У овом тренутку у Хашким трибуналима[1] се налазе на разматрању апелације по три крупна предмета: делу Радована Караџића, делу Војислава Шешеља и делу бивших руководилаца Републике Херцег-Босне у Хрватској, Прлића и других. Раније смо ми подробно размотрили стање са апелацијама доктора Р. Караџића.[2] У овом тексту ми ћемо размотрити стање апелационог процеса у предмету професора В. Шешеља.

Претресно веће МТБЈ је 31. марта 2016. године донело пресуду по питању предмета Војислава Шешеља, оправдавши га по свим тачкама оптужнице. Тужилаштво је предало апелацију на ту одлуку и представило своје закључке 29. августа те исте године. Тужилаштво тврди да је судско веће није доказало свој закључак о невиности оптуженог и затражили од Апелационог већа да укине пресуду и прогласи Шешеља кривим – или алтернативно – да одреди нови судски процес. У децембру 2016. године В. Шешељ је предао свој одговор на апелацију тужилаштва. Процес припреме за апелациони претрес завршен је 22. фебруара 2017. године, када је одговор Војислава Шешеља био преведен на енглески језик и тужилаштво одговорило на наводе Шешеља.

У свом последњем извештају СБ ОУН у јуну текуће године, председник Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ) Т. Мерон је саопштио члановима СБ о стању ствари у предмету В. Шешеља, следеће: Одлука Апелационог већа очекује се до краја 2017. године или почетком 2018. године. То је отприлике на годину раније него што је пре било планирано. Такво престизање рокова са бржим него што се очекивало преводом судских докумената. У овом тренутку све судије извршавају своје обавезе на невиђено, осим председника МРМКТ који председава по предмету“.

Размотримо подробније какви су аргументи страна. Имајући у виду да је апелацију на пресуду Претресног већа предало само тужилаштво, а В. Шешељ само предочио свој „одговор“ на папире тужилаштва, размотримо прво позицију тужилаштва.

Без обзира на велики пропагандни шум, који је подигло само тужилаштво, изучавање његове апелације показује да су аргументи тужилаштва још мањи него што су били у време трајања самог судског процеса.

Испоставило се да је тужилаштво све у свему успело да истакне само један основ за апелацију, а то је: „судско већ је донело пресуду која не одговара критеријумима заснованости“. Постоји и друга основа, но, она је толико смешна, да се заиста не може назвати „основом“ или „аргументом“. Ево шта је смислило тужилаштво: „Претресно веће је погрешило оправдавши оптуженог“.

Тужилаштво је захтевало од Апелационог већа да Шешеља прогласи кривим и да му одреди казну у виду лишавања слободе на 28 година.

Разматрајући апелацију тужилаштва, постаје јасно да на страни тужилаштва постоје само неоправдане амбиције, но, нема аргумената.

Тако тужилаштво тврди да је суд изрекао неосновану пресуду, што представља кршење материјалног и процесног права. Међутим, тужилаштво не указује какве су конкретне правне норме биле прекршене. При ближем разматрању норми како МТБЈ, тако и МРМКТ, очигледно је да ни једна норма није нарушена: ни материјална, ни процесна! То јест, тврдња тужилаштва је фалсификат. Тужилаштво је незадовољно пресудом и просто је „прогласило“ кршење права!

Тужилаштво даље тврди да суд није разматрао низ сведочења која су предочена у предмету. Међутим, при ближем разматрању испоставља се да тужилаштво не може указати каква конкретна сведочења нису узета у обзир од стране суда. Та сведочанства, која наводно нису разматрана од стране суда, називају се као „низ јавних наступа Шешеља“, међутим, не указује се на њихов тачан садржај. Штавише, цитирају се сведочанства која су у ствари била размотрена од стране суда.

Апелација тужилаштва изгледа као писмо самовољне даме која назива непријатељима све оне који нису сагласни са испуњавањем њених жеља. Тако тужиоци непрекидно покушавају да дискредитују сведочења својих сопствених сведока, који су, наводно, непрекидно мењали своје исказе и говорили у сали суда нешто друго од онога што су потписивали хашким инквизиторима. Још се тврди – и то без икаквих доказа – да је промена исказа сведока тужилаштва настала као резултат притиска и претњи од стране Шешеља. Међутим, у стварности, у материјалима судског процеса постоје апсолутно другачија сведочења, управо искази сведока о томе да је притисак и претње на сведоке вршило тужилаштво! Постоје и друга сведочења – о томе како трибунал покушава да прикрије та сведочења, да их не обзнањује. Сетимо се, на пример, одлуке тадашњег председника МТБЈ П. Робинсона који је наредио да се „одложи одлука овог питања до окончања процеса“!

