Antiratni krik ratnog veterana

Milorad Mišo Pelemiš, komandant 10. diverzantskog odreda, nedavno je obelodanio podatke kako je po naređenju Ratka Mladića skrivao francuske pilote zarobljene 1995. godine nakon obaranja njihovog Miraža 2000 iznad Pala. No, mnogo važnije je njegovo svedočenje o tome kako su se srpcke političke kvazielite sa obe strane Drine naprosto utrkivale oko oslobađanja zarobljenih pilota. Pelemiš je ovim otvorio priču o događanjima kakvima i sam mogu svedočiti.

Danas su gotovo zaboravljeni detalji oko zarobljavanja francuskih pilota, a žalosti me da je tako pošto je u pitanju zločinaštvo nad našim napaćenim narodom. I to zločinaštvo one najmonstruoznije prirode. Podsetiću da su tada zarobljeni kapetan Frederik Šifo i navigator-poručnik Žoze Suvinje. U vezi poručnika Suvinjea nikada ne treba zaboraviti podatak da je u pitanju navigator osposobljen za upravljanje avio-projektilima punjenim osiromašenim uranijumom. Ukoliko čovek-pojedinac može predstavljati dokaz počinjenog zločina, onda su oružane snage Republike Srpske zarobljavanjem pilota obezbedile takav dokaz. To što u trenutku obaranja njihov avion nije bio naoružan projektilima zabranjenim međunarodnim pravom u biti ne znači ništa obzirom da to nije bio prvi i jedini napad kakav je ovaj dvojac izveo.

Ovom prilikom želim posvedočiti o jednom drugom napadu na naš narod, a koji je vremenski i personalno vrlo blizak prednje pomenutom. Dogodilo se da sam, kao mladi specijalac MUP-a Republike Srpske, decembra 1995. godine obreo se u Hadžićima. Po dolasku u to mesto zatekli smo pripadnike francuske Legije stranaca i bilo je poprilično nejasno zbog čega je ta formacija bila tu raspoređena. Nagoveštaj odgovora dobio sam sasvim slučajno prilikom razgovora sa dvoje staraca, izbeglica privremeno nastanjenih u Hadžićima. U nekom trenutku neobaveznog razgovora starina poče hvaliti francuske vojnike. Pri tom je objašnjavao kako je tokom bombardovanja jedan avio-projektil pogodio uz sami temelj njegove kuće, te se zabio u zemlju, a nije se aktivirao. Reče čiča da su francuski vojnici sa prvim danima primirja došli i kopali 18 metara duboko u zemlju, sve dok nisu pronašli i izvadili avio-raketu. Normalno, projektil su odneli, a starina im je na tome bio zahvalan jer živeti na neaktiviranoj razornoj raketi i nije preterano ugodno.

Ovde možemo postaviti niz pitanja, ali osnovno je: čemu takva agilnost Francuza na uklanjanju neaktiviranog projektila? Možemo govoriti o uklanjanju napredne vojne tehnologije kako protivnici ne bi došli u njen posed. Ipak, sa jednakom uverenošću možemo govoriti o uklanjanju dokaza bombardovanja civilnih ciljeva obzirom da je projektil za nekoliko stotina metara promašio vojni cilj i pogodio civilno naselje. Možemo pomisliti da je ovim slučajem uklanjan dokaz ratnog zločina. No, u to vreme imali smo na stotine sličnih „pogodaka“ i civilnih žrtava, i to je uvek podvođeno pod kolateralnu štetu. Zato budimo krajnje konstruktivni i recimo da se francuska agilnost primarno manifestovala u vidu uklanjanja dokaza o korištenju navođenog projektila sa osiromašenim uranijumom. Opštepoznato je da su Hadžići ponajviše gađani međunarodno zabranjenim sredstvima i tu ne treba imati dileme – Francuzi su uklonili nedvosmislen dokaz ratnog zločina!

Znači, postoji ozbiljan skup indicija da smo u jednom trenutku na raspolaganju imali i nesporan dokaz ratnog zločina i neposredne počinioce istog (francuske pilote). Pitanje je zbog čega naše političko i vojno rukovodstvo aktivno saučestvuje na uklanjanju dokaza monstruoznih zločina na našu štetu?

