Amerika kao Hitlerova evropska zaostavština

Slučajnost me dovela do kuće na austrijsko-nemačkoj granici, nešto južnije od Salcburga. To je na oko pet kilometara od Berdesgardena, na nemačkoj strani. Bergof, dom Adolfa Hitlera, izvan je tog grada, na planinama bavarskih Alpa. Osim što je tu boravio, Hitler se na tom mestu sastajao sa mnogim istaknutim ljudima, posebno pre rata.

Pre nekoliko dana bila je 76. godišnjica početka Drugog svetskog rata u Evropi. Čudan je osećaj biti ovde. Osećnje istorije je prisutno, ali to je više stanje uma budući da Berdesgarden jeste privlačan, ali je u osnovi i jedno obično mesto. Uvek postoji osećaj da gradići poput ovog odudaraju od svih uobičajenih šablona svakodnevnice. Ali istorija ne funkcioniše tako. Postoji šablon uma, ali ne i mesta. Svakog 1. septembra posle 1939. godine pokušava se doći do pravog značenja čoveka koji je živeo u ovoj kući.

Posle 76 godina ima smisla pokušati da se shvati kako su Hitler i rat koji je pokrenuo promenili svet. To nije jednostavno pitanje, jer, da bi došli do odgovora, moramo da odbacimo sve akte bezrazložnog zla koje je počinio. Teško je odbaciti ih, ali u principu oni ispisuju poruku kako je civilizacija tanak paravan iza koga čovek izvodi svoja zverska divljaštva. Doduše, Hitler nam nije bio potreban da bismo to zaključili. Mi, ljudi, uvek smo osećali da nešto postiji ispod naše površine.

Pitanje je kako se svet promenio Hitlerovom odlukom da napadne Poljsku.

Prva posledica je ta da je uništio hegemoniju Evrope nad većim delom sveta i uticaj nad njegovim ostatkom. Za samo 15 godina od završetka rata Britanija, Francuska, Belgija i Holandija izgubile su svoje imperije. Nekoliko evropskih zemalja dominiralo je svetom. Do kraja rata izgubile su i volju, i snagu, i resurse za održavanje moći. Posle nekoliko slabih pokušaja da se odbrane, ove zemlje su dobrovoljno učestvovale u demontaži onog za šta su tvrdili da je njihovo od nastanka sveta.

Promenjena je forma sveta, ali ta promena je više bila ishod iscrpljenosti Evrope nego jačine svetskog otpora Evropi. Ambicija za vladavinom bila je iscrpena. Koliko god pogrešne ili lude te ambicije bile, i dalje postoje nešto tužno u vezi sa njihovim gubitkom, van naših komformističkih želja. Želja za dominacijom, koju smo u najekstremnijim Hitlerovim aktima mogli da vidimo, ledi krv. Ona je gubitak svake transcendentne ambicije. Evropa je izgubila svoju bezobzirnost, koja je u principu dobra. I time je Evropa postala preterano oprezna, što joj otežava donošenje i velikih i malih odluka.

Svet je svakako bolji posle Hitlerove bezobzirne nesmotrenosti. Verovatno je i bolje mesto bez britanskog i francuskog imperijalizma, mada, kad pogledamo pustoš koji je potom nastao, pitamo se da li je to posledica imperije ili postimperijalnog poretka.

Jasno je da Hitler nije želeo ovakav ishod. Mislim da je bio iskren kad je rekao da će Ujedinjeno Kraljevstvo ostaviti netaknutim, kao i njegovu mornaricu ako prihvati nemačku kontrolu nad kontinentalnim delom Evrope. Hteo je mir sa Englezima kako bi pobedio Sovjete. Britanci kao nacija to bi mogli da prihvate samo ukoliko bi verovali Hitleru. Međutim, s obzirom na njegovu iskrenost, te 1940. teško je da su mogli da mu poveruju na reč. Rezultat tog nepoverenja bilo je Hitlerovo kasnije samoubistvo u Berlinu, dok je Britanija predsedavala raspadom njegovog carstva. To je bilo nešto nad čime bi se i Hitler i Čerčil zgadili. Čerčilov imperijalizam i Hitlerov rasizam u tom trenutku su se susreli.

U još jednoj stvari Hitler je naneo štetu Evropi, a to je metafizički senzibilitet. Zapanjujuće je u kolikoj meri je hrišćanska Evropa napustila hrišćanstvo radi sekularizma.

