Amerika i revolucija odozgo

Možda će se nekome učiniti da  ovo što ću da kažem teško da može da bude istina, ali u SAD se bukvalno  pred našim očima dešava revolucija.

Započeta potpuno uobičajeno, kampanja za izbor predsednika SAD je neočekivano prerasla u ozbiljnu društvenu pojavu koja obećava dalekosežne posledice. U obe najveće američke partije, demokratskoj i republikanskoj, najveći uspeh postižu kandidati koji ne samo da nemaju podršku partijskih bosova, već im se u mnogo čemu suprotstavljaju. Kod republikanaca kandidat  je milijarder-konzervativac Donald Tramp koji je po popularnosti sve prevazišao, i koji propoveda „revoluciju s desna“, a kod demokrata – tipični levičar koga novac ne interesuje, Berni Sanders, koji velikom brzinom stiže Hilari Klinton i koji agituje za „revoluciju s leva“. Obojica ozbiljno kritikuju establišment i zahtevaju odlučujuće promene u društveno-političkom životu Amerike. Glavne američke partije, koje se malo čim razlikuju jedna od druge, na očigled postaju učesnici klasičnog levičarsko – desničarskog konflikta po evropskom, pa se čak može reći, i po svetskom uzoru.

U određenoj meri ono što se dešava čak može da se uporedi sa smenom uloga demokrata i republikanaca posle dolaska na vlast Dvajta Ajzenhauera, 1952.godine. Sve do tada, tokom čitave američke istorije, liberalna gledanja, konkretno na pitanja rasne segregacije, bila su  prisutnija kod republikanaca, a demokrate je odlikovala veća konzervativnost. Međutim, kada je proslavljeni general odlučio da postane kandidat najstarije u zemlji Republikanske partije  (Grand Old Party – GOP), ta partija  je, zajedno s njim kao favoritom  u predsedničkoj trci, prihvatila i njegova gledanja, konzervativnija, a svoju liberalnu prošlost je ostavila demokratama. Od vremena Ajzenhauera takva identifikacija je ostala sve do danas. Međutim, tadašnja inverzija je predstavljala samo rokadu prema kraćoj strani koja je potvrdila da kod američkih političara nedostaje jasna ideologija  koja nije ni dodirnula osnove sistema. Sada to već može da postane rokada prema dužoj strani sa velikim posledicama po čitav državni mehanizam. Zajedničko za oba procesa predstavlja to da i tada, i sada političke promene počinju «odozgo».  Glavna razlika je u tome da  sada,  u vreme širokog korišćenja informacionih tehnologija, narod ipak prestaje da bude običan statista i u  većoj meri nego pre šest i nešto više decenija, može da odredi karakter transformacija koje se naziru.

U izvesnoj meri žeđ za radikalnim promenama u društveno-političkom uređenju predstavlja ništa drugo do povratak bumeranga «revolucija ua boji» koje je započeo Vašington, kao i ostalih perturbacija (vrelo «arapsko proleće», hladna «evropska jesen» i t.d.) Inicirani kako bi se sačuvalo svetsko liderstvo SAD-a, ti potresi koji su maskirani visokoparnim razmišljanjima o slobodi i demokratiji, dotiču svest ne samo onih kojima su posvećeni, već i svog stanovništva. Amerikanci počinju da razmišljaju da li Sjedinjene Države i same postupaju prema svojim savetima drugima. I da nije možda došao red na «revoluciju sekvoja» ili vetrovitih «američkih zima»?

Uz rast kursa dolara i industrijske proizvodnje u novčanom preračunu, kao i niskih cena nafte takva raspoloženja izgledaju malo ojačana realnom socijalno-ekonomskom situacijom u SAD. Zašto težiti promenama kad je dobro i ovako? Ali ništa nije toliko jednostavno, koliko izgleda da je. Rast kursa dolara u mnogome ima spekulativni karakter, i ne potvrđuju ga ni porast proizvodnosti rada, ni povećanje dobiti proizvođača. Efekat od njega osećaju samo krupni igrači na finansijskom tržištu. Konkurentnost američke ekonomije naglo opada.

U 2014.godini dolar je ojačao u odnosu na valute najbitnijih trgovinskih partnera SAD za 16% i nastavio je da jača još osetnije u 2015. Nije čudno što takva dinamika uznemiruje američke ompanije  koje su orijentisane na izvoz. Najveći na svetu američki gigant kućne hemije  Procter & Gamble Co. (P&G) bio je prinuđen da saopšti  o smanjenju dobiti za 31% zbog pritiska na deviznom tržištu koji je bio «bez presedana».

