Amerika i Otomanska imperija

Od polovine 90-tih godina prošlog veka, SAD su vojno intervenisale nekoliko puta u unutrašnjim vojnim konfliktima u Evropi i na Bliskom Istoku – bombardovale su Srbe i Srbiju u korist Izetbegovićevog muslimanskog režima u Bosni, zatim Srbiju zbog muslimana iz OVK, pa Gadafijev režim u Libiji u znak podrške pobunjenicima. Svaku intervenciju Amerikanci su pravdali humanitarnim razlozima – bosanske muslimane su štitili od genocidnih Srba, kosovske muslimane opet od genocidnih Srba a Libijce su štitili od njihovog krvoločnog diktatora Muamera Gadafija.

Ali postoji tu i drugi razlozi: američko zauzimanje strateškog uporišta usred Balkana, pobeda nad komunzimom u Jugoslaviji, demonstracija muslimanima širom sveta kako SAD nisu antiislamska država, i, između ostalog, nastojanje da se redefiniše pozicija NATO u posthladnoratovskom periodu.

Svaka od američkih intervencija desila se u delu sveta koji je nekad bio deo Otomanske imperije. U svakoj od tih zemalja sekularni režimi su zamenjeni islamističkim, koji priželjkuju šerijatski zakon i svetski kalifat. Tu su i zemlje koju su iskusile Arapsko proleće, ali bez američke vojne intervencije, a koje su opet bile deo Otomanske imperije – Tunis i Egipat. I one su dobile islamističke režime.

U Americi se u većini diskusija o vojnim intervencijama od početka 90-tih ne pominje da se reagovalo samo na teritoriji Otomanske imperije, koja uključuje Tursku, delove Mediterana naseljene muslimanima, Irak, obalske delove Arabijskog poluostrva i delove Balkana. Turska je u zemljama Arapskog proleća podržavala pobunjenika i hitro priznavala kao legitimne vlade u svim zemljama u kojima se desio prevrat.

Turski lideri vide povezanost između Arapskog proleća, sukoba u Bosni i Turske. Herold Roud, američki stručnjak za Tursku kaže: „Erdogan je nakon pobede na izborima 2011. godine u svom govoru pokazao prave motive njegove spoljne politike. Rekao je da je njegova pobeda važna u Ankari koliko i u Sarajevu, da je pobeda njegove partija važna u Izmiru, u zapadnoj Anadoliji, koliko i u Damasku i Jerusalimu. Rekavši da je njegova pobeda važna u svim ovim otomanskim gradovima, Erdogan očigledno pokušava da povrati tursku prošlost.

Pojava da je od 1990. svaka evropska i bliskoistočna zemlja koja je osetila američku agresiju završila sa vladom u kojoj dominiraju islamisti, Muslimansko bratstvo ili Al Kaida svakako upotpunjuje tezu da se Otomanska imperija vraća. Osim što je bila politička imperija koja je upravljala i teritorijom i narodom, Otomanska imperija je tvrdila da ima duhovnu vlast nad svim muslimanima, i onima unutar i onima izvan njenih granica. Isprva se činila čudnom ideja o obnovi Otomanske imperije, koja se deli na dva koloseka – na razbijanje postotomaske političke strukture i razvijanje kalifata kome islamisti tvrde da pripadaju.

Sukobi na Balkanu 90-tih godina prošlog veka i početkom 2010-tih mogu značiti istorijsku perspektivu u kojoj Turska pokušava da vrati nekadašnje carstvo. Imajući u vidu da je turska imperija Nemačkoj bila najvredniji klijent i saveznik, iz perspektive nemačkih lidera, Turska se mogla kontrolisati kombinacijom ekonomskih odnosa, administrativnom komunikacijom, kao i podmićivanjem turskih zvaničnika. Nemačka je, zarad sopstvenih interesa, kroz uticaj na Tursku težila da utiče na sve muslimane širom sveta. Baš kao što je nemački naučnik Volfgang Švanic pokazao, tokom Prvog svetskog rata, Nemačka je uposlila Tursku da promoviše džihad i pobunu tamo gde su muslimani živeli u neprijateljskim zemljama – u Francuskoj, Britaniji, Rusiji i Srbiji.

