Analiza sadržaja masovnih grobnica Srebrenice

Kao lekar, Srebrenicom se bavim već nekoliko godina, prvo kao pripadnik tima odbrane pred Haškim Tribunalom 2008 godine, a posle toga kao saradnik NVO „Istorijski projekat Srebrenica“, zadnjih pet godina.

Rad na temu Srebrenice nosi mnogo odgovornosti i veliko je breme za sve one koji se ovom problematikom bave. To breme dobija dodatnu težinu kada se zna da oni koji su Srebrenicu postavili u medijski prostor i veštački je održavaju u centru pažnje javnosti imaju veliki uticaj i moć na globalnom nivou. Na sreću, oni nemaju sve. Oni nemaju činjenice koje bi podržale njihove teze o dešavanjima u julu 1995. godine i paušalne zaključke koji su izvedeni iz tih fiktivnih teza.

Moj prvi susret sa Srebrenicom datira iz 1996. godine, kada je i počela medijska ujdurma. Obzirom da sam o dešavanjima u i oko Srebrenice slušao što preko medija što od pojedinaca koji su učestvovali u vojnim operacija u Podrinju tokom rata, zvanična priča, ona koja se neprestano vrtela na ekranima, i verzija koja je dopirala od pojednih učesnika događaja, razlikovali su se u znatnoj meri. Moje iskustvo govori da snagu medija nikada ne treba potcenjivati, i danas ih treba uzeti vrlo ozbiljno. Oni – mislim na medije – sposobni su da vas kroz program ispiranja mozga ako treba ubede da je zemlja ravna ploča. To se skoro desilo meni po pitanju Srebrenice. Nakon nekoliko godina intenzivnog ispiranja mozga ja sam polako počeo da verujem da su tamo neki Srbi zaista zarobili i pobili 8.000 Muslimana. Nisam ni primetio kako sam vremenom, bez vidljivog otpora, usvojio zvanični narativ. Stoga, uopšte ne zameram ljudima kada imaju drugačiji pogled na Srebrenicu. To nije odraz neke njihove istrage, nego percepcija koja im je nametnuta a da oni toga nisu ni svesni. Oni su danas subjekti kojima jedna interesna grupa plasira more laži koristeći sve blagodeti i pogodnosti sredstava informisanja. Bez toga, narativ o Srebrenici bio bi mrtav. Tu dolazimo do tačke gde naš rad postaje jako važan. Naša je obaveza da damo informaciju dezavuisanoj većini koja će onda sama doneti zaključke, ili bar postaviti kritička pitanja. Moramo privoleti ljude da iz njih prestane da govore Nataša Kandić i njoj slični protagonisti srebreničkog mita.

I pored brojnih sredstava informisanja, kada su mediji strogo kontrolisani informacije se pažljivo selektuju i ljudima se serviraju filtrirani podaci kako bi se formiralo odgovarajuće kolektivno mišljenje. Jasno je da je informacija oružje do kojeg nikako ne treba da dođete. Sve dok nas drže u mraku i dok tumaramo kao guske u magli, za jedan dobar broj ljudi njihove rezolucije, klečanje, izvinjenja i druge nametnute besmislice imaće neki značaj.
Ja neću govoriti o britanskoj rezoluciji niti o motivima jednog dela zapadnog sveta da se Srebrenica i sva dalja istraživanja na tu temu stave pod kontrolu, niti ću govoriti o pravnoj kvalifikaciji počinjenog dela. Ostavljam to pravnicima koji su svakako kompetentiji od mene da donesu svoje zaključke.

