedne države. Odatle Rusija može direktno uticati na najmanje tri američka vitalna interesa:

– Na prevenciju korišćenja i usporavanja širenja nuklearnog i drugog oružja za masovno uništenje, obezbeđivanje nuklearnog oružja i materijala i usporavanje proliferacije raketa srednjeg i dugog dometa sposobnih da nose nuklearne glave;

– Na održavanje sistema ravnoteže snaga – uključujući i preko američkih savezničkih alijansi – koji promoviše mir i stabilnost u Evropi i Aziji, uz očuvanje liderske uloge SAD; i

– Na preventivnu zaštitu od velikih ili ponavljajućih terorističkih napada na američkoj teritoriji.

Rusija je očevidno jedina zemlja koja može, uz pomoć strateškog nuklearnog oružja, da uništi Ameriku kakvu poznajemo za manje od pola sata. Takođe, ruska superiornost u taktičkom nuklearnom oružju u Evropi je u odnosu 10:1.

Obamina administracija i najveći deo elite iz američkog Saveta za nacionalnu bezbednost to neće smatrati važnim jer su ubeđeni da su američke strateške nuklearne snage dovoljne da odvrate Moskvu od korišćenja nuklearnog oružja. Takvo uverenje nema realnu podlogu. Ruska vojna doktrina ocenjuje da ta superiornost stavlja Moskvu u prednost u slučaju eskalacije, i ruski zvaničnici mogu pomisliti da će njihova regionalna nuklearlna nadmoć odvratiti Ameriku od potencijalnog odgovora. Ovo predstavlja jasnu i postojanu pretnju.

Nedavni događaji su već ukazali na sposobnost Rusije da sledi svoje revanšističke instinkte u Evropi, kao i na uznemirujuće posledice koje njene postojeće i potencijalne aktivnosti mogu imati, i to ne samo po alijanse predvođene SAD (kao što je NATO) nego i po globalnu ravnotežu moći.

OPASNA TAČKA NUKLEARNOG KONFLIKTA

Kreatori američke spoljne politike ne bi trebalo da se kreću prema tački u kojoj će morati da rizikuju nuklearni konflikt, ili će u suprotnom ispasti nesposobni da pruže garancije saveznicima u situacijama kad je ugrožena bezbednost NATO partnera, što bi se potom odrazilo i na odnos sa azijskim saveznicima. Isto tako, dok SAD nastoje da se nose sa pojavom Kine kao globalne sile, nije u našem interesu da Moskva podstiče Peking da izazove Ameriku te da mu otvara dodatne mogućnosti za tako nešto.

Iako Rusija očigledno nije na istom nivou kao SAD u političkom, ekonomskom ili vojnom pogledu, ukoliko bi Moskva odlučila da aktivno podriva američku politiku na globalnom nivou, to bi američke vitalne interese moglo da izloži opasnosti, uključujući i borbu protiv terorizma i neproliferacije (misli se na nuklearno i oružje za masovno uništenje, prim. prev.). Delovanje Moskve bi takođe moglo još više da produbi neslaganja u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost.

Rusija, EU i SAD bi trebalo da budu prirodni saveznici u borbi protiv Al Kaide, ISIL, talibana i sličnih terorističkih grupacija. Bilo kako bilo, ruska vlada sve češće vidi SAD kao svog najvećeg neprijatelja, i, ako takav pogled postane organizacioni koncept njene spoljne politike, posledice bi mogle da budu prilično ozbiljne. To nije samo pitanje gubljenja potencijalne prilike za razmenu obaveštajnih podataka i ostvarivanje drugih vidova saradnje. Mnogi gube iz vida da su tokom hladnog rata sovjetske bezbednosne strukture aktivno podstrekivale terorističke grupe da napadaju Ameriku i civile na Zapadu.

Nepostojanje moćnih sponzora među velikim silama je glavna slabost modernih terorističkih pokreta, a, ako bi se konfrontacija sa Rusijom produbila i otegla, Moskva bi mogla da popuni tu prazninu. Postoje određeni krugovi ruskih bezbedosnih službi koji su navodno zaduženi da razmotre selektivno pružanje pomoći terorističkim grupama koje na nišanu imaju Ameriku, što bi bio jedan od mogućih asimetričnih odgovora na američke ekonomske pritiske. Čak i među onima koji nastoje da obnove veze sa Zapadom (posebno Evropom) postoje pojedinci koji kažu da to obnavljanje može da se dogodi samo kroz „obostrenie“ (na ruskom: pogoršanje, prim. prev), što znači da Moskva mora prvo da zaoštri konfrontaciju ne bi li zapadnim liderima pružila dozu realnosti.