Međutim, u više od 50 članaka koje sam pronašao tokom istraživanja o mogućoj turskoj povezanosti sa Arapskim prolećem, nijednom nisam video da se pominje Nemačka. Nemačku sam video samo u jednom članku o Međunarodnom krivičnom sudu, gde stoji optužnica za hapšenje Muamera Gadafija, koja je poslužila kao „pravni“ osnov za bombardovanje Libije. U jednom od tih članaka sam pronašao da je Međunarodni sud osnovala, inicirala i finansirala Nemačka. Imajući to u vidu, logično je da sud služi nemačkim interesima. Ipak, nikad ili skoro uopšte se ne pominju Nemci. Ta tišina zahteva objašnjenje.

Kasnije sam ipak našao eksplicitna otkrića o ulozi Nemačke u ratu protiv Asadovog režima u Siriji u članku Džona Rozentala Nemačka obaveštajna služba iliti Al Kaida širom Sirije, gde se navodi da Nemačka podržava pobunjenike, kao i njihovo političko krilo – Sirijski nacionalni savet. Takođe se kaže da je nemačka vlada označila kao tajnu „zbog nacionalnog interesa“ nekoliko izveštaja nemačke tajne službe gde piše da su 25. maja 2012. masakr u gradu Huli, za koji je okrivljen Asadov režim, zapravo izvele pobunjeničke snage i da „nemačko ministarstvo inostranih poslova pravi „konkretne planove“ za „političku tranziciju“ u Siriji nakon pada Asada. Do sada je nemačko skrivanje svoje vodeće uloge u obnavljanju Otomanske imperije vešto skriveno.

Svaka američka vojna akcija od 1990. u Evropi i na Bliskom Istoku, izuzev u Iraku, imala je isti obrazac: prvo otpočne oružani konflikt unutar zemlje gde će se intervencija dogoditi. Američki mediji intenzivno izveštavaju o sukobu. „Dobri momci“ u priči su pobunjenici. „Loši momci“, koje će napasti američke vojne snage, su antidemokratski počinioci ratnih zločina, genocida, i zločina protiv čovečnosti. Istaknute javne ličnosti, nevladine organizacije, sudska i kvazisudska tela i međunarodne organizacije pozivaju na podršku pobunjenicima i napad na režim. Zatim američki predsednik naređuje pružanje logističke podrške i oružja pobunjenicima. I, konačno, američki predsednik naređuje napad pod okriljem NATO, a u korist pobunjenika. To bi zapravo bilo bombardovanje, što bi zapravo bilo pandan bombardovanju primorskih gradova sa brodova u zemljama koje nisu bile jake i nisu mogle da uzvrate. Krajnji ishod svake američke intervencije je zamenjivanje sekularne vlade islamističkim režimom na tlu koje je nekada bilo Otomansko carstvo.

Zašto američka vlada aktivno promoviše nemačke ciljeve – uništavanje Jugoslavije (u oba svetska rata Nemačka je napala Srbiju) i ponovno stvaranje Otomanske imperije? To su pitanje na koja se treba odgovoriti.

__________________
Napomena prevodioca:

* U trenutku kada je Robert D. Kaplan objavio ovaj članak (29. maja 2013) nisam ga smatrao previše interesantnim. Veoma čudna i malo verovatna teza ovog članka kod mene je prevagnula pred činjenicom da je njen autor jedan od najprestižnijih američkih analitičara međunarodnih odnosa i autor uticajnih knjiga iz te oblasti, poput „Osvete geografije“ (2012), „Ofanzive anarhije“ (2000) i „Azijskog kotla“ (2014). Nakon poslednjih događaja u „otomanskom delu Balkana“ – od Grčke, preko Makedonije, do Srbije i Bosne i Hercegovine, nemam dilemu da je vreme da, makar sa zakašnjenjem od dve godine, Kaplanov članak bude predstavljen srpskim čitaocima.

Prevod – Andrej Cvijanović

Izvor: Gatestone Institute/Novi Standard