Moj zadatak je da podelim sa vama zaključke do kojih sam došao pregledajući materijal koji sam kao pripadnik tima odbrane dobio od Haškog Tribunala. Materijal se odnosi na obdukcione nalaze napravljenje nakon otkopavanja masovnih grobnica u periodu od 1996. do 2002. godine. Haški Tribunal, konkretno Tužilaštvo, je sastavljao timove koji su obavljali otkopavanje grobnica. Drugim licima, bez obzira na profil ili stručnu spremu, nije bio dozvoljen pristup. Nakon 2001. godine, Tribunal u Hagu je prestao sa iskopavanjima a dalju obradu terena preuzeli su „Institut za nestala lica Bosne i Hercegovine“, na čelu sa Amorom Mašovićem, i ICMP (Međunarodna komisija za nestala lica) iz Tuzle. Do njihovih rezultata i zaključaka nikada nismo došli, niti smo imali priliku da vidimo njihove zabeleške načinjene nakon otkopavanja masovnih grobnica. Stoga će naš fokus biti rezultati do kojih je došao Haški Tribunal u gore navedenom periodu.

Da bismo dali preglednu sliku sadržaja masovnih grobnica, te da bi svako mogao izvući zaključak, postavićemo nekoliko ključnih pitanja na koje ćemo pokušati da pružimo odgovore.

Prvo pitanje je koliko se tela nalazilo u masovnim grobnicama koje su otkopane u periodu rada Haškog Tribunala na lokalitetima oko Srebrenice? Ukupan broj lokaliteta je 13, a na nekim lokalitetima bilo je više od jedne masovne grobnice. Period otkopavanja je od 1996. do 2001. godine.

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, moramo dati jedno objašnjenje. Haški Tribunal je, verovatno zbog nedostatka očekivanog broja ekshumiranih tela, pribegao dvosmislenoj, suštinski pogrešnoj interpetaciji oznake “case,” ili “slučaj”. Case, kako ga oni koriste, može biti kompletno telo, ali i skupina od samo dve ili tri kosti. S obzirom da je bilo tela koja su skeletizovana, i da je u nekim slučajevima došlo do premeštanja skeletnih ostataka tako da je značajan broj tela nekompletan ili je prisutno samo po nekoliko kostiju, jedan slučaj ne znači i jedno telo. Tribunal je otvorio ukupno 3.568 „slučajeva“, ali uzimajući u obzir sve gore navedeno, to je daleko više od stvarnog broja tela. Da bi rešili nedoumicu o ukupnom broju tela odlučili smo se za prebrojavanje butnih kostiju. Brojanjem desnih i levih butnih kostiju došlo se do zaključka da se u ekshumiranim grobnicama nalazi ukupno 1.923 tela, prilično manje od broja „slučajeva“.

Drugo pitanje, koje sigurno privlači najviše pažnje, odnosi se na streljane osobe. Može li se utvrditi, i na koji način, broj streljanih lica?

Analizom masovnih grobnica sa forenzičkog i medicinskog stanovišta možemo steći sliku koja nam sugeriše odgovor, ali izjašnjavanje takve vrste nije u domenu medikusa. Sa moralne, pravne i ljudske strane postoje indikatori koji nam omogućavaju da pružimo odgovor. Tokom analize sadržaja masovnih grobnica pronašli smo ukupno 442 tela na kojima je bio prisutan povez za oči i/ili ligature na rukama. Za ovaj broj ljudi sa velikom verovatnoćom može se potvrditi da su streljani.

Treće pitanje je da li je bilo tela čije stanje ukazuje, van svake sumnje, da su ta lica poginula tokom borbenih dejstava? Odgovor je, da. U masovnim grobnicama, na jednom broju tela pronađene su povrede nanete šrapnelom granate, kao i ostaci šrapnela raznih dimenzija, što dovodi do nesumnjivog zaključka da su ta lica poginula tokom borbenih dejstava. Ukupan broj tela na kojima smo pronašli tragove šrapnela i druge vrste artiljerijske municije je 477.

Četvrto pitanje glasi: može li se napraviti razlika između povreda od metka tokom borbenih dejstava i streljanja, analizirajući posmrtne ostatke?