Pad uticaja crkve postao je spoljna ljuska evropskog senzibiliteta, koji je na najvišim nivoima razmišljanja razmatran kroz dublje značenje stvari. Ali nije Hitler uništio evropski metafizički senzibilitet. On je na mnogo načina uništio sam sebe iznutra, uz radikalni skepticizam, potekao iz prosvetiteljstva, koji je digao ruku na sebe. Hitler je samo zadao poslednji udarac prisvajanjem Fridriha Ničea i Riharda Vagnera za sopstvene političke svrhe, čime je delegitimizovao ne samo njih već i tradiciju iz koje su potekli. Hitler je u svojim čudnim lutanjima od njih napravio osumnjičene. Postoji jedna izreka koju sam čuo: „Nemački filozofi idu dublje, ostaju duboko, i vraćaju se na površinu prljaviji od svih“. Ne znam za filozofe, ali Hitler, filozof u pokušaju, svakako je bio prljav, i to je Evropu koštalo njenog kulturnog nasleđa.

Priča se da je Napoleon Britance zvao nacijom trgovaca. On je to svakako izrekao kao uvredu, gledajući na trgovce kao ljude ograničene mašte, ambicija i duhovitosti. U vezi sa Englezima u tome ima istine, međutim, Džordž Orvel je bio besan zbog banalizovanja njihovih dostignuća. To je išlo do te mere da su Englezi postali sumnjičavi premo kvalitetu svega što je francusko i nemačko, pogotovo filozofije. Napoleon je bio u pravu. Ali Hitler je onda uradio nešto neverovatno: pretvorio je celu Evropu u naciju trgovaca.

Posle rata opsesija Evropljana bila je da žive. Zatim da preživljavaju. Uvredom je Napoleon hteo da stavi do znanja da život znači više od spajanja kraja s krajem. Hitler je ostvario ono što nas sve užasava: trgovci su vladali Evropom. A Evropa je bila opsednuta preživljavanjem jer su je dublja razmišljanja brinula. Najbolji umovi magistriraju a široke mase spavaju nedeljom do kasno. Olupina koju je Hitler načinio od Evrope stvorila je sekularizam ne samo u odnosu na hrišćanstvo već i na pokušaje da se ponovo prodre u dubinu evropske kulture.

Naravno, možda najvažnija stvar koju je Hitler uradio bilo je puštanje SAD u Evropu, zemlje u kojoj je zarađivanje smisao života. Hitler je mislio da je njegov poraz pobeda boljševizma, ali bila je to pobeda Amerike i njene kulture, koju su SAD u Zapadnu Evropu donele okupacijom a u Istočni blok imitacijom.

SAD su redefinisale evropsku kulturu. Baš kao što sam pisao u tekstu Nastajanje krize u Evropi – nije kriva koka-kola, već računar, koji je nosilac američke kulture. Računar nije imao nikakve veze sa metafizikom, istinom ili estetikom. On ima veze sa najužim oblikom instrumentalnog razloga – završava posao i time opravdava svoje postojanje. Računar je dominirao svetom, kao i Evropom, i time je došao i novi način razmišljanja, zajedno sa programiranjem, koji se toliko radikalno razlikovao od evropske misli da je delovalo kao da je sa druge planete.

Naravno, Evropljani su pomogli kulturi, ali su je zaveštali svojim naslednicima, Amerikancima. Paradoks je u tome da je Amerika ostala jedna od zemalja u kojima je religija najprisutnija, uz prisustvo crkve koje je kulminiralo. Vera i instrumentalni razlozi ostali su u SAD kompatibilni, i to je tačka za razmišljanje.

Hitler je poštovao Josifa Staljina. Razumeo je radikalnu ideologiju, za koju se spremao da je ubije. Imao je, međutim, malo poštovanja za SAD. Razumeo je Staljina, ali nije mogao da pronikne u Ruzvelta. Međutim, sedeći ovde i gledajući ka Berdesgardenu, moram se prisetiti da je 7. pešadijski puk Treće divizije američke vojske držao ovo mesto pod okupacijom sve do 1995, koristeći ga u vojne svrhe.

To je najvažnija stvar koju je Hitler postigao i poslednja koju je mogao da zamisli. Dovukao je Amerikance u srce Evrope i Evropljane ostavio toliko ranjivim, pritom im ostavljajući način razmišljanja koji može da stvori samo trgovce. Osakatio je celu Evropu, uključujući i SSSR. Nije mogao da zamisli sakaćenje Amerikanaca niti je mogao da shvati potrebu za tim. I sada gledam u Berdesgarden koji su Amerikanci obnovili.

Hitler neće biti zapamćen samo kao veliko zlo već – što je još bitnije – neko ko je uzrokovao potpuno neočekivane posledica rata.

Prevod – Andrej Cvijanović

Izvor: Stratfor