Apelaciona presuda u delu Šainović i drugi

Žalbeno veće MTBJ donelo je 23. januara 2014. godine presudu u predmetu “Tužilaštvo protiv Nikole Šainovića i drugih”. Među “drugima” su komandant Treće armije vojske Jugoslavije i tadašnji načelnik generalštaba SRJ general Nebojša Pavković, načelnik generalštaba – tada komandant Prištinskog korpusa VJ general Vojin Lazarević i zamenik načelnika službe bezbednosti MUP-a Srbije general Sreten Lukić.

Treba napomenuti da je prvobitna optužnica bila podignuta protiv mnogo većeg broja lica. U tu optužnicu 1999. godine su ulazili Predsednik SRJ Slobodan Milošević, Ministar MUP-a Srbije V. Stojiljković, zamenik ministra V. Đorđević, Predsednik Srbije M. Milutinović i Načelnik Generalštaba SRJ general D. Ojdanić. Postepeno su pojedinci dobijali zasebne predmete, a istovremeno su pridodavani i novi slučajevi optuženih. Na kraju je Sudsko veće oslobodilo M. Milutinovića, jer je on svoju odbranu zasnovao na svaljivanju sve krivice na Slobodana Miloševića. General Ojdanić nije uložio žalbu ali je zato napisao pokajničko pismo usled čega je prevremeno oslobođen posle izdražne dve trećine kazne. Svi ostali su osuđeni na duge zatvorske kazne. Što se tiče V. Đorđevića, presuda će biti izrečena 27. januara (to jest, samo jedan dan posle presude Šainoviću i drugima, iako je suđenje završeno sa razlikom od dve godine!), međutim, to nije slučajnost – time Tribunal želi da pokaže da uprkos tome što je njegov proces izdvojen iz zajedničke optužnice, on te predmete razmatra kao jednu celinu. Sudski proces trajao je 285 dana, tužilaštvo je izvelo 113, a odbrana 118 svedoka (ali razlika u zastupljenosti različitih svedoka kod različitih optuženika nije nebitna, na primer M. Milutinović je izveo samo jednog svedoka). Međutim, razmatranje žalbe trajalo je 5 godina. Još jedno dostignuće visokih standarda pravosuđa koje je ostvario MTBJ.

Žalbeno veće je 23. januara potvrdilo kaznu Sudskog veća o krivici Šainovića i drugih, premda je delimično izmenilo razmere izrečenih kazni. N. Šainović je dobio 18 godina zatvora umesto 22 koliko je izreklo Sudsko veće. Vojinu Lazareviću je sa 15 smanjeno na 14, S. Lukiću 20 umesto 22. N. Pavkoviću je ostala kazna od 22 godine zatvora. Odmah treba reći da iznete cifre predstavljaju igru zbog javnosti. Posebno promena kazne u odnosu na V. Lazarevića. Radi se o tome da u međunarodnim krivičnim sudovima i tribunalima nema apsolutno nikakvih fiksiranih rokova, pa čak ni opštih principa odmeravanja kazni. Nema takođe nikakve jednoobrazne prakse. Zbog toga su očigledno veštačke manipulacije sa ciframa sa kojima se kao bajagi složilo 5 sudija sudskog veća.

Međutim, glavni program ipak leži u nečem drugom. Bez potpunog odsustva bilo kakvih pravila u oblasti izricanja presuda, neophodno je obratiti pažnju na potpuno odsustvo bilo kakvih konkretnih opštih standarda obavezujućih za sve međunarodne krivične tribunale i MTBJ posebno. Izgleda neverovatno, ali stvari zaista tako stoje.

Bilo koji sud ne stvara pravne norme, već ih samo primenjuje. To se u potpunosti odnosi na međunarodne sudove. Tim pre se to odnosi na krivične sudove na koje se primenjuje klasično pravilo Nullumcrimensinelege– nema zločina ukoliko on nije naveden u zakonu. Drugim rečima, pravo mora biti jasno definisano, kao i kakve izvore prava treba da primenjuje ovaj ili onaj sud. Da razmotrimo kakve izvore prava treba da primenjuju postojeći međunarodni sudovi.

Međunarodni sud pravde OUN treba da primenjuje sledeće izvore: Međunarodne konvencije, a posebno se navodi da te konvencije mogu biti kako opšte, tako i specijalne, koje ustanovljuju pravila koja izričito priznaju države koje se spore.[1]Evropski sud za ljudska prava primenjuje Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine. Međunarodni tribunal za morska prava primenjuje Konvenciju UN o morskim pravima iz 1982. godine. Afrički i Američki sud za ljudska prava primenjuju odgovarajuću Povelju o ljudskim pravima i pravima naroda iz 1981. godine i Međuameričku konvenciju o ljudskim pravima iz 1969. godine.

