Америчко-британски рукопис из Поточара

Немиле сцене и напад на премијера Србије у Поточарима код Сребренице се у јавности и медијима потискују новим вестима и уствари полако заборављају. Вероватно их једино сам председник владе приватно неће никада заборавити. Између те две крајности стоји, међутим, неизбрисива порука целом простору бивше Југославије, из које би требало извући поуке, и то се пре свега односи на Србију. Упркос свим предностима мира и свега што је учињено на помирењу, инструменти дестабилизације су још активни и ономе ко их контролише и одржава још увек није стало до мира и напретка, и зато би Србија требало да темељно преиспита своју политику „партнера“ и „пријатеља“.

Иако истрага још није спроведена, а по свему судећи неће је ни бити јер исти је газда и нападачима и истражитељима, тешко је са поузданим чињеницама разоткрити организаторе и намере. Али, ако се зна технологија таквих „подухвата“ и политички интереси, онда се унутар такозваних „доказа околностима“ може јасно препознати чија је то рука била и са којим намерама. Сва срећа, није било жртава мада је, изгледа, према плану требало да их има, али тако да нико не зна ко је шта учинио јер је то – било би речено – био „бес руље“.

Напад на премијера Србије је био организован. Али изузетно је важно знати да та организација није имала велике везе са муслиманским властима у Сарајеву, имала је везе са појединцима, али не и са целом влашћу и њеним врхом. И нема, наравно, никакве везе са муслиманским народом. Политичка власт у Србији зато, уместо – да ли свесног или несвесног – учешћа у путем медија и потурених изјава саучешништва у замагљивању онога шта се десило и његовог заборављања треба да покрене озбиљан државнички процес утврђивања чињеница и преиспита своју спољну и домаћу политику. Без тога, неки нови Поточари, на неком другом месту би се могли десити, и то вероватно са људским жртвама.

У ПОТОЧАРИМА СЕ ДОГОДИО СУКОБ САД И ЕУ

Суштина је у томе да један део Запада једноставно не жели помирење и нормализацију у већем делу бивше Југославије. Одржавање стања напетости и нерешених проблема је интерес тог дела Запада, а и може му се јер још увек има доминантно место међу политичким класама постјугословенских држава. Тај део Запада није Европска унија као интеграција, као ни већина њених земаља. Тај део Запада је Америка уз актуелне верне слуге Велику Британију и Холандију. У том светлу догађај у Поточарима је био и део односа међу западним савезницима. Преведено на разумљив језик, то је део сукоба између неких земаља Европске уније (ЕУ) и америчког блока.

У Србији се то јасно види по медијима и њиховим реаговањима на Поточаре, зависно ко је под чијом контролом. Европљанима је то било јасно од раније, имали су информације о припремама за Поточаре и зато ни један европски лидер или неки високи званичник није дошао у Сребреницу. Америка једноставно не жели да буде потиснута са Балкана, али, истовремено, она нема шта да понуди земљама бивше Југославије. У околностима мира и помирења те земље су природно упућене на Европску унију, тачније на Немачку, и Америка, логично, постепено губи утицај. И то без обзира на политичке лидере који су проамерички јер живот намеће другачију реалност. Није проблем Русија, како се то жели представити, него Немачка и њени сателити. Америци је тако само преостао механизам дестабилизације, минирања и рушења.

Шта би тако Србија требало да уради и шта да научи из поточарског искуства. Пре свега, Србија као држава мора да покрене озбиљан посао да се коначно утврди шта се стварно десило тог јула 1995. године у Сребреници. Јер, док се год то не утврди, Сребреница ће бити дежурни инструмент против Србије и Срба. А Србија је једна од оних земаља која има довољно документације и доказа шта и како се стварно десило у том несретном делу Босне. А и многи људи сведоци тих трагичних збивања су још живи негде по свету. Зашто то ни једна власт у Србији, од Милошевићеве до ове данашње, до сада није урадила? То је једно од кључних питања али још без одговора. Многи људи, и у Србији и у свету, су покушали да сазнају и укажу на оно шта се стварно десило али све је то потискивано а неки су имали и непријатности због свог рада.

Требало би кренути од основне чињенице како је дошло до евакуације Сребренице и Жепе. То је био део плана припрема Дејтонског споразума. Део актера босанског рата, и муслиманске владе у Сарајеву, и Уједињених нација (УНПРОФОР), и Америке, Велике Британије, Француске и Србије (тада СР Југославије) се у припремама Дејтона договорио да те две енклаве треба евакуисати јер ће оне бити унутар Републике Српске. Била је идеја да се на исти начин евакуише и Горажде, али су Британци тада рекли да би то било веома тешко јер у том граду има много људи, па се одустало. И сачињен је план евакуације Сребренице и Жепе. У том светлу је на време и повучена муслиманска војска из тих енклава. Све земље учеснице договора су имале и своје представнике током евакуације и, према њиховим извештајима, све је текло према плану.