Generalno ne, ali mogu se izneti određene analitičke premise koje olakšavaju donošenje zaključaka. Konkretan primer je povreda od metka sa ulaznom ranom u predelu potiljka uz ekstenzivnost izlazne rane, što bi govorilo u prilog maloj razdaljini od cevi do mete. Na osnovu tih parametara moglo bi se zaključiti da se radilo o pogubljenju. Sa druge strane, recimo ako je u pitanju izolovana povreda od metka donjih ekstremiteta, pre bi moglo ukazivati na borbena dejstava. Uglavnom su sudovi ti koji na ovaj ili onaj način tumače rezultate.

Ukupan broj tela koji je imao povrede od metka, prema našoj analizi, je 655.

Peto pitanje: da li je za svako telo utvrđen uzrok smrti?
Odgovor je, ne. Izvestan broj nekompletnih i kompletnih tela nije pokazivao povrede na osnovu kojih bi se mogao izvući zaključak o uzroku smrti. Na nekim kompletnim telima uopšte nije bilo tragova, odnosno povreda nanetih vatrenim oružjem. Broj slučajeva bez utvrđenog uzroka smrti je 411.

Ostatak od 1.583 forenzička izveštaja sadrži uglavnom po nekoliko kostiju. Prirodno je da na osnovu tako malog broja kostiju nije lako izvlačiti zaključke, posebno ako se ne radi o kostima glave i grudnog koša. Od navedenog broja, procenat slučajeva bez utvrđenog uzroka smrti je 92,4%.

Da rezimiramo. Pod pretpostavkom da su svi ili većina pojedinaca u masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu bili streljani, očekivao bi se vrlo sličan obrazac ranjavanja. Međutim, činjenica koja ostavlja dubok utisak je upravo heterogenost forenzičke slike. Prema tome, po dobijenim podacima postoji jasan raskorak između zvaničnog narativa, da je u julu 1995. godine streljano oko 8.000 muškaraca i dečaka, i nalaza do kojih je došla forenzička ekipa samoga Haškog Tribunala.

Prvo, broj tela otkopanih pod nadzorom stručnjaka Haškog Tribunala za koje postoje manje-više regularni forenzički izveštaji je oko 2.000. Ostaje otvoreno pitanje zašto je Tribunal prestao sa iskopavanjima 2001 godine. Posao je nakon toga prepušten „Institutu za nestala lica BiH“ na čelu sa Amorom Mašovićem. Prateći putanju povlačenja 28. divizije Armije BiH, područje koje karakterišu borbena dejstva protiv VRS, „Institut“ je uspeo za zadnjih nešto više od deset godina da iskopa još nekoliko hiljada „slučajeva,“ da bi do sada navodno bilo identifikovanih oko 6.600 tela. Niko nikada nije imao uvid u dokumentaciju o navodnim autopsijama tih lica, ako su sprovedene.

Drugo, od navedenog broja ekshumiranih tela – reč je o telima koje su ekshumirali timovi određeni od strane Haškog Tribunala – postoji znatan broj tela za koje se van svake razborite sumnje može reći da su poginuli tokom borbenih dejstava, na šta ukazuje prisustvo tkz. burst out (1) povreda, kao i fragmenti granata.

Treće, nije moguće sa apsolutnom sigurnošću utvrditi da li su lica koja imaju izolovane povrede od metka poginula tokom borbi ili streljana. Samo u pojedinim slučajevima, obrazac ranjavanja sugeriše manje-više pouzdan zaključak.

Znajući za implikacije ovakvih forenzičkih rezultata, Haški Tribunal, kao i „Institut za nestala lica BiH“ i „ICMP,“ upustili su se u novi projekat koji je trebalo da potkrepi njihove tvrdnje o broju streljanih zarobljenih Muslimana na području Srebrenice u julu 1995. Projekat je trebalo da potvrdi sve dotadašnje teze i da obezbedi nedostajuću dokaznu kariku. Kao što je opšte poznato, radi se o takozvanoj velikoj i tajanstvenoj DNK analizi, upotrebljenoj da se zaseni prostota. Međutim, navedeni projekat srušio se kao kula od karata, pre nego što je dostigao svoj zenit.