LJUBAV RADOVANA KARADŽIĆA I FRANCUSKIH PRIPADNIKA IFOR-a

U odgovoru na prednje pitanje o izdajničkom ponašanju naših „elita“ ponovo ću se poslužiti vlastitim svedočenjem. Prvi deo 1996. godine proveo sam na Palama, obezbeđujući Radovana Karadžića. Zbog toga mogu posvedočiti da je na stotinjak metara od Karadžićeve kuće bio postavljen kontrolni punkt francuskih pripadnika tadašnjeg IFOR-a. Svakodnevno sam gledao kako Karadžić prolazi kroz taj punkt, samo sa vozačem i u onoj toliko opevanoj „mečki“. Na Karadžićevo pozdravljanje podizanjem ruke francuski vojnici odgovarali su srdačnim mahanjem. Na prvi pogled delovalo je da Francuzi funkcionišu u sklopu obezbeđenja bivšeg predsednika. To bi bilo „normalno“ da već tada nije podignuta optužnica haškog Trubunala.

Dakle, Radovan Karadžić je uživao u benefitima oslobađanja francuskih pilota. Sad, pitanje je: u čemu je „uživao“ njegov narod? I ovde ću se zadržati na Hadžićima. Kako ističe novinar i publicista Nedeljko Zelenović, ratni stanovnik Hadžića, smrtnost populacije u toj kategoriji je četiri puta veća nego u npr. Bratuncu u koji je izbegao najveći dio Hadžićana. Takav odnos smrtnosti potvrđuje i Slavica Jovanović, direktorka Doma zdravlja u Bratuncu. Zelenović godinama proziva institucije BiH-e zbog nedovoljnog angažovanja na problemu osiromašenog uranijuma i njegovog štetnog dejstva po stanovništvo. No, podseća i da su 1995. godine, odmah nakon bombardovanja, u Hadžiće stigli stručnjaci iz Vinče, obavili merenja, ali da nikad nisu objavili podatke. Tadašnja vlast u Srbiji to nije dozvolila! I sve potonje vlasti Srbije i Srpske jednako saučestvuju u prikrivanju zločina nad sopstvenim narodom.

Važno je podsetiti i na izjave Jeline Đurković koja je 2005. godine predsedavala Komisijom za istraživanje posledica radijacije osiromašenog uranijuma. U izveštaju koji je tada sačinjen navedene su posledice i date upute šta se treba uraditi po ovom pitanju. No, kako kaže gospođa Đurković – taj izveštaj negde se “zagubio” i do njega danas nije moguće doći. Žalosno je to!

Elem, sramno ponašanje srpskih kvazielita u odnosu na bombardovanje Republike Srpske kao bumerang obilo se o glavu srpskom narodu četiri godine kasnije. Operacija “Saveznička sila” (poznata kao “Milosrdni anđeo”) obimom usmrćivanja, ranjavanja i razaranja daleko je nadmašila Operaciju “Namerna sila”. Kada naše “elite” nisu ispoštovale stradanja vlastitog naroda u Srpskoj sasvim očekivano bilo je ponavljanje zločina u još težem i pogubnijem obličju. Nakon 10 tona radioaktivnih supstanci bačenih na tlo Srpske dobili smo još 15 tona na teritoriji Srbije. Žalosno je da smo to “zaboravili”!

ŠTA SMO NAUČILI IZ STRAVIČNE PROŠLOSTI?

Kažu da iskustvo nije ono šta vam se događalo u prošlosti, nego je to sposobnost prepoznavanja budućih sličnih situacija. U tom kontekstu Srbe možemo okarakterisati kao “kolektivitet bez iskustva”. Uostalom, kako tumačiti ponašanje srpskog etničkog korpusa u odnosu na nadolazeću eskalaciju oružanih sukoba sa nedvosmislenim obeležjima svetskog rata. Ukoliko je u ratna dešavanja involvirano više desetina država sa različitih kontinenata, ukoliko zaraćeni prostor zahvata dva kontinenta (Sever Afrike i Bliski Istok) i ima tendenciju širenja, onda to moramo nazvati svetskim ratom.