Тужилаштво даље тврди да суд није признао постојање злочина по низу чињеница. Међутим, приликом ближег разматрања показује се да је „кривица“ суда не само непризнавање злочина као таквих, него њихова веза са професором Шешељем. Тако, на пример, ако је ово или оно судско веће признало у претходним судским процесима чињеницу вршења злочина, на пример у Вуковару, то указивање на учешће „шешељеваца“ у њиховом вршењу (тужно знаменита фраза тужилаштва МТБЈ – Seseljs men), већ мора аутоматски да доказује кривицу Шешеља!

Тужилаштво тврди да суд није засновао своје одбијање да Шешеља прогласи кривим као учесника у „удруженом злочиначком подухвату“ (УЗП – други, тужно познати проналазак тужилаштва МТБЈ – Joint criminal enterprise). Наравно, главни проблем представља сама концепција УЗП која нема правних основа за примену у МТБЈ или МРМКТ. Но, чак и кад би „заборавили“ ту непријатну чињеницу, испоставља се да се у самој апелацији тужилаштва учешће у УЗП своди на проглашавање било ког лица као учесника тог злочина! У низу пресуда МТБЈ ми видимо да су као учесници ових или оних УЗП проглашена лица која не само да никад нису била пред судом, него се према њима никад није подизала оптужница! Апелација тужилаштва по питању УЗП основана је на претпоставци „ако је тужилаштво прогласило Шешеља за учесника УЗП – он то онда и јесте“. У ствари је апелација тужилаштва – практично самоинкриминација, признање тога да се позивање на кривичну одговорност у Хашком трибуналу врши на незаконитим основама.

На тај начин, оцењујући жалбу, тужилаштва у целини, може се донети несумњив закључак – то није апелација, него имитација апелације. Манипулација са позивањем на документе (цитирајући саме себе); позивање на чланове и документе који немају везе са предметом; тврдња која није поткрепљена никаквим доказима; на крају, директна лаж… Наравно, ту нема ништа чудно. На крају крајева, оптужба невиног – то је mission impossible, како се изразио у свом одговору на апелацију професор Шешељ. Анализа позиције В. Шешеља биће представљена у следећем тексту.

ОДГОВОР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

Војислав Шешељ је оповргао све тврдње које су хашки тужиоци предочили у својству „заснованости“ својих захтева. Подсећамо да је главно образложење апелације тужилаштва била тврдња о одсуству правне заснованости пресуде (или неадекватне заснованости). Као одговор на то, Шешељ је подсетио колико је испразна била оптужница против њега коју је написао тужилац и да у њој није био никаквих доказа. И чак, без обзира на допуштење од стране судија, тужилаштво је мењало оптужницу неколико пута, па тако и за време судског процеса! В. Шешељ је такође показало да се за 14 година у тужилаштву ништа није променило, па да је чак и апелација састављена без икаквих реалних основа. Тако је Шешељ показао да тврдња тужилаштва да су судије починиле правну грешку, није потврђена никаквим навођењем какво је конкретно право било прекршено! То јест, нама је предочен документ који има искључиво пропагандни ефекат и нема никаквог правног смисла!

У својој апелацији тужилаштво назива (само назива) сто двадесет шест параграфа пресуде, који су, по њиховим тврдњама садржали одсуство аргументације или недовољну аргументацију. Али већ утврдити шта се конкретно има у виду у сваком појединачном случају – тужилаштво препушта самом Апелационом већу да то уради! Позицију тужилаштва у односу… не, већ не Шешеља, него самог Апелационог већа, професор В. Шешељ је упоредио са неподношљивим мужем који тражи од суда да донесе пресуду о томе да његова жена мора да га воли (види параграф 78 „Одговор В. Шешеља на апелацију тужилаштва МРМКТ“). Поређење је потпуно тачно и оно заиста одражава потпуно несхватање од стране тужилаштва и онога што они пишу, и онога што захтевају од суда.