Da pojasnimo, DNK analiza u srebreničkom slučaju ima dve korisne uloge, ali za protagoniste službenog srebreničkog narativa njene primene nisu od primarnog značaja.

Pre svega, ukoliko antropolog to ne može da uradi, DNK može da  poveže razbacane skeletne ostatke istog tela u okviru jedne grobnice ili više njih, ukoliko je deo tela premešten u drugu grobnicu. DNK analizom može se izvršiti reasocijacija skeletnih ostataka.

Zatim, ona je korisna takođe i za identifikaciju ostataka. Uparivanjem uzoraka uzetih sa delova skeleta i od bliskih srodnika može se izvršiti identifikacija posmrtnih ostataka.

Međutim, ono što DNK ne može, a što je ključno za podršku službenom narativu o Srebrenici, je utvrđivanje vremena i uzroka smrti.

DNK analiza ne daje nikakav odgovor na pitanje o uzroku i vremenu smrti i u standardnoj kriminološkoj praksi ona se za utvrđivanje toga uopšte ne koristi.

Sve to potvrdio je kompetentan izvor, Tomas Parsons, direktor forenzičkih studija „ICMP“, organizacije sa  laboratorijom u Tuzli gde se obavljaju srebrenička DNK uparivanja. Pod unakrsnim ispitivanjem, kao svedok na suđenju generalu Ratku Mladiću 29. juna 2015, u odnosu na „ICMP“ Parsons je potvrdio da glavna labortatorija u Tuzli nema redovne sertifikate za stručan rad, da delatnost „ICMP“ niko ne kontroliše, da nema nadzornog tela kojem bi se neko mogao žaliti na kvalitet njihovog rada, kao i to da su dva puta menjali svoje operativne protokole. Dalje, priznao je da su u njihovom radu greške moguće, da GEDNAP, međunarodno udruženje koje izdaje sertifikate forenzičkim laboratorijama, nikada nije vršio inspekciju njihovih prostorija, niti je „ICMP“ član „Evropske mreže za forenziku“.

Najzad, Tomas Parsons je potvrdio i ključnu tačku, da je DNK analiza nesposobna da utvrdi vreme, mesto i uzrok smrti lica čije uparivanje DNK profila je „ICMP“ izvršio, kao i to da se „ICMP“ uopšte ne upušta u tačnost podataka o nestalim srodnicima koje dobija od porodica.

________________________________

(1)  Burst out povreda. Povreda naneta projektilom velike brzine koji zbog svoje brzine, ponekad mase (n. p. protivavionski top Praga) prenosi veliku količinu kinetičke energije na metu, nanoseći ekstenzivne povrede. Takve povrede svojom ekstenzivnošću često se razlikuju od povreda puščanim mecima iz neposredne blizine, koji takođe mogu ostaviti velike defekte, posebno na kostima lobanje. Extenzitet opisanih povreda označenih kao burst out injury u slučajevima navedenim u autopsijskim izveštajima Haškog Tribunala često podrazumeva potpuno fragmetisane lobanje ili prelome nekoliko susednih rebara, ukoliko se radi o povredama grudnog koša. Takve povrede bi po svom karakteru odgovarale dejstvu artiljerijskih oruđa sa znatno većim projektilima od puščanog zrna i sa velikom brzinom kretanja, kao što je top Praga, često  korišten tokom borbenih dejstava protiv ljudske mase na protivničkoj strani. Na osnovu obdukcionih izveštaja sa ekshumacija masovnih grobnica vezanih za Srebrenicu, zabeleženo je 150 poginulih sa povredama ovakve vrste, što apsolutno isključuje pogubljenje.

Izvor: Fond Strateške Kulture