Uticaj Rusije u Ukrajini predstavlja geopolitički i moralni izazov, ali (uzevši u obzir da je izolovana) ne preti vitalnim američkim interesima koje smo gore opisali. Evropska teorija o domino-efektu nema realnu podlogu, kao što nije utemeljen ni strah da će kompromis sa Rusijom biti novi Minhen. Vladimir Putin nije Adolf Hitler i Rusija nije nacistička Nemačka. Bitno je različita situacija gde imamo ujedinjeni NATO od situacije u kojoj je Evropa bila podeljena, što je Hitler znao da iskoristi 1938. Putin, sa profilom nemilosrdnog ali opreznog obaveštajnog operativca, teško može da se poredi sa nemačkim rasističkim demagogom.

VITALNI INTERESI SAD U OPASNOSTI

Moskva tvrdi da je zbacivanje Janukovičeve korumpirane i nesposobne, ali legalno izabrane vlade Rusiju oslobodilo obaveze da poštuje teritorijalni integritet Ukrajine. Kao što smo naznačili iznad, ova tvrdnja je neubedljiva. Umesto toga, ukrajinska kriza donela je Moskvi jedinstvenu kombinaciju opasnosti i ponižavajućeg poraza, pa je aneksija Krima predstavljala priliku za važnu pobedu, budući da njega velika većina Rusa vidi kao integralni deo Rusije.

Prava opasnost za vitalne interese SAD u ukrajinskoj krizi nije pitanje hoće li Putin pokušati da obnovi Sovjetski Savez, već strah koji se pojavio u jednom broju zagraničnih NATO članica da Amerika nije spremna da ispuni svoje obaveze iz člana 5 (član iz NATO ugovora koji govori o obavezi kolektivne odbrane u slučaju ugroženosti jedne od članica, prim. prev.) povezan sa povećanim naporima Rusa da iskoriste vojsku i energetske ucene ne bi li promenili postojeći poredak u Evropi. To je ozbiljan i opravdan strah. Štaviše, nije ograničen samo na Evropu jer mnoge druge države, prijateljske kao i neprijateljske, imaju nedoumice u vezi sa spoljnopolitičkim kursom predsednika Obame i pitaju se koliko mogu da se oslone na Ameriku.

Upravo zbog toga administracija ne može nemo da posmatra Putinov izazov posthladnoratovskom poretku, pa je, poput mnogih prethodnih, posegla za ekonomskim sankcijama. Problem je u tome što istorija ekonomskih sankcija pokazuje da su uspesi bili retki i da nije bilo slučajeva gde velike sile poput Rusije menjaju svoje stajalište u ključnim pitanjima zbog pritiska koji proizvode sankcije. Nije lako prinuditi na akciju čak ni srednje ili male države poput Irana i Kube.

U isto vreme, kao što smo videli u Iranu, sankcije pružaju verodostojan izgovor za domaće ekonomske probleme usled kojih jačaju nacionalističke snage. U Rusiji Putin već jaše na talasu široke nacionalističke podrške, koja mu je podigla rejting podrške na 86 odsto, istovremeno stvorivši opravdani revolt protiv Zapada, posebno protiv SAD. Zapadne sankcije su ustvari dale najsnažniji zamah masovnoj mobilizaciji ruske javnosti protiv SAD i Evrope. Ova nacionalistička groznica pomaže Putinu i pored toga što mu otežava potencijalno puštanje niz vodu ukrajinskih separatista. Ako u Kongresu prođe predlog koji predviđa ozakonjavanje sankcija uvedenih Rusiji od strane izvršne vlasti, Vašington bi mogao da zbog polupermanentnih sankcija uvedenih Rusiji stekne odlučnog neprijatelja na duge staze.

ŠTA DA PREDUZME OBAMA

Retko ko je očekivao da će amandman Džekson-Vanik, koji je ograničio trgovinu sa Sovjetskim Savezom, trajati 40 godina ili da će ostati na snazi 20 godina pošto je Sovjetski Savez prestao da postoji, a Rusija više nije ograničavala emigracije Jevreja. Kako će ruska elita reagovati na godine ili decenije jednostrano uvedenih sankcija? Sankcije koje je politički lako uvesti, ali gotovo nemoguće ukinuti loš su diplomatski instrument za jednu veliku silu.