ОТКРИЋА ДЕЈВИДА ХАЛБЕРСТАМА

Па шта се онда десило? Према писању америчког новинара Дејвида Халберстама и његовој књизи Рат у време мира, која је објављена и на српском, евакуација Сребренице је искоришћена за неке друге планове. И зато је евакуација Жепе заиста била према плану, али у Сребреници се нешто десило изван плана. Ти други планови су били акција „Олуја“ у Хрватској, која је такође део дејтонских припрема. Америка је и раније хтела да подржи Хрватску у тој акцији, али никако није успевала да обезбеди околности, амбијент, нешто као изговор. Идеја је, према Халберстаму, дошла поводом Сребренице, али не од Американаца, него од Француза. Идеју су дали Французи јер су они тада имали сопствену тајну инфраструктуру у неким јединицама Републике Српске. Халберстам то формулише речима „кључни је био избор Жака Ширака за председника Француске“.

Халберстам је погинуо у саобраћајној несрећи у Сан Франциску не тако дуго после објављивања књиге. Масакр у Сребреници је био покриће за етничко чишћење Срба из Хрватске и западне Босне. То је била његова функција. Зато Србија мора да ангажује не политичаре него историчаре да на основу њене и многе друге документације утврди шта се то десило да је група од око три хиљаде људи ноћ пре евакуације изашла из Сребренице и кренула пешице ка Тузли. Ко је ту групу организовао и ко им је дао оружје. Затим, ко је једној мањој јединици која је само формално припадала Војсци Републике Српске рекао да су ти људи кренули и којим путем. То је кључ. И, наравно, број жртава и манипулације око наводног геноцида. Све су то медијске и политичке манипулације јер ни један суд, ни домаћи ни међународни, ни једно релеватно тело се није бавило да ли је у Сребреници био геноцид или није.

Без тог рашчишћавања над Србијом ће непрестано да виси претња манипулацијом Сребренице, која год власт да столује у Београду. Зато би Србија требало да буде најзаинтересованија земља да се сребренички масакр једном за свагда расветли.

У мноштву вести из Поточара тог 11. јула ове године једна вест је била посебно важна и забрињавајућа, којој је мало ко поклонио пажњу. У Поточарима је била и једна група младих муслимана из Француске и, како су рекли, других земаља франкофонске групе. Они су репортеру агенције Тањуг рекли да никада до сада нису били у Босни и да нису ни чули за Сребреницу и оно што се ту десило. И сада им је неко рекао, и они су дошли у организацији Удружења муслимана франкофоних земаља. Другим речима, на миту, али и лажима о Сребреници се сада регрутује нова генерација муслимана по свету, и зато је од судбинске важности рашчистити шта се 1995. стварно десило.

КО ЈЕ ФИЛИП САНДС

Догађаји у Поточарима овогодишњег јула би требало за Србију да буду и подсећање на значај праћења догађаја на међународној сцени како би се могао предвидети њихов развој и њихове последице за Србију. За то су, међутим, неопходне институције државе, затим питање ко у њима ради и њихов координиран рад и, наравно, поверење у те институције. Једна од кључних мана актуелне власти у Београду је неповерење према институцијама система, кадровска селекција и ослањање на приватне мреже и сугестије оних који раде против интереса Србије. И ти разни саветници Владе – није реч само о амбасадорима.

У том светлу је можда поучан пример недавни пораз Србије на Спортском суду у Лозани поводом инцидента на утакмици са Албанијом у Београду. Србија је изгубила спор у жалбеном поступку а, како сазнају познаваоци прилика, кључна личност је био британски адвокат Филип Сандс. Земље у спору имају право да са своје стране предложе по једног судију и Сандса је предложила Албанија. Али треба знати да је Филип Сандс човек из блиског окружења Тонија Блера, и са Блеровом женом Шери је основао адвокатску канцеларију Матрикс, и они су пословни партнери. Блер је и саветник владе Албаније, и он је предложио Сандса. Како онда Тони Блер може да буде саветник Владе Републике Србије. То су ти детаљи који разоткривају суштинске промашаје Београда и његово неразумевање што тражи озбиљно преиспитивање и начина рада и политике. Нажалост, као што је показало време после Поточара, мало је вероватно да би се могао десити неки обрт на том пољу. Званични Београд је још увек одан оним земљама које највише раде против интереса Србије.

Такав обрт је, међутим, у овом времену постао услов не само очувања каквог-таквог националног и државног достојанства него и опстанка државе Србије. Јер механизам дестабилизације Србије је не само нетакнут и на снази него је и у пуном замаху. Власници тог механизам јесу моћни, али Србија ипак може много тога да учини, и то пре свега кроз препознавање догађаја и њиховог разоткривања у јавној комуникацији. Ту је посебна одговорност на политичким лидерима да препознају позадину онога што им изасланици из иностранства сугеришу и шта медији под њиховим утицајем пласирају.

То није лак посао јер је у већини кључних западних земаља, на које се актуелна политичка Србија ослања, власт веома разводњена, унутар сваке власти постоји неколико центара моћи, па је тешко утврдити шта је стварна политика једне земље и да ли она уопште постоји. То је посебно случај са Америком и у нешто мањој мери Великом Британијом. Врло је тешко утврдити шта је стварна америчка политика и да ли постоји као таква јер толико се владајући апарат поцепао на моћне центре који често раде независно једних од других. Покојни британски министар спољних послова Робин Кук је једном приватно признао да после четири године свакодневних и блиских контаката са америчким администрацијом није успео да утврди ко је стварна власт у Вашингтону. Једино је, причао је, утврдио да то није Бела кућа.

Извор: Нови Стандард