Prihod najvećih američkih kompanija iz spiska S&P 500 pao je za 46% zbog jačanja dolara. Od  Pfizera i McDonaldsa sve do DuPont-a  i  Microsofta  – svi su morali da plate visoku cenu za jak dolar. Čak  i Apple koji se aktivno hedžira (tj. osigurava se) od deviznih rizika  nije uspeo da izbegne teškoće. Tim Kuk, generalni direktor kompanije, je na konferenciji, pri davanju izveštaja,  natuknuo da se ono što se dešava u svetskoj ekonomiji negativno odražava  na delatnost kompanije zbog „sve veće volatilnosti valutnih kurseva“.

Započeta obnova ekonomije SAD-a rizikuje da se brzo završi jer dolar koji raste ubija američki izvoz, raste deficit spoljnotrgovinskog bilansa. Zbog niskih svetskih cena energenata na granici kraha se u SAD našla i „škriljčana revolucija“. Kompanije koje su se uključile u nju zbog niske rentabilnosti gube sposobnost otplate kredita, zaustavljaju rad hiljade bušotina, otpušta se radna snaga. Relativni standard može da bude u momentu zamenjen eksplozijom novog mehura od sapunice. Ljudi to shvataju.

A ipak, porast raspoloženja za protestovanje  Amerikanaca se određuje ne toliko strahom od mogućeg smanjenja njihovog standarda koliko promenom predstava o tome koliko organizacija američkog društva odgovara zahtevima 21.veka. I sam arhaični sistem indirektnih izbora u SAD preko  sistema prethodnog isticanja kandidata, između ostalog i preko posebnih kvota koje postoje u partijskoj nomenklaturi, sa apsolutnom tajnošću isticanja kandidata, uz glavnu ulogu  „velikog novca“  i korišćenje svih mogućih trikova za zamagljivanje mozgova birača, sa iznošenjem prljavog veša suparnika, sa prevlašću nepoštenih političkih tehnologa sve više razdražuje birače. I već potpuno apsurdan postaje očigledan  položaja kada predsednik SAD može da bude izabran  uz manjinu glasova (to se ne jednom dešavalo još od Džona Kvinsija Adamsa do Džordža Buša mlađeg) ili jednostavnim delegiranjem iz partije bez ikakvih izbora, kao Džeralda Forda. Ne treba uopšte da se sumnja da zahtevanje demokratizacije američkog političkog sistema i prelaska na direktne izbore čuje se sve jače. A to je jako blizu apsolutne predsedničke vlasti koju je Artur Šlezinger definisao kao „imperijalno predsednikovanje“[i].

Berni Sanders kaže da SAD treba da budu slične Evropi i skandinaviji. Po njegovim rečima on se boji „za budućnost američke demokratije koja prelazi u borbu milijardera, a treba da bude briga o svakom Amerikancu“. „Nama je potrebna politička revolucija miliona ljudi u toj zemlji, koj su spremni da ustanu i kažu: „Dosta je!“ Ja želim da im pomognem. Donald Tramp ne poziva Amerikance da se ugledaju na Evropu, ali i on govori o direktnom dijalogu vlasti i naroda, bez mešanja i posredovanja „zalepljenih za njih“ posrednika. U tome su Sanders i Tramp slični. Kako konstatuju eksperti, „socijalista Berni Sanders i plutokrat Donald Tramp govore istim impulsom, govore jasnim, narativnim rečenicama o stvarima baš onakvim, kakve su“. Harizmatični predstavnici gledišta koje zastupaju oni su kako po poreklu, po životnom iskustvu,  pa čak i po izgledu, idealne lokomotive započete perstrojke američkog političkog sistema po skali „levičari – desničari“. Tipični evropski inteligent-pobunjenik a la Karl Marks i Lav Trocki sa jedne, i samozadovoljni korpulentnni milijarder – sa druge.

„Kontrarevolucija“, razume se, takođe ne spava! I CK obe partije, i „vašingtonski politbiro“ koji predstavlja Savet za nacionalnu bezbednost na čelu sa predsednikom (generalnim sekretarom)   će učiniti sve  kako bi se ti procesi zaustavili. Ali – tendencija je očigledna. Naglo jačanje„nesistematičnosti“ u sadašnjoj predsedničkoj kampanji  u SAD  je previše značajno, da bi se  objasnilo kao slučajno poklapanje ili neka anomalija. Očigledno je da prelazak na višepolni svet  prikriveno  dotiče i politički sistem poslednje imperije koja postaje sve manje monolitna i sve više pluralistička. Reklo bi se da prisustvujemo početku duboke transformacije vodeće svetske države. Najzad je red došao i na nju. Koliko će se brzo procesi razvijati i da li će biti praćeni potresima, posebno mogućim u uslovima krajnje nejedinstvenog etno -socijalnog sastava stanovništva Amerike – pokazaće budućnost.

_____________________________

[i] Arthur M. Schlesinger, Jr. The Imperial Presidency, Houghton Mifflin Harcourt, Boston – New York, 2004

Izvor: Fond Strateške Kulture