Američko-britanski rukopis iz Potočara

Nemile scene i napad na premijera Srbije u Potočarima kod Srebrenice se u javnosti i medijima potiskuju novim vestima i ustvari polako zaboravljaju. Verovatno ih jedino sam predsednik vlade privatno neće nikada zaboraviti. Između te dve krajnosti stoji, međutim, neizbrisiva poruka celom prostoru bivše Jugoslavije, iz koje bi trebalo izvući pouke, i to se pre svega odnosi na Srbiju. Uprkos svim prednostima mira i svega što je učinjeno na pomirenju, instrumenti destabilizacije su još aktivni i onome ko ih kontroliše i održava još uvek nije stalo do mira i napretka, i zato bi Srbija trebalo da temeljno preispita svoju politiku „partnera“ i „prijatelja“.

Iako istraga još nije sprovedena, a po svemu sudeći neće je ni biti jer isti je gazda i napadačima i istražiteljima, teško je sa pouzdanim činjenicama razotkriti organizatore i namere. Ali, ako se zna tehnologija takvih „poduhvata“ i politički interesi, onda se unutar takozvanih „dokaza okolnostima“ može jasno prepoznati čija je to ruka bila i sa kojim namerama. Sva sreća, nije bilo žrtava mada je, izgleda, prema planu trebalo da ih ima, ali tako da niko ne zna ko je šta učinio jer je to – bilo bi rečeno – bio „bes rulje“.

Napad na premijera Srbije je bio organizovan. Ali izuzetno je važno znati da ta organizacija nije imala velike veze sa muslimanskim vlastima u Sarajevu, imala je veze sa pojedincima, ali ne i sa celom vlašću i njenim vrhom. I nema, naravno, nikakve veze sa muslimanskim narodom. Politička vlast u Srbiji zato, umesto – da li svesnog ili nesvesnog – učešća u putem medija i poturenih izjava saučešništva u zamagljivanju onoga šta se desilo i njegovog zaboravljanja treba da pokrene ozbiljan državnički proces utvrđivanja činjenica i preispita svoju spoljnu i domaću politiku. Bez toga, neki novi Potočari, na nekom drugom mestu bi se mogli desiti, i to verovatno sa ljudskim žrtvama.

U POTOČARIMA SE DOGODIO SUKOB SAD I EU

Suština je u tome da jedan deo Zapada jednostavno ne želi pomirenje i normalizaciju u većem delu bivše Jugoslavije. Održavanje stanja napetosti i nerešenih problema je interes tog dela Zapada, a i može mu se jer još uvek ima dominantno mesto među političkim klasama postjugoslovenskih država. Taj deo Zapada nije Evropska unija kao integracija, kao ni većina njenih zemalja. Taj deo Zapada je Amerika uz aktuelne verne sluge Veliku Britaniju i Holandiju. U tom svetlu događaj u Potočarima je bio i deo odnosa među zapadnim saveznicima. Prevedeno na razumljiv jezik, to je deo sukoba između nekih zemalja Evropske unije (EU) i američkog bloka.

U Srbiji se to jasno vidi po medijima i njihovim reagovanjima na Potočare, zavisno ko je pod čijom kontrolom. Evropljanima je to bilo jasno od ranije, imali su informacije o pripremama za Potočare i zato ni jedan evropski lider ili neki visoki zvaničnik nije došao u Srebrenicu. Amerika jednostavno ne želi da bude potisnuta sa Balkana, ali, istovremeno, ona nema šta da ponudi zemljama bivše Jugoslavije. U okolnostima mira i pomirenja te zemlje su prirodno upućene na Evropsku uniju, tačnije na Nemačku, i Amerika, logično, postepeno gubi uticaj. I to bez obzira na političke lidere koji su proamerički jer život nameće drugačiju realnost. Nije problem Rusija, kako se to želi predstaviti, nego Nemačka i njeni sateliti. Americi je tako samo preostao mehanizam destabilizacije, miniranja i rušenja.