Sledeća opasnost je raskorak u američkoj i ruskoj percepciji ekonomskih sankcija. Amerika vidi sankcije kao alternativu ratu, budući da one ne pogađaju značajno američke građane. Rusi mogu da imaju perspektivu ukoliko bi sankcije bile zaista bolne po njih. Ukoliko se to desi, odgovor Moskve neće biti savijanje kičme, već pre asimetričan napad na američke nacionalne interese. Ovo može da uključuje sajber napade, podršku antiameričkim teroristima ili proširena vojna dejstva u Ukrajini.

Umesto uvođenja ekonomskih sankcija protiv Rusije – koje nisu promenile Putinovo ponašanje u Ukrajini; koje jesu zabolele ruske građane, koje će verovatno postati polupermanentni faktor međunarodne politike i koje će otežati oporavak rusko-američkih odnosa – SAD bi trebalo da koncentrišu sve napore na uveravanje saveznika u svoju doslednost, u skladu sa drugim vitalnim interesom koji smo pomenuli iznad.

Posle teških razgovora sa Evropljanima, predsednik Obama bi u govoru naciji trebao da objavi konkretne korake koji vode ka rešenju ukrajinske krize, i oni bi trebalo da uključuju:

– Zahtev od Kongresa za znatnim povećanjem vojnog budžeta;

– SAD bi, zajedno sa ostalim NATO saveznicima, trebalo trajno da rasporede veliki broj vazdušnih i kopnenih jedinica u Poljskoj i baltičkim državama;

– Ubrzanje transfera vojne tehnologije u Poljsku;

– Uvećanje obaveštajnih postrojenja i mogućnosti u blizini ruskih granica;

– Osnovno razmatranje problema širenja protivraketnog štita u Istočnoj Evropi;

– Organizovanje velike Vašingtonske energetske konvencije, koja bi se bavila problemom dugoročnog smanjivanja evropske zavisnosti od ruskih energenata;

– Ubrzanje stvari povodom Kejstounskog gasovoda (nedovršeni gasovod koji ide iz Kanade u SAD; prim. prev.);

– Odobravanje licenci desetini američkih gasnih terminala i predlog zakona koji bi dozvolio izvoz američkih energenata;

– Hitni pokušaj zaključivanja TTIP (transatlantski ugovor) i rad na tome da mu se osigura ratifikacija u Kongresu.

PROTIV NAORUŽAVANJA KIJEVA

Predsednik bi još trebalo da jasno naznači da je pokrenuo sve ove inicijative ne bi li učvrstio odnos sa saveznicima zbog ruske agresije u Ukrajini. Administracija nije preduzela nijedan od pomenutih poteza, ali još uvek nije prekasno.

U isto vreme, Obamina administracija bi trebalo da ubedi baltičke države da više rade na sopstevnoj bezbednosti, što znači da treba da podignu svoje budžete za odbranu. U slučaju Letonije i Litvanije – uzevši u obzir da su im izdaci za odbranu niži od dva odsto BDP, što ih čini najosetljivijim na potencijalnu rusku agresiju – bilo bi mudro sa njihove strane da puste druge u NATO da preuzmu lidersku palicu po pitanju reakcija na poteze koje preduzima Moskva.

Obamina administracija sa pravom ne pruža punu vojnu podršku Kijevu jer bi takav potez mogao biti okidač za preventivnu rusku vojnu akciju. Samo zamislite reagovanje Moskve ako američko oružje krene da ubija ruske vojnike.

Uzevši u obzir taktičku nuklearnu superiornost Rusije i njenu regionalnu vojnu dominaciju, svaki korak koji bi izazvao rusku vojnu intervenciju bio bi nepromišljen. Ipak, Vašington bi trebalo da smireno ali odlučno objasni Rusiji da bi proširenje dejstava u Ukrajini neizbežno povećalo pritisak na Vašington i druge u NATO da pruže direktnu vojnu pomoć Ukrajini. To nije neka beznačajna pretnja, već činjenično stanje (posebno pošto su republikanci preuzeli Senat), tako da bi zapadni lideri trebalo da objasne Putinu i njegovim savetnicima da uzmu to u obzir prilikom planiranja daljih koraka.

