B a m b i

Hvala Nebesima, pristao je! Hvala Delta, Kappa, Epsilonu i aurama njegovih adepata, među kojima i dva Buša i jednog Ruzvelta, da je svoj vizionarski pogled skrenuo sa sopstvene blistave budućnosti, pogledao nas u mraku ovako uboge i nikakve, stavio ruku na naše nezarasle kraste po telu i blago rekao „da“! Hvala duhovima najboljih studenata Jejla, koji su toliko učinili za „treći svet“, bez čega bi se on danas zvao bar sedmim ili osmim! Hvala, na kraju, najviše onima koji nas nikad nisu zaboravili i koji su na vreme učinili da se On, Yale World Fellow, mnogo duže spremao za nas nego mi za njega.

Tako je i red, jer On je došao nas da opravi, a mi, da smo za Njega bili spremniji, mi bi njega pokvarili već na aerodromu. Uostalom, setite se, dolazila su već njegova sabraća iz Mekinsija među nas, i šta se dogodilo – mi smo i od takvih „tesla“, kakav je bio Radovan Jelašić, pravili mekušce i neznalice; od onakvih „Pupina“, kao što je Boža Đelić, lopove i mrsomude. Među nas i Isus Hrist kad bi sišao, ne bi uradio ništa, ne bi stigao ni da pročita Filosofiju palanke, da ne gvorim da se ni na gej-paradi ne bi pojavio, samo kad bi prošao kroz naše masne ruke i prljave jezike. Zato je njegov silazak, sa njegovom vizijom o Srbiji za pet godina, čist martirij, žrtva najboljeg za najgore, najdostojnijeg za najnedostojnije, koja se ne da ničim objasniti.

A ortodoksna zakerala – evo, na primer, ja – a koja još uvek misle da je svejedno hoće li umreti pod rukom ovog dečaka sa pogledom Bambija ili u krvavim čeljustima Mlađe Zveri Dinkića – ovaj put, dok imaju nešto protv, ne pokazuju ni pesimizam ni zdrav razum, već potpuno odsustvo, Duha, Vere i smisla za Lepo. Nije svaka smrt ista, kao što ni svaki ministar finansija nije isti; a onaj ko misli da jeste taj ne veruje ni toliko da u Srbiji ima života tek posle smrti i taj ne ume da ceni ni to što će ga preko Aheronta prevesti Bambi, a ne Zver. Oni, međutim, koji klevetnički sikću – priznajem, opet ja – da bi u Srbiji bilo moguće i malo života pre smrti jedna su opasna sekta, svet koji sebično misli samo na sopstvene utrobije, i takvi će, samo ako im se da, polmiti Njegovu volju da nam pomogne i pojesti Bambija, čak i pre nego što mu ministar zagrobnog sveta Krkobabić, upoznavajući se, saopšti: „Sinko, kad si se ti rodio, ja sam već bio u penziji“.

SRPSKI TESLA – Sve je, dakle, pitanje Vere. Zato smo i ukinuli Ministarstvo vera i tajno ga integrisali u Ministarstvo finansija, jer to će – o Veri je reč – i biti opis Bambijevih poslova. Ko ne veruje da će mu biti bolje sa ovim dečakom, taj ne zna da je u tim godinama Aleksandar Makedonski već bio mrtav, da je Hrist već reformisao Stari zavet, Vuk Karadžić naplaćivao carinu na Dunavu a Džej već imao dva albuma iza sebe. Ko ne veruje da Bambi može da reši sve srpske probleme, taj pokazuje minimum inteligencije, a inteligencija je rđava palanačka navika iz hiljadugodišnjeg mračnog doba srpske istorije, kada smo sanjali Slobodu i bili spremni da se za nju i pobijemo. U našu novu istoriju, koja je počela o poslednjem Vidovdanu, hrabro smo zakoračili, modernizovani kao gej-parada na nedeljnoj liturgiji, shvatili da se junak naše istorije ne zove Crni Đorđe, taj mračni etnički čistač tolerantnih Turaka, već Lazar Bambi, i taj nas neće terati da se bijemo i krvarimo, taj nas neće huškati – hvala Bogu na Nebesima – da zločin počinimo, već samo da ga istrpimo. Biće dovoljno da budemo mirni, da na svet gledamo njegovim krotkim pogledom, da se ne koprcamo i otimamo kao neke lenje balkanske seljačine, i sve će nestati kao (Bambijevom) rukom odneseno. Čak i mi.