Šta bi tako Srbija trebalo da uradi i šta da nauči iz potočarskog iskustva. Pre svega, Srbija kao država mora da pokrene ozbiljan posao da se konačno utvrdi šta se stvarno desilo tog jula 1995. godine u Srebrenici. Jer, dok se god to ne utvrdi, Srebrenica će biti dežurni instrument protiv Srbije i Srba. A Srbija je jedna od onih zemalja koja ima dovoljno dokumentacije i dokaza šta i kako se stvarno desilo u tom nesretnom delu Bosne. A i mnogi ljudi svedoci tih tragičnih zbivanja su još živi negde po svetu. Zašto to ni jedna vlast u Srbiji, od Miloševićeve do ove današnje, do sada nije uradila? To je jedno od ključnih pitanja ali još bez odgovora. Mnogi ljudi, i u Srbiji i u svetu, su pokušali da saznaju i ukažu na ono šta se stvarno desilo ali sve je to potiskivano a neki su imali i neprijatnosti zbog svog rada.

Trebalo bi krenuti od osnovne činjenice kako je došlo do evakuacije Srebrenice i Žepe. To je bio deo plana priprema Dejtonskog sporazuma. Deo aktera bosanskog rata, i muslimanske vlade u Sarajevu, i Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), i Amerike, Velike Britanije, Francuske i Srbije (tada SR Jugoslavije) se u pripremama Dejtona dogovorio da te dve enklave treba evakuisati jer će one biti unutar Republike Srpske. Bila je ideja da se na isti način evakuiše i Goražde, ali su Britanci tada rekli da bi to bilo veoma teško jer u tom gradu ima mnogo ljudi, pa se odustalo. I sačinjen je plan evakuacije Srebrenice i Žepe. U tom svetlu je na vreme i povučena muslimanska vojska iz tih enklava. Sve zemlje učesnice dogovora su imale i svoje predstavnike tokom evakuacije i, prema njihovim izveštajima, sve je teklo prema planu.

OTKRIĆA DEJVIDA HALBERSTAMA

Pa šta se onda desilo? Prema pisanju američkog novinara Dejvida Halberstama i njegovoj knjizi Rat u vreme mira, koja je objavljena i na srpskom, evakuacija Srebrenice je iskorišćena za neke druge planove. I zato je evakuacija Žepe zaista bila prema planu, ali u Srebrenici se nešto desilo izvan plana. Ti drugi planovi su bili akcija „Oluja“ u Hrvatskoj, koja je takođe deo dejtonskih priprema. Amerika je i ranije htela da podrži Hrvatsku u toj akciji, ali nikako nije uspevala da obezbedi okolnosti, ambijent, nešto kao izgovor. Ideja je, prema Halberstamu, došla povodom Srebrenice, ali ne od Amerikanaca, nego od Francuza. Ideju su dali Francuzi jer su oni tada imali sopstvenu tajnu infrastrukturu u nekim jedinicama Republike Srpske. Halberstam to formuliše rečima „ključni je bio izbor Žaka Širaka za predsednika Francuske“.

Halberstam je poginuo u saobraćajnoj nesreći u San Francisku ne tako dugo posle objavljivanja knjige. Masakr u Srebrenici je bio pokriće za etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i zapadne Bosne. To je bila njegova funkcija. Zato Srbija mora da angažuje ne političare nego istoričare da na osnovu njene i mnoge druge dokumentacije utvrdi šta se to desilo da je grupa od oko tri hiljade ljudi noć pre evakuacije izašla iz Srebrenice i krenula pešice ka Tuzli. Ko je tu grupu organizovao i ko im je dao oružje. Zatim, ko je jednoj manjoj jedinici koja je samo formalno pripadala Vojsci Republike Srpske rekao da su ti ljudi krenuli i kojim putem. To je ključ. I, naravno, broj žrtava i manipulacije oko navodnog genocida. Sve su to medijske i političke manipulacije jer ni jedan sud, ni domaći ni međunarodni, ni jedno relevatno telo se nije bavilo da li je u Srebrenici bio genocid ili nije.

Bez tog raščišćavanja nad Srbijom će neprestano da visi pretnja manipulacijom Srebrenice, koja god vlast da stoluje u Beogradu. Zato bi Srbija trebalo da bude najzainteresovanija zemlja da se srebrenički masakr jednom za svagda rasvetli.