Ni mi ne bi trebali sebe da obmanjujemo ciničnom konstatacijom da će u najgorem slučaju Ukrajina biti mesto novog zamrznutog konflikta, sa kojim Amerika može živeti. Ni Kijev ni pobunjenici nisu zainteresovani za očuvanje status quo. Za ukrajinsku vladu sama činjenica da separatisti kontrolišu Istočnu Ukrajinu predstavlja izazov legitimitetu. Osim toga, to predstavlja prepreku na ukrajinskom putu ka članstvu u EU i NATO, kao i nepresušni izvor ohrabrenja i podstreka na borbu protiv centralne vlasti razočaranom ruskojezičnom stanovništvu na istoku i jugu Ukrajine.

KONTURE REŠENJA KRIZE

Za pobunjenike trenutna linija razgraničenja, koja ostavlja Donjecki aerodrom pod kontrolom vojske, neprihvatljivo je stanje stvari, koje je proizašlo iz nedostatka smislenog diplomatskog procesa. Rusija takođe može biti u iskušenju da uspostavi kopnenu vezu sa Krimom pre zime, koja će zakomplikovati situaciju sa snadbevanjem na poluostrvu. Na kraju krajeva, na obe strane je previše radikalnih vojskovođa, besnih paramilitaraca i isfrustriranih građana željnih borbe.

Neke okvirne konture rešenja ukrajinske krize se naziru. Ključni elementi su:

– Garantovanje ukrajinskog teritorijalnog integriteta, sa izuzetom Krima, povodom kojeg će spor biti nastavljen;

– Pružanje višeg stepena autonomije istoku i jugu Ukrajine uz očuvanje izvornog suvereniteta kijevske vlade na tim teritorijama;

– Osiguravanje neometanog odvijanja ukrajinskih evrointegracija, bez ruskog mešanja, ali sa trilateralnim konsultacijama, koje će uzeti u obzir eventualni uticaj Ukrajinskog članstva u EU na rusku ekonomiju; i

– Ponovna potvrda pravne obaveze Ukrajine da ostane van NATO.

Nažalost, iako su postulati uspešnog dogovora jasni, mnogo je lakše teoretski ga dogovoriti nego kasnije sprovesti dogovoreno. Dva najveća problema u ukrajinskoj krizi su stepen međusobnog nepoverenja između zavađenih strana i nedostatak želje Obamine administracije da uloži bilo kakav realpolitički napor u pronalaželje rešenja. Kao što je slučaj sa drugim aspektima Obamine spoljne politike, Bela kuća se ne usuđuje da uloži političke napore u riskantne, ali potencijalno efektne poteze. Realistično i trajno rešenje bi trebalo da uvaži nacionalne interese i da zaštiti dostojanstvo obe strane, uključujući predsednika Putina iako bi mnogi u Vašingtonu hteli da ga tretiraju kao da je Slobodan Milošević, Sadam Husein ili Muamer Gadafi.

Državni sekretar Džon Keri se izgleda uzaludno nada da će iz njegovog „ne baš tako posebnog“ odnosa sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim na kraju nekako da iznikne rešenje za ukrajinsku krizu. U svetlu sve izglednijeg odbijanja Rusije da prisustvuje Samitu za nuklearnu bezbednost, koji će se održati 2015 godine, kao i odbijanja predloga za razmenu obaveštajnih podatka za suprostavljanje ISIL, trebalo bi da je već jasno da to ne može uspeti.

Ne postoji razumna alternativa pokušaju da se pod određenim uslovima otvori privatni kanal komunikacije sa Putinom i da se pokuša staviti tačka na rusko-američku konfrontaciju povodom Ukrajine pre nego što se sve otme kontroli. Naši kandidati za taj zadatak su tim Henrija Kisindžera i predsednični savetnik iz Bele kuće Džon Podesta, koji je upravo demonstrirao svoje diplomatsko umeće u dijalogu sa Pekingom. Ali da bi oni ili bilo ko drugi imali šansu za uspeh, predsednik Obama prvo mora da prepozna opasnost po američke vitalne interese koju bi ukrajinska kriza mogla da izazove u preostalom periodu njegovog mandata, te da se ponaša u skladu sa tom činjenicom.

Robert D. Blekvil je viši saradnik Henrija Kisindžera za američku spoljnu politiku u Savetu spoljnih poslova (CFR). Takođe je bio i zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost za strateško planiranje pod predsednikom Džordžom Bušom (juniorom) i američki ambasador u Indiji

Dimitri K. Sajms je predsednik Centra za nacionalni interes, gde ga je postavio osnivač Ričard M. Nikson.

Izvor: Nacionalni interes