I, zaista, koga nije dotakla skaska o genijalnom srpskom diplomcu sa Jejla, kome Srce nije uzdrhtalo pred tim da ga povede ruka čoveka koga i u Americi zovu „Srpski Tesla“ – predlažem da im vratimo uslugu i da Obamu nazovemo „Američkim Palmom“, s tim se tamo može i do trećeg mandata – ko dakle nije popio tu priču naiskap, taj srca nema, i taj mora da zna da je zdrav razum mračno nasleđe stare istorije, i da se s tim ne može tamo kud smo se mi s Bambijem zaputili.

I zaista, može li Bambi da popravi srpsku ekonomiju? Može li svojim najavljenim merama – zbog kojih neki misle da je Bambi ustvari Mirko Cvetković kad je imao šest godina – nešto da učini za nas ili je bolje da učini nešto s nama za one koji su ga poslali nazad u svoje pleme? Da se već nismo složili oko toga da je inteligencija završila na đubrištu istorije, još bismo i mogli reći da je pitanje veoma glupo. Ovako, ono je samo suvišno. Nije taj čovek išao na Jejl da bi se bavio takvim tričarijama kao što je sređivanje srpske ekonomije, on je deo mnogo veće promisli i mnogo većeg zamaha. Rešavanje problema stvar je višestruko prevaziđena i zbog nje je, ako niste znali, i propala epoha Petog oktobra; svi su nešto obećavali da će rešavati probleme, i oni – retki doduše – koji su nešto na tome radili – zapravo su samo stvarali nove.

NEMA PROBLEMA – A ovo je novo vreme. Nova srpska vlada bolja je od ostalih zato što je umela da prepozna duh epohe, znajući da je rešavanje srpskih problema uzaludan posao za uzaludan narod. Jer nije više cilj da se problemi reše, cilj je da se rešimo mi, da se promenimo ovakvi nikakvi, a može li to bolje nego tako što ćemo naučiti da s tim problemima živimo i kroz terapiju pozitivnog mišljenja shvatimo da to uopšte nisu problemi. Uostalom, problemi nisu apsolutna vrednost, već relativna. zar nismo bolje smo prošli od bar šest miliona Jevreja iz Drugog svetskog rata, nismo li življi smo od Pompeje i uhranjeniji od Biafre.

Zato sa Bambijem na čelu srpske kase – da se razumemo, nisam rekao i srpskih para, držim da je već jasno da to i nije neki problem – Srbija samo treba da nauči da živi sa svojim problemima, gde stvari treba staviti u jasan hijerarhijski odnos, što će reći da ovo „živi“ i neće biti obavezno, za razliku od ovog „sa svojim problemima“.

Zato ne pokušavajte da dokučite smisao Bambijevog dolaska u Ministarstvo finansija: ako uspete, priča vam se neće dopasti, a da promenite, nećete moći ništa; ako se samo prepustite, ako samo pojačate svoju Veru, pred vama će se otvoriti hiljade mogućnosti. Para ionako nema, i neće ih biti, i ko bi od vas zbog toga mogao da podigne ruku na ovo dete sa pogledom laneta. Zagledajte se u te oči, i bićete mirni, pomireni i bar ćete znati da ste, iako uveliko mrtvi, završili u raju, čija uspešna ekonomija se temelji na tome što ljudi koji tamo završe nemaju nikakvih potreba.

Bambijava ruka tu je samo da se mi lakše sretnemo sa svojom budućnosti: ipak smo mi neki Nebeski Narod.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na B a m b i