Drugim rečima, svi normalni međunarodni sudovi imaju jasno određene izvore prava koje moraju primenjivati. No, ukoliko se mi obratimo izvoru prava koje treba da primenjuju međunarodni krivični tribunali, gde bi po logici stvari jasnoća i sigurnost prava morali biti posebno jasni i određeni, mi vidimo sasvim drugačiju sliku.

Statut MTBJ previđa da Tribunal može da primenjuje norme običajnog međunarodnog prava. Šta su tačno norme običajnog međunarodnog prava ne zna niko tačno. To se može videti ako uzmete bilo koji udžbenik napisan za studente pravnog fakulteta. U najboljem slučaju se daje definicija međunarodnog običajnog prava ove ili one norme, koja je prihvaćena kao norma običajnog međunarodnog prava. Međutim, realna primena običajnog međunarodnog prava zahteva veoma složen posao, koji se ogleda u tome da sud mora da dokaže da je ova ili ona norma zaista norma običajnog prava. Neophodnost upravo dokazivanja njenog postojanja (a ne samo pozivanje na norme kako se to radi u slučaju međunarodnih ugovora), uslovljeno je time što ova norma po pravilu nije fiksirana u tekstovima sporazuma i ispod nje ne stoje potpisi država. Potreban je veoma ozbiljan rad da se to dokaže i to su u stanju da urade samo vrhunski pravnici.[2]

Šta mi vidimo u delatnosti MTBJ? Mi vidimo apsolutnu proizvoljnost po pitanju primenjivanih izvora prava. Sudije primenjuju pravo onako kako im se prohte. U jednom slučaju mogu da primenjuju jednu normu (često i realno nepostojeću, nego su je sami izmislili), a u drugom slučaju primenjuju apsolutno drugu normu. I još tvrde kako je upravo tako ustanovilo nekakvo nikom poznato (naravno, osim njima, pravnim žiteljima neba) “međunarodno običajno pravo”. Oni mogu da se pozivaju na to da je nekakav sud u SAD tako odlučio i zbog toga – tako smo i mi odlučili. A ako im je to nezgodno, onda kažu da je to sud sa Jamajke drugačije rešio.

Upravo to se još jednom desilo u predmetu Nikole Šainovića i drugih. Da bi dokazali krivicu optuženih, bilo je potrebno dokazati da su oni imali nameru da izvrše zločin. U ovom delu je takođe bilo neophodno da se dokaže postojanje “posebnog fokusa” predumišljaja (specificdirection) upravo na izvršenim zločinima, a ne na primer, zaštitu društvenog poretka itd. Upravo to Tužilaštvo nije uspelo dokazati. Međutim, sudije su izjavile da elementi “posebno usmerenog predumišljaja” nisu neophodni za ustanovljivanje krivice. Navodno, tako kaže “međunarodno običajno pravo”. Međutim, u predmetu Tužilaštvo protiv Momčila Perišića, Žalbeno veće je reklo potpuno suprotno – da međunarodno običajno pravo propisuje neophodnost specijalno usmerenog predumišljaja i upravo po toj osnovi je oslobodilo Perišića. Zbog čega je u ovom slučaju Žalbeno veće iznelo potpuno suprotno tumačenje? Naravno, mi shvatamo da je stvaran razlog to što je Perišića trebalo opravdati, a Šainovića i druge – osuditi. Ali kako to pravno obrazložiti?

Kako? Ispostavilo se – vrlo jednostavno. Treba se oslanjati na odluke sasvim drugog suda – u ovom slučaju sudije su se oslonile na odluku Specijalnog suda za Sijera Leone u predmetu bivšeg Predsednika Liberije Čarlsa Tejlora. Eto kako je sve prosto. Taj sud je rekao eto tako, pa smo eto i mi rekli tako. To što takvo oslanjanje nema nikakvih pravnih osnova (odluke drugih sudova nisu izvori prava), nego nije ni logično (oni protivureče prethodnoj odluci sopstvenog tribunačla) nikoga posebno ne uzbuđuje.

Dakle, MTBJ je još jednom pokazao da nije pravosudna organizacija. To je čisto politička kancelarija koja treba da zaštiti kriminalce i osudi nepoželjne. Ipak – to je važna pouka za međunarodnu zajednicu. Ako međunarodna zajednica želi da stvori istinski nezavisne i nepristrasne sudove ona mora obezbediti da takav sud ne samo ne primenjuje proizvoljno pravo, nego i da ima jasno definisane izvore prava.

Izvor: Fond Strateške Kulture