Антикорупцијски покрети и хибридни ратови

„Антикорупциони покрет или прикривени државни удар?“- пише Ролан Делкур у новом „Монд дипломатику“ у анализи уличних нереда у Бразилу и опредељује се за ово друго.

Ако вас то директно асоцира на РС и протесте у бањалучком Парку, можда и нисте баш сасвим у криву. Јесте да опозиција још од предизборне кампање 2014. непрестано оптужује власт за корупцију, а да је актуелни режим већ деценију на нишану Запада, али угледни француски истраживач није ни поменуо догађаје у престоници Српске. Да ли је ипак у питању само случајна аналогија између догађаја у Рио де Жанеиру и у Бањалуци?

Дилми Русеф и њеном политичком оцу Лули да Силви, који се, заједно са Угом Чавезом, Мухиком и другим левичарским вођама земаља Латинске Америке, успротивио неолибералном империјализму САД, суперсила, сада, уз помоћ својих унутрашњих експонената, притеже оковратник. Обнова Хладног рата подразумева да се западна интересна сфера, укључив и јужни потконтинент, стави под чврсту контролу САД, тим више што јој Русија и Кина више не дају да се шири даље на Блиски и Далеки исток.

Лик Владимира Владимировича на митингу

Дилма је смењена, а Лула ухапшен због наводног корупционашког скандала, пише Делкур и оптужује опозицију да подстичу кршење устава. Осиромашене масе лако је извести на улице паролама против домаће корупције. Није им, међутим, лако јасно предочити да су управо организатори протеста ти који су корумпирани од стране глобалних неолибералних центара моћи који пљачкају цео свет. ММФ је Међународни (монетарни фонд), СБ је Светска (банка) и у називима нигде не стоји да се иза „међународног“ и „светског“ крије већински пакет преко кога САД управљају овим лихварским институцијама и последично већину суверених држава у свету држе у дужничком ропству. Шефица ММФ Сузан Лангард то је потврдила за медије.

Иако угледни француски истраживач вероватно није никад чуо за Босића, Чаву, Огија и Михаљицу, те њихове муке са већ три пута заредом победничком СНСД-ом, асоцијација на догађаје на нашем терену се напросто намеће. Уз интонацију са говорнице, учесници протеста у Парку понављали су „Отећемо покрадено!“, „Миле лопове!“, а није непознато да Запад већ годинама вреба непослушног Додика. Напротив, на митингу на Тргу виђени су портрети у народу популарног Путина, чија подршка је значајно утицала на исход избора 2014.

Ако се у Бањалуци све завршило са „тресла се гора …“, није ли можда значајнији био овај спољни контекст? Не би, међутим, било коректно да у сени парола и симбола, спољног и унутрашњег контекста, занемаримо захтеве који су прихваћени на крају скупа у Парку.