No, ukoliko želimo racionalizovati aktuelnu situaciju moramo govoriti o dve dimenzije: o prisustvu rata i o karakteru rata. Oduvek čovečanstvo ratuje i to je društveno stanje na kakvo smo već navikli. Međutim, zapitajmo se koliko možemo prihvatiti karakter rata u koji čovečanstvo srlja? U pitanju je hegemonistički, kolonijalni i usko interesni rat kakav generiše jedan gotovo promilni udeo ukupnog čovečanstva i zarad sopstvenih interesa. Ipak, i u toj dimenziji ovaj rat se bitno ne razlikuje od ranijih. Postoji jedna dimenzija ovog rata o kakvoj se još uvek ćuti, a šta je očekivano obzirom na informacionu dominaciju kakvu ostvaruju kreatori rata. Dakle, progovorimo o karakteru „vojnih udara“ kakve su Sjedinjene Države i „sateliti“ već započeli na prostoru Bliskog Istoka.

Za one neupućene moram istaći kako su Sjedinjene Države pre više od 40 godina započele široku unutrašnju raspravu o modalitetu odlaganja radioaktivnog otpada. Prvo je razmatrana opcija odlaganja otpada na vlastitoj teritoriji, no, bilo je nemoguće privoleti bar jednu federalnu članicu da pristane na tako nešto. Zatim se raspravljalo o opciji odlaganja nuklearnog otpada na teritoriji „prijateljskih država“, međutim, ni pritisci ni krediti nisu bili dovoljni za bilo čiji pristanak. I onda Angloamerikanci pronalaze jeftin, efikasan i jednostavan način rešavanja opasnih materija. Decenijama Sjedinjene Države u svaki projektil, od metaka do balističkih raketa, odlažu radioaktivni otpad. Amerikancima je civilizacijski „prihvatljivo“ da svoje neprijatelje uništavaju bez ikakve selekcije, dugoročno, teško i sa obeležjima genocidnosti.

Neupućene želim obavestiti i o tome da u Sjedinjenim Državama već dve i po decenije (od Zalivskog rata) traje snažna unutrašnja rasprava po pitanju smrtnosti i obolevanja njihovih vojnika angažovanih na ratnim poprištima širom planete. Brojna udruženja ratnih veterana i građana decenijama uporno dokazuju da su smrtnost i bolesti karakteristične za izlaganje radioaktivnim materijama mnogo izraženije kod vojnika angažovanih u ratovima, nego kod ostatka populacije. Državna administracija ne priznaje brojna istraživanja urađena po ovoj pojavi i surovo manipuliše istinom, odnosno činjenicom da bezobzirno truju i neprijatelje i sopstvene vojnike. No, jedno je nesporno – u Sjedinjenim Državama bar postoji javna rasprava o tom problemu, građani protestuju, bore se za svoja prava i pokušavaju nešto da učine. Šta se dešava u Srbiji i Srpskoj?

Moram priznati da mi je ponašanje našeg naroda neshvatljivo! Pitam: postoji li na tlu Evrope narod „pozvaniji“ da prvi javno progovori o karakteru već materijalizovanih i onih budućih, a sasvim izvesnih, zločina? Neshvatljivo je da ćuti narod na koji je bačeno 25 tona radioaktivnih materija, narod koji decenijama trpi teške posledice monstruoznih zločina. Razumno je očekivati antiratne proteste širom Srbije, BiH i Hrvatske, a krajnje neshvatljivo je da niti jedan takav protest do danas nije upriličen. Desetine hiljada izbeglica nas svakodnevno podsećaju na ratne strahote na nama ne tako dalekom prostoru, no, vrhunac našeg „altruizma“ ogleda se u licemernim medijskim predstavama o „dobrodošlici“. Pitanje kakvim bi se trebali pozabaviti jeste: zašto je nemoguće okupiti bar 50 građana za javno izražavanje antiratnog protesta? U dvomilionskom Beogradu nema 50 osoba spremnih da izbeglice podrže u traženju mira. To je bukvalno neshvatljivo!

