Bakirov rat

Političko-bezbednosna situacija u Bosni i Hercegovini postaje sve više složena, jaz između zvanične Banja Luke i Sarajeva sve je dublji. Nije prvi put da odnosi Republike Srpske i političkog Sarajeva dosegnu tačku ključanja, ali ovog puta se, prema opštem utisku, stanje opasno radikalizuje i vodi ka eskalaciji, odnosno izbijanju sporadičnih sukoba. Međutim, u „bosanskom loncu“ varnica lako može da preraste u plamen koji je potom teško gasiti. Tvrdoglavost koju je Bakir Izetbegović pokazao prilikom podnošenja zahteva za reviziju presude po tužbi BiH protiv Srbije preko Sakiba Softića, osporavanog agenta BiH u navedenom postupku, uzrok je sve veće radikalizacije prilika. Isto tako, „prateće pojave“ ovog slučaja, kao što je odbijanje Mirsade Čolaković, ambasadorke BiH u Holandiji da postupi po nalogu svog šefa, ministra inostranih poslova BiH Igora Crnadka, na koji se oglušila jer je Izetbegovićeva direktiva bila sasvim drugačija, dodatno komplikuju ionako zategnutu situaciju. Na to se, opet, nadovezalo otvaranje jednog od tri pisma (onog upućenog Mladenu Ivaniću, predsjedavajućem Predsedništva BiH) koja su povodom zahteva za revizijom iz Međunarodnog suda pravde odaslana članovima troglavog BH predsedništva, što je slučaj dodatno „začinilo“.

Iako u dijelu javnosti Srpske preovladava utisak da Izetbegović zahtev za reviziju koristi kako bi stvaranjem tenzija pažnju biračkog tela preusmerio sa niza teškoća u koje je zapao, pomnija analiza ukazuje da je u pitanju nešto drugo, odnosno da Izetbegović neće koristiti kočnice. On ne želi da čeka konsolidaciju stanja u Trampovoj administraciji i združeni američko-ruski udar na Islamsku državu, o čemu se, bez obzira na pojačano antirusko raspoloženje, u američkom Kongresu može postići saglasnost. Udara na ovu kvazi državu, rasadnika terorizma, sigurno ne bi bili pošteđeni ni njeni pipci u evropskim državama. U tom kontekstu BiH zauzima značajno mesto, a u ovoj zemlji koren je poodavno pustila i ideologija Muslimanskog bratstva, nova spirala terorizma. Na pomen ove organizacije, koja je u svojoj „matičnoj“ zemlji Egiptu proglašena za terorističku, a uskoro bi taj status mogla dobiti i u SAD, prva asocijacija u BiH je fotografija Bakira Izetbegovića sa njenim liderima kojima je u nekoliko navrata pružao gostoprimstvo. Znak Rabije, podignuta Izetbegovićeva četiri prsta, ukazuje na njegovu bliskost sa organizacijom koja se dovodi u vezu sa nizom zločina počinjenih pre svega u Egiptu, ali i u drugim zemljama. Izetbegović pali vatre u BiH, ali njegovo ponašanje treba posmatrati u kontekstu prilika u regionu. Ključa u Makedoniji, sukobi u ovoj, još jednoj politički i etnički duboko podeljenoj balkanskoj zemlji, ne bi ostavili po strani ni Kosovo, ali ni jug Srbije. Rovito je i u Crnoj Gori. Britanski Gardijan nedavno je objavio tekst po kojem će Tramp prvi ozbiljniji spoljnopolitički posao imati na Balkanu, odnosno na Zapadnom Balkanu. Znači, Izetbegović je „taster“ koji je pritisnula ista ruka koja pritišće Tačija u Prištini, i Zaeva, lidera makedonskih opozicionara koji zajedno sa albanskim partijama deluju sa Tiranske platforme.

Dok se podrazumeva da su srpski i bošnjački član Predsedništva BiH na dijametralnim pozicijama, Dragan Čović koji predstavlja Hrvate u tom telu, nalazi se u delikatnoj situaciji. Iako je lično protiv revizije sudskog postupka pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, on je pod velikim pritiskom Katoličke crkve Hrvatske koja podržava zahtev za revizijom. To je bio stav Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine, a sa crkvom se Čović mimoilazi i po pitanju stvaranja trećeg, hrvatskog entiteta u BiH. Crkva je izričito protiv i zalaže se za regionalnu strukturu BiH, što ide Izetbegoviću na ruku, tako da zahtev za revizijom presude ima otvorenu podršku i tamo gde se ona do sada nije javno ispoljavala. Ipak, mnogo su brojniji glasovi osude nove destabilizacije BiH, što Izetbegović bez ikakvih skrupula čini.

Najviše udaraca u tom smislu Izetbegović i njegova partija trpe u Sarajevu od Fahrudina Radončića, lidera Stranke za bolju budućnost (SBB), koja participira u vlasti zajedno sa Izetbegovićevom SDA. Dnevni avaz, i dalje najčitaniji dnevni list u BiH, potpuno pod Radončićevom kontrolom, otvara ozbiljne afere čija oštrica je usmerena prema Izetbegoviću. Niz poratnih ubistava poznatih ličnosti, visokih policijskih zvaničnika, Radončić pripisuje „bošnjačkoj državnoj mafiji“ sa jasnom porukom da je Izetbegović deo tog miljea. Stvorena politička kriza prilično je ujedinila blok političkih partija u Republici Srpskoj, s tim što je u SDS-u prisutna podela po pitanju da li da njihovi kadrovi napuste funkcije u zajedničkim organima BiH, koje im pripadaju shodno raspodeli vlasti koju je Savez za promene postigao sa SDA i HDZ. Zato se od SDS za Savet ministara BiH koristi formulacija „vlada u tehničkom mandatu“ koja, opet, „nema većinu u Parlementu BiH“, a što je sve na klimavim nogama, zbog izostanka pravnog utemeljenja za termin „tehnička vlada“, a ni Savjet ministara nije vlada.

Međutim, Izetbegović se ne zaustavlja, i za očekivati je nove vidove uzurpiranja zajedničkih institucija. Da li će i u kojoj mjeri Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira (Peace Implementation Council – PIC) tolerisati Izetbegovićeve „nestašluke“? Sudeći prema skoro jedinstvenom stavu (protiv je bila samo Turska) na poslednjoj sednici ovog tela, na kojoj su zapadne zemlje i Rusija osudile Izetbegovića, on bi se morao zaustaviti, jer njegovi saveznici nisu pokazali lice. U tom smislu često se apostrofira Turska kao mentor koji mu duva u jedra, ali svi koji su to pokušali objasniti, nisu izneli ubedljive argumente. Turska ne može osuditi Izetbegovića ma šta on u Bosni činio. Da li ga podržava? Teško da je Erdoganu do toga. Suviše se problema sručilo na njegovu glavu da bi on video dalje od Sirije. U kojoj meri će se Erdogan mešati u prilike u BiH i na koji način će se postaviti prema srpsko-