Шест захтева опозиције и коментар

1. „Расписивање ванредних избора“ је захтев опозиције који је је власт објеручке прихватила. Испоставило се, међутим, да СЗП тражи да се избори понове само тамо где је лоше прошао, а изузео би од провере „савезни ниво“, где је мање лоше прошао (заједнички парламент у Сарајеву), односно место у Председништву БиХ, где је добро прошао. Прави одговор био би: „А зашто не обрнуто?“, али Додик је узвратио коректним предлогом да се истовремено провери легитимитет оба нивоа власти.
2. „Формирање владе националног спаса“ предузима се једино ако изабрана власт није у стању сама да влада, или ако је земља у опасности. Власт очигледно не мисли да јој је таква помоћ потребна, али мисли да је управо опозиција та која, колаборацијом са бошњачким и иностраним промотерима унитарне и централистичке БиХ, доводи у опасност српску Републику.
3. “Зауставити распродају националних ресурса!“ – ако се односи на багателну приватизацију великих предузећа и продају националних банака по цијени од 1КМ, тај посао је обавила управо садашња опозиција када је својевремено била на власти. Ако се пак мисли на природне ресурсе, проблем је можда једино у томе што су српски пријатељи – Руси и Израелци, а не западни пријатељи СПЗ-а, уложили у руднике у Угљевику и Љубовији.
4. “Расветлити корупционашке афере!“ је апел који слушамо већ одавно. Не знам ниједну власт у РС, укључив и ону ратну и оснивачку, чијим водећим протагонистима није приписивана корупција, а приче о томе нису касније били поштеђени ни Мирко Шаровић, Драган Чавић, па ни Младен Иванић, када су били председници, премијери и министри. Сећам се да се у шали говорило да следећа власт неће имати шта да украде. Никоме није ништа доказано, баш као ни овима сада. Младену Босићу се то и не може јер бежи од избора, а Тадић опет никако да их добије.
5. “Зауставити поскупљење струје!“ није баш јак захтев. Раст цена било чега није популарна мера, али и са поскупљењем киловата, цена струје у РС и даље остаје најнижа у региону. Тако добијена средства нису планирана за ванредне изборе, предизборне кампање и обезбеђивање протеста, него за корисније сврхе, као што је нпр. оживљавање привреде.
6. “Оживети привреду!“ је, такође, један од захтева опозиције, али и један од приоритета актуелне власти. Чиме би се друго влада и бавила!? Али када се са апстрактног апела пређе на реалне рецепте, то се увек покаже тежак задатак. Зато га је опозиција и изложила у сажетој и начелној форми од само две речи, а ништа конкретније није предложила ни у предизборном програму крајем претпрошле године. Додик, као премијер и приватни бизнисмен, у том погледу има неупоредиво боље референце него било ко из СЗП-а.

Протест није имао одјека, али јесте одјек

Овако бледи захтеви опозиције остали су готово без икаквих медијских коментара јер су у читавом подухвату и били споредна ствар. Иако је ваљда требало да буду и смисао и сврха окупљања, већ сутрадан их више нису помињали ни сами аутори. Али и у дане уочи протеста и митинга злокобну тишину ишчекивања реакција из ужег и ширег окружења прекидао је највише премијер Србије. В. Инцко, протектор УН за БиХ је све отћутао. И америчка амбасада је, као ретко када, пропустила прилику да доцира. ЕУ, као ни Берлин, нису се огласили. Русија, такође. Сарајевски медији су до дан пре бранили „демократско право народа на протест“, а дан потом заћутали као да га није ни било.

Шта је требало проевропском Вучићу да се око „протеста и митинга“ ангажује као да се спремају пред његовим вратима. Слао је поруке лидерима у „дијаспори“, држао ванредне конференције за штампу, био непрестано на вези са међународно проскрибованим лидером РС. Наравно, све је то било лепо, патриотски, свесрпски и у складу са дејтонским специјалним и реципрочним везама Србије и Српске, али може да збуни с обзиром на његове, истина дискретне, резерве према референдуму о враћању ентитетских надлежности.

Контекст Вучићевог ангажовања

Вучић одраније непрестано инсистира да није ни руски ни амерички, односно да је и једно и друго: русофил који поштује реалност још увјек једине суперсиле. Једино коме се, као декларисани еврофанатик, јавно заклео на лојалност јесте Ангела Меркел, јер од ње пресудно зависи којом брзином ће Србија „отварати поглавља“. Мантра „мир и стабилност у региону“ стигла је до премијера Србије преко Брисела од немачке канцеларке. Европска Унија ионако стење од проблема са Украјином, Мађарском, Пољском, те понајвише од оних са Русијом и Америком. И само би јој још требао не/мир и не/стабилност на лако запаљивом Балкану. Умирујући Србе у Парку и на Тргу, Вучић је, дакле, истовремено деловао проевропски, што ће рећи и пронемачки, на јачању мира и стабилности у Српској и БиХ, на Балкану и у Европи. Али, против кога? Сигурно не против Босића, Чаве и сабораца него против оних који стоје иза њих.