Na sve to svakodnevno nas mediji „izveštavaju“ o vazdušnim udarima protiv Islamske Države. Bar Srbi odlično znaju kakva sredstva se koriste za ove „humanitarne akcije“. Odlično Srbi znaju, a nažalost iz vlastitog iskustva, da NATO jastrebovi čine genocid nad građanima Bliskog Istoka, da uništavaju redom, sistematski i monstruozno. I Srbi ćute, ćute i uporno ćute! Stanovništvo napadnutih oblasti možda još uvek nije svesno šta im čine „humanitarci“, kakve opasnosti im prete itd, ali je krajnje nerazumljivo da ih na to ne žele upozoriti oni koji su slične zločine već pretrpeli.

Ukoliko je neko pomislio da sam u dosadašnjem delu teksta izneo najtežu dimenziju našeg „ćutanja“, taj se grdno prevario. Danas nedvosmisleno uviđamo da NATO jastrebovi nastoje Srbiju pridobiti kao saveznike u ovom monstruoznom ratu. I odlično Srbi znaju koliko su naše političke elite „kvarna roba“ i kako se uvek povode za vlastitim interesima, sa ekstremno izraženom nebrigom za narod i žrtve. Time je neshvatljivo da nemo posmatramo kako hegemoni i monstrumi Zapada glorifikuju Vučića, kako ga imenuju „faktorom mira“ i stabilnosti, baš kako su svojevremeno činili sa Miloševićem i Karadžićem. Imamo stravična znanja o našoj ne tako davnoj prošlosti, a žalosno je da nemamo iskustva. Pitam javno: zar ćemo gluvonemo dozvoliti da nas uvuku u još jedan težak zločin, zar ćemo dozvoliti da nas ponovo ugroze i uvedu u još jedan suludi rat? Zar nemamo ni zrno mudrosti, pa da raniju nesreću pretvorimo u iskustvo?

Dakle, iz predstavljenog je vidljiv prigovor na našu indolentnost u odnosu na eklatantne opasnosti i zločine. U tom smislu pitam: zar od „trilateralaca u pokušaju“ Aleksandra Vučića i Milodara Dodika očekujemo organizovanje antiratnih protesta? Ili to očekujemo od hedonističke i samožive inteligencije? Možda od običnog puka zaluđenog rijaliti programima? Po meni najpozvanija kategorija za organizovanje javnih protesta jeste u redovima onih koji ponajbolje znaju kakve strahote i opsanosti rat donosi. Govorim o ratnim veteranima! Ako se u biločemu trebamo ugledati na Amerikance, pa neka to bude aktivizam ratnih veterana radi upozoravanja javnosti na monstruozne zločine kojima NATO jastrebovi prete opstanku čovečanstva. Iz vlastitih stradanja znamo kakve to vazdušne udare „zabrinuti humanitarci“ izvode nad bliskoistočnom populacijom. Već danas nesporno znamo da će se ovaj rat širiti i najverovatnije poprimiti obeležja Trećeg svetskog rata. Znamo i da će na desetine (i stotine) miliona nesrećnika biti izložene desetinama tona radioaktivnih materija, a pitanje je: zašto ćutimo?

Poslednjih godinu i po tekstovima i javnim istupima kontinuirano objašnjavam kakve opasnosti prete čovečanstvu, kakve monstruozne planove kuju hegemoni. Elem, shvatam da to nije dovoljno! Ovim putem želim pozvati borce, žtrve rata i dobronamerne ljude da se okupljamo, da izrazimo jasan i masovan protest prema onome šta se dešava. Iskreno verujem da jednom širokom akcijom antiratnih protesta možemo uticati na druge narode i građane, da možemo BAR POKUŠATI proizvesti pozitivne promene. Verujem da Srbi sa obe strane Drine imaju i pravo i obavezu da među prvima pošalju antiratne poruke, da se suprotstave globalnoj opasnosti. No, na prvom koraku – moramo se suprotstaviti bilo kakvoj mogućnosti našeg saučestvovanja u monstruoznim zločinima nad populacijom čija je jedina „krivica“ u tome što su rođeni na prostoru bogatom energentom budućnosti – prirodnim gasom. Iskustvo je suprotstavljati se ratu na Bliskom Istoku pre nego dođe u naša dvorišta!

Izvor: CEOPOM-Istina