Посебно комично изгледа захтев тужилаштва да се призна како је оно доказало учешће Шешеља у вршењу злочина у Малом Зворнику, док је са друге стране само тужилаштво још пре неколико година у свом „Завршном документу по предмету В. Шешеља“ (Prosecution Closing Brief), одустало од покушаја да докаже вршење злочина у Малом Зворнику. Ако су хашки тужиоци заборавили на то, онда их само судско веће на то подсећа! Но, као што видимо, тужилаштво није до краја прочитало ту саму пресуду на коју улажу тако оштру жалбу!…

Професор Шешељ посебно одговара тужилаштву на његовој жалби у односу на решење суда по одговорности (тачније – одсуству одговорности) оптуженог, као наводног члана „удружених злочиначких подухвата“. На жалост, у свом одговору професор Шешељ се не дотиче саме суштине теорије „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП) која се примењује у МТБЈ и МРМКТ просто тако, без икакве правне заснованости. Међутим, та позиција је вероватно повезана са тим што В. Шешељ сам лично ништа не тражи од Апелационог већа и због тога једноставно одговара на жалбу тужилаштва, указујући на то да тужилаштво никако није доказало његово учешће у УЗП. Истовремено, треба рећи да сама чињеница позивања на одговорност на основу УЗП – јесте кршење права и мора се разматрати управо у таквом контексту. Између осталог, многе судије МТБЈ су раније директно  изјављивале да не признају теорију УЗП као правно примењиву. Међутим, њихови гласови су били угушени одлуком судија Апелационог већа по предмету Д. Тадића, који су „посветили“ па чак и „прописали“ примену те теорије судским већима трибунала. (Но, чак и после тога, низ судија је наставило да протествује против примене те теорије у својству права – на пример, судија Линдхолм у предмету „Тужилац против Симића и других“).

Треба истаћи допуну №2 апелацији, која с једне стране носи самосталан карактер, а с друге стране представља одговор на апелацију тужилаштва у целини. У тој допуни професор Шешељ систематизује кршења његових права за време судског процеса. Просто набрајање тих кршења чини процес у предмету В. Шешеља неважећим од почетка до краја и представља посебно упечатљив пример на фону тврдњи тужилаштва о томе да се испоставља како су судије биле неправедне према њима – хашким тужиоцима.

Истакнимо такође да и МТБЈ и Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале, покушавају да искористе предмет професора Шешеља за продужетак својих јадних живота. Ако МРМКТ сада разматра предмет Шешеља, то МТБЈ покушава да хапси сараднике тима његове одбране. Без обзира на више уверавања од стране Русије у СБ ОУН, председник МТБЈ К. Агијус с манијачком упорношћу наставља да тврди како до свог затварања у децембру текуће године МТБЈ мора да размотри дело против чланова СРС које оптужују за застрашивање сведока. Председнику МТБЈ је не једном било речено да се бави истинским злочинцима а не предметима која се тичу „неуважавања“. Но, ова упорност има свој узрок – предмет против чланова СРС и тима за одбрану В. Шешеља покренут је у циљу одмазде. Јер управо су В. Радета и П. Јојиђ били ти чланови тима за одбрану Шешеља, који су добили основна сведочења о злочинима тужилаштва МТБЈ, а Ј. Остојић се сам подвргао претњама тужиоца и мучењима. Управо због тога је предмет против та три лица и настао из жеље за осветом.

На крају свог одговора на апелацију тужилаштва, В. Шешељ саопштава трибуналу да је овај документ последњи у његовом општењу са трибуналом и он више не намерава да одговара на њихова писма. Он је такође уверио трибунал да не намерава да се врати у Хаг, јер је он тамо већ провео 12 година, доказао своју невиност и то је више него довољно време када је он био доступан трибуналу.

Да подсетимо да су председници МТБЈ К. Агијус и МРМКТ Т. Мерон изјавили у СБ ОУН о томе да се одлука о последњим апелацијама, која се налази на разматрању МТБЈ и МРМКТ, очекује крајем 2017. године. Тако се апелационо решење по предмету „Тужилац против Прлића и других“ у МТБЈ очекује у новембру 2017. године. Можда ће тако и бити – апелациони претрес по предмету одржан је још у марту. Међутим, тврдња да ће решење о апелацији Шешеља у МРМКТ такође бити проглашена до краја 2017. године изгледа мало вероватном, јер апелациони претрес по том предмету још увек није спроведен и чак није ни објављено кад ће се одржати! То значи да се Апелационом већу по предмету Шешеља предлаже да размотри апелацију тужилаштва у року од 2-3 месеца. (То је уз услов да такав претрес буде одржан у септембру текуће године). У вези с тим, рок који је навео Мерон највероватније је надуван, и намењен само члановима СБ ОУН. Имајући у виду чињеницу да већа МТБЈ (како претресна, тако и апелациона) нису везана никаквим роковима, највероватније ће пресуда по апелацији у предмету В. Шешеља бити изречена средином следеће године…

_____________________________________

[1] Међународни трибунал за бывшу Југославију и Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале.

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-1-sudski-proces-je-bio-nepravedan/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-2/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-3/


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Апелација Војислава Шешеља

* Обавезна поља