Додик је са своје стране упро прстом на Британце, а иза њих су, зна се, Американци. Појавила се и она Сорошева уплатница од пола милиона долара адресирана на имена неколико главних опозиционера, и то намјенски за организацију протеста. Чак и ако је то само фалсификат, лажна уплатница је аутентична порука да у Бриселу и Берлину знају одакле риба смрди. Промотер „отвореног друштва“, овај мађарски јеврејин, прононсирани је лобиста англоамеричких неолибералних финансијских и политичкх интереса. Уз то је путинофоб, русофоб, славенофоб, па самим тим и србофоб. Мора да се јако љути што је Путин отказао гостопримство његовој моћној НВО мрежи, што су у Немачкој, Француској и Италији све гласнији противници санкција против Русије, што их Србија није ни увела, а Српска не да да их уведе БиХ.

Америчка ЕУ против Њемачке ЕУ и српска позиција

Усталом, сетимо се да је у ноћи изборне победе СНС-а прва инострана честитка премијеру Србије стигла од Меркелове, а да је амбасадор Скот дошао у просторије поражене опозиције. Као и то да је америчка амабасада у БиХ још раније прекинула комуникацију са председником Српске. Подељена између пронемачких и проамеричких чланица, ЕУ плаћа високу цену конфронтације Запада са Русијом, али Вашигтон напросто сматра: што слабија ЕУ, то зависнија од САД, а хладни рат је већ испробана и уходана формула.

Пронемачка стара ЕУ је пропустила историјску шансу да самостално заигра поводом Украјине и пресретнута порука америчке подсекретарке Викторије Нуланд „Ма ко јебе Брисел“ показала се тачна. Србија и Српска су у Европи, а од ономад су опкољене и црногорским атлантистима. Да ли су после државног признања базе „Бондстил“ војно-стратешки обе постале незанимљиве? Или су Срби као непоправљиви русофили непоуздани за „међународне“ копнене операције на источном фронту? Или се „ужас“ – ужа Србија (без покрајина) и „геноцидни ентитет“, ошамућени од ћушки суперсиле, чине сигурним пленом који је остављен за дезерт? – Све то и ништа од тога! Ради се интензивно и убрзано на све стране и на свим нивоима, паралелно. Србија, Српска, као и БиХ у целини“ су из глобалне перспективе „лево сметало“ којим се баве „асистенти помоћника заменика подсекретара“, нижи дипломатски службеници, НВО сектор и сл., али историја је показало да могу бити варница највећих пожара. А ту су и тероризам и мигранти.

Нови облици хибридног рата – од Рија до Бањалуке

Јасно је коме није до „мира и стабилности “ и зато протесте у бањалучком Парку треба посматрати из шире перспективе која обухвата и преврат у највећој латиноамеричкој земљи који је само део великог хладноратовског поспремања. Ролан Делкур у Ле Монд дипломатику тврди да у Бразилу под фирмом „антикорупцијски покрет“ наступа „спрега опозиције, медија и групе судија“ у рушењу демократски изабране власти. Открило се да је Темер, који је истиснуо Дилму, радио за ЦИА-у. Заиста много сличности са Српском. Корупција у врху је већ годинама дежурни аргумент против власти. ТВБН, без доказа, бесомучно оптужује председника за криминал. Недодирљива тројка странаца у Уставном суду БиХ систематски подрива РС, а ту је и СЗП као Савез за преотимање власти, а можда и Сорош. Симптоматично, државни секретар Кери, који навија за честиту Хилари, баш ових дана је корупцију прогласио највећим проблемом нашег времена. Очито да се модалитети хибридног рата непрестано обогаћују и тестирају на више пунктова у свету.

Међутим, речима Ролана Делкура, пошто није прерастао у „камуфлирани државни удар“, „антикорупциони покрет“ опозиције у Српској хвата ваздух за нове покушаје. Охрабрује што назив скупа у Парку није био „против корупције“, него „Ослободимо Српску!“. Изгледа да су и лидери СПЗ-а у задњи час схватили да је народу ипак на првом месту опстанак Републике, а корупција је заиста изједа и материјално и морално. Истина више споља него и изнутра.

Извор: Фонд Стратешке Културе