Сигурно је да му то није била намера, али председник Монтенегра Мило Ђукановић је, својим Законом о слободи вјероисповијести којим би да отме имовину Српске православне цркве у Црној Гори, у једноме већ постигао озбиљан успех. Србе је, наиме, подсетио да су Срби. Док их је фашистички Апел 88 упозорио да ништа друго и не смеју да буду, то јест ако уопште и желе да их буде. Тако да још само остаје да видимо хоће ли Србија (ипак) поступити онако како јој налаже њена Стратегија националне безбедности, која опомиње да је „национални интерес Републике Србије (…) очување постојања и заштита српског народа где год он живи“, а он показује да и те како (још) живи и у Црној Гори.
МИЛОВА РАЧУНИЦА
Реч-две, најпре, о питању које је, услед свих других питања која су се немилосрдно намножила после усвајања закона са споменутим орвеловским насловом у Скупштини Црне Горе уочи Нове године 27. децембра 2019, некако остало по страни а по страни не сме да остане. Не само зато што је одатле све почело већ и стога што је то неопходно за разумевање околности у којима смо се нашли и будућности која нам из њих проистиче.
Зашто је, дакле, Мило Ђукановић посегао за овим чином? При чему не треба посебно ни наглашавати да 30 година његове дуге владавине значе и да све што ради, он ради с јасним прорачуном, али и да за то што ради он има непресушну подршку оних у чијем интересу и изводи те своје радове.
Успешно је Црну Гору одвојио од Србије. Успешно је – то јест без последица по своју власт – признао самопроглашену независност Косова и Метохије. Увео је и Црну Гору у НАТО, све то без изазивања претеране опасности по свој поредак, и нарочито без прекомерних реакција Београда, који је на све ове потезе Подгорице остајао необично питом, не покушавајући – а свакако не успевајући – да угрози било Ђукановића било курс којим је повео своју (буквално) државу.
Ове, 2020. године, у Црној Гори ће бити одржани парламентарни избори, могуће, већ у мају. Па се зато и појавила теза која, отприлике, тврди да је усвајање тог пљачкашког закона део кампање мобилизације његовог бирачког тела, у виду опробаног рецепта који се састоји у подгревању његових националистичких (монтенегринских) страсти, а све у циљу одбране државности Црне Горе, то јест Монтенегра. Теза би можда и имала смисла да је та државност, или барем Ђукановићева власт, на било који начин угрожена из Београда, али она то није.
Што нас и упућује на закључак да је овај прорачунати потез, без обзира на изборе који предстоје, повучен из другачије врсте мотива. Погледа ли се пак споменути континуитет Ђукановићевих парадржавничких потеза – од одвајања од Србије, преко признања „Косова“ до уласка у НАТО а знамо при томе шта је нама НАТО – мотив његове одлуке о законском безакоњу открива се задивљујуће јасно. Једноставно, ово је наставак те перверзне политике одсрбљавања Црне Горе.
МОЛИТВЕНИ ХОД
Црна Гора је на то одговорила да моје племе сном мртвијем – ипак! – не спава. Из дана у дан, из вечери у вече па опет изјутра, десетине хиљада људи окупљају се у молитвеном ходу и литијама иза Христове заставе у Подгорици, у Никшићу – вреди наставити набрајање – у Бару, Будви, Херцег Новом, Котору, Бијелом Пољу, Пљевљима… Жабљак, Мојковац, Шавник, Даниловград, Плужине, Андријевица… И не само у Црној Гори. Београд, Нови Сад, Ниш, Нови Пазар, Бањалука…
Да ли је Мило Ђукановић, упркос свој својој политичкој умешности, напокон дирнуо у оно што не сме да се дира? Јер – необично важна чињеница – не протестују молитвом и ходом само они који су гласали против њега већ и његови гласачи, да је другачије било би их сада знатно мање, а све већа масовност молитвених ходова охрабриће и оне страшљивије, и нису ово политички протести против једног закона усвојеног у Скупштини Црне Горе већ нешто много више, много дубље од тога.
Народ, већ опљачкан у транзицији, што је поднео ћутке због страха за егзистенцију, сада је из страха за егзистенцију устао због покушаја пљачке свог идентитета и историје, тиме и будућности. Нема намеру да допусти да му се дирне у светиње. Приватизација фабрика и читаве државе стаје код покушаја приватизације Острога. Уосталом, постојала је Црна Гора и без фабрика, али не и без светиња. А и какав је то народ без својих светиња, као и човек коме ништа није свето.
