Америчко понављање грешака

Већи део неспоразума који је настао као реакција на руске потезе у Украјини последица је потребе да се заустави агресивни експанзионизам у својим самим коренима. Хилари Клинтон се чак послужила старом аналогијом, поредивши руске акције са оним што је Немачка радила 1930-тих година. Али ова већ устаљена реторика не само да не зауставља руску експанзију него јој даје полет.

У основи ових аргумената су одређене претпоставке о дугорочним циљевима Русије. Ако Владимир Путин или онај ко га саветује у вези са политиком према Украјини види неку ширу слику у циљу стратешког ширења, онда је концепт оспоравања у потпуности легитиман. Али, ако је руски поглед потпуно сужен, односно ако се он односи само на Украјину, онда ће тај концепт оспоравања више штетити него што ће донети користи.

Ако се праве историјска поређења, онда се можемо присетити ранијих епизода у којима је СССР/Русија војно деловала на својим периферијама. То је свакако бољи аргумент него поређења са предратним маневрима нациста, али и даље није ни близу стварања неке перспективе која ће показати одговарајућом. Сетимо се, на пример, совјетске интервенције у Авганистану, од чијег почетка ће овог децембра бити 35 година.

Кад су Совјети ушли у Авганистан, главно питање администрације Џимија Картера била је сврха њихове инвазије. Сајрус Венс, некадашњи шеф Стејт департмента, у својим мемоарима дао је два одговора на то питање. Први поглед био је локалне природе – да су Совјети упадом у Авганистан желели да спрече евентуалне немире муслимана у централноазијским републикама СССР. Према другом погледу, Совјети су схватили да су се односи са САД толико погоршали да је требало да искористе прилику не само да реше авганистански проблем већ и да се приближе јужноазијским и лукама југоисточне Азије, које леже на топлом мору, што је од раније био план руских стратега.

Неке друге интерпретације носе сасвим другачији поглед. Прави одговор на други сценарио било је наоружавање муџахединских побуњеника као и свака друга помоћ која је успорила совјетска напредовања и дестабилизовала Авганистан, много више него што је то случај данас. Али, да је прва теза о совјетском упаду била тачна, помоћ побуњеницима би само одужила присуство Црвене армије. То би закуцавало ексере на отопљавање односа између САД и СССР, а можда би и страх од совјетске претње Пакистану постао реалност.

Експанзионистичка интерпретација совјетских циљева постала је темељ Картерове политике. То је било тако без даљих анализирања совјетских мотива. Жбигњев Бжежински, саветник за националну безбедност који је веома утицао на политику Картерове администрације према Москви, није ни мислио да било каква анализа треба да се уради. Касније је написао да „прави проблем нису били циљеви Брежњева, већ евентуалне последице совјетског војног присуства близу Персијског залива“. Уследио је одговор у виду обимних санкција, затим повлачења са Олимпијских игара у Москви 1980, проглас Картерове доктрине о спремности да се интервенише у Персијском заливу и, на крају, подршка устаницима.

Упркос битним разликама између тадашње ситуације и оне са којом се Запад суочава данас, постоје неке поуке које могу да се примене. Битно је пажљиво сагледати руске циљеве уместо да се праве накарадне претпоставке. Затим је потребна доза скромности како би схватили да су наши досадашњи ставовио њима били погрешни. Размишљања и претпоставке Картерове администрације су можда биле погрешне. У корист данашњице потребно је схватити да се совјетска интервенција у Авганистану није десила како би се приближили нафти и лукама, већ како би избегли фаталан губитак за Совјете – збацивање комунистичке владе у земљи које се граничи са Совјетским Савезом, што би довело до проблема са становништвом централне Азије унутар самог СССР.

Друга поука је о томе како унутрашња америчка политика своје лидере може да поведе у потпуно погрешном правцу. Главни Картеров мотив био је да буде тврд орах или да барем изгледа као такав у односима са Совјетима. Kaд је Картер у телевизијском интервјуу рекао како му је совјетска интервенција помогла да ближе сагледа совјетске намере, његови политички противници су искакали са коментарима како је капитулирао. Картерова политичка криза почела је пар недеља пре тога заузимањем америчке амбасаде у Техерану. Константан притисак на Обаму и теза да је он сувише слаб према америчким непријатељима паралела је која показује евентуалне последице лошег вођења политике.

И, на крају, потребно је имати потпуни увид у могуће последице реаговања Америке на потезе Русије, укључујући и дугорочне и оне индиректне. Резултати помоћи Америке авганистанским побуњеницима јесу нејасни и добра су тема за дебату, јер је то покренуло пораст милитантног исламизма, који је већа брига Америци од онога што Руси раде. Неки од главних противника данашње авганистанске владе су потомци оних који су ту помоћ примали 80-тих година прошлог века. Авганистанска побуна и даље утиче и инспирише међународни исламски тероризам.

Нико није довољно мудар да схвати праве циљеве руског деловања у Украјини. Можда ни сам Владимир Путин не зна који су му циљеви, већ само реагује на потезе Украјине и Запада. Анализа Картерових грешака у Авганистану свакако је разумна за схватање (руских) циљева као деловања у њиховом дворишту, а не као експанзионистичке намере у геополитичком смислу. Најексплицитнија ствар коју је Путин до сада урадио – анексија Крима – десила се у складу са демографским, историјским, па и емотивним аспектима на том полуострву. Што се осталог тиче, Руси делују у складу са ширењем НАТО на Украјину. Украјински председник Петро Порошенко, нажалост, не даје никакве знаке да ће попустити.

Превео – Андреј Цвијановић

Извор: Национални интерес