U mnoštvu vesti iz Potočara tog 11. jula ove godine jedna vest je bila posebno važna i zabrinjavajuća, kojoj je malo ko poklonio pažnju. U Potočarima je bila i jedna grupa mladih muslimana iz Francuske i, kako su rekli, drugih zemalja frankofonske grupe. Oni su reporteru agencije Tanjug rekli da nikada do sada nisu bili u Bosni i da nisu ni čuli za Srebrenicu i ono što se tu desilo. I sada im je neko rekao, i oni su došli u organizaciji Udruženja muslimana frankofonih zemalja. Drugim rečima, na mitu, ali i lažima o Srebrenici se sada regrutuje nova generacija muslimana po svetu, i zato je od sudbinske važnosti raščistiti šta se 1995. stvarno desilo.

KO JE FILIP SANDS

Događaji u Potočarima ovogodišnjeg jula bi trebalo za Srbiju da budu i podsećanje na značaj praćenja događaja na međunarodnoj sceni kako bi se mogao predvideti njihov razvoj i njihove posledice za Srbiju. Za to su, međutim, neophodne institucije države, zatim pitanje ko u njima radi i njihov koordiniran rad i, naravno, poverenje u te institucije. Jedna od ključnih mana aktuelne vlasti u Beogradu je nepoverenje prema institucijama sistema, kadrovska selekcija i oslanjanje na privatne mreže i sugestije onih koji rade protiv interesa Srbije. I ti razni savetnici Vlade – nije reč samo o ambasadorima.

U tom svetlu je možda poučan primer nedavni poraz Srbije na Sportskom sudu u Lozani povodom incidenta na utakmici sa Albanijom u Beogradu. Srbija je izgubila spor u žalbenom postupku a, kako saznaju poznavaoci prilika, ključna ličnost je bio britanski advokat Filip Sands. Zemlje u sporu imaju pravo da sa svoje strane predlože po jednog sudiju i Sandsa je predložila Albanija. Ali treba znati da je Filip Sands čovek iz bliskog okruženja Tonija Blera, i sa Blerovom ženom Šeri je osnovao advokatsku kancelariju Matriks, i oni su poslovni partneri. Bler je i savetnik vlade Albanije, i on je predložio Sandsa. Kako onda Toni Bler može da bude savetnik Vlade Republike Srbije. To su ti detalji koji razotkrivaju suštinske promašaje Beograda i njegovo nerazumevanje što traži ozbiljno preispitivanje i načina rada i politike. Nažalost, kao što je pokazalo vreme posle Potočara, malo je verovatno da bi se mogao desiti neki obrt na tom polju. Zvanični Beograd je još uvek odan onim zemljama koje najviše rade protiv interesa Srbije.

Takav obrt je, međutim, u ovom vremenu postao uslov ne samo očuvanja kakvog-takvog nacionalnog i državnog dostojanstva nego i opstanka države Srbije. Jer mehanizam destabilizacije Srbije je ne samo netaknut i na snazi nego je i u punom zamahu. Vlasnici tog mehanizam jesu moćni, ali Srbija ipak može mnogo toga da učini, i to pre svega kroz prepoznavanje događaja i njihovog razotkrivanja u javnoj komunikaciji. Tu je posebna odgovornost na političkim liderima da prepoznaju pozadinu onoga što im izaslanici iz inostranstva sugerišu i šta mediji pod njihovim uticajem plasiraju.

To nije lak posao jer je u većini ključnih zapadnih zemalja, na koje se aktuelna politička Srbija oslanja, vlast veoma razvodnjena, unutar svake vlasti postoji nekoliko centara moći, pa je teško utvrditi šta je stvarna politika jedne zemlje i da li ona uopšte postoji. To je posebno slučaj sa Amerikom i u nešto manjoj meri Velikom Britanijom. Vrlo je teško utvrditi šta je stvarna američka politika i da li postoji kao takva jer toliko se vladajući aparat pocepao na moćne centre koji često rade nezavisno jednih od drugih. Pokojni britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk je jednom privatno priznao da posle četiri godine svakodnevnih i bliskih kontakata sa američkim administracijom nije uspeo da utvrdi ko je stvarna vlast u Vašingtonu. Jedino je, pričao je, utvrdio da to nije Bela kuća.

Izvor: Novi Standard