И још једна битна појединост. Ово су протести у којима народ не учествује, него их сам предводи уз помоћ своје цркве. Као некада, Срби су се око ње сабрали, јер, скоро као некада, једино њу и имају.
РЕАКЦИЈА БЕОГРАДА
Ово тим пре што је реакција званичног Београда, ваљда надлежног да Црква не буде сама са својим народом као што је бивала у време окупације, била жалосно закаснела – оштре поруке властима у Подгорици упућене су из Београда тек након што је закон донет а народ са црквом устао у протест – и очигледно неадекватна. Утолико неадекватнија што је председник Србије Александар Вучић добио Орден Светог Саве првог реда, а са њим и обавезу да нашој светосавској цркви на сваком месту помогне и више него што би иначе морао.
„Тим законом су директно погођени интереси српског народа“, рекао је председник, и то сасвим исправно, такорећи хируршки прецизно, после последњег у низу сусрета с патријархом Српске православне цркве Иринејем.
Али ово се знало и добрано пре него што је тај закон против интереса српског народа изгласан, још док је био у фази нацрта и предлога, али је јавна реакција званичног Београда изостала. У предвечерје доношења закона Вучић и Ђукановић боравили су у Албанији где се причало о малом Шенгену, али ни реч – јавно – није изговорена о овом проблему. Можда јесте нешто у четири ока, то не можемо да знамо, али, како год, ефекат тог евентуалног разговора очигледно је био раван нули па отуда и непорецива оцена о неадекватности реакције овдашњих власти. При чему је јавно ћутање Београда Подгорица само могла да доживи као охрабрење да (нам) уради ово што је и урадила доношењем спорног закона, тим више што је изостао и било какав покушај међународне проблематизације читавог случаја која би можда – можда, шта би било кад би било – имала некаквог ефекта. Тек, чињеница је да нисмо ни покушали то да учинимо.
Штавише, жалила се у тим тренуцима премијерка Србије Ана Брнабић, „ситуација је незахвална, шта год да урадимо биће као да се мешамо у унутрашње ствари Црне Горе“. И није се умешала, иако јој Стратегија националне безбедности управо то недвосмислено налаже када каже да је „очување постојања и заштита српског народа где год он живи (…) услов опстанка Републике Србије“. А донетим законом су, да поновимо, „директно погођени интереси српског народа“…
Но добро, можда ће се нешто ипак променити ускоро, макар и под притиском догађаја у Црној Гори, па да Београд престане да се понаша као да је мањи од Подгорице таман онолико колико Подгорица јесте мања од Београда. Зашто се пак тако понаша, питање је за неку другу анализу. У сваком случају, Александар Вучић је у споменутом говору после сусрета с патријархом најавио читав низ конкретних – и преко потребних – потеза којима ће Србија прискочити у помоћ својим угроженим сународницима у Црној Гори, и сада нема друге него да та обећања и оствари.
АПЕЛ 88
А опет, имајући досадашње пролазно време у виду, и слепоме је очевидно колико је нетачна и лажна тврдња да је „држава Црна Гора изложена покушају насилне дестабилизације“ у „још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе“, при чему је „стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе званични Београд, односно власти Србије“, као што је наведено у Апелу 88, злослутног већ и због ове бројке која представља неонацистички симбол за Хајл Хитлер, слово „х“ је осмо слово абецеде.
Но много је битнија од овог симболизма, а поготово од цитиране нетачне тврдње, главна порука овог апела и његових твораца, која се састоји у опомени да Србија нема права на сопствени интерес јер су „’споменици’ такве политике званичног Београда геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“.
Па зато Србија не сме да реагује ни када јој се отимају народ и његове светиње, и неће то смети, овим следом, ни кад сама буде дошла на ред. А доћи ће, будите у то уверени, јер ништа од свега што се Србима већ дешавало и у Хрватској, и у Босни и Херцеговини, и на Косову и Метохији и сада у Црној Гори иначе нема смисла. Управо овакав развој догађаја, најзад, и наговештавају потези подгоричких власти.
Али Срби су се поново пробудили и схватили да јесу Срби. И да су обавезни да помогну својој угроженој браћи. И да, суочени са онаквим избором између себе и ничега, избора заправо и немају осим јединог кога су одувек и имали, да буде борба непрестана, па нека буде оно што бити не може. У супротном нас, уосталом, неће бити.
Оставите коментар на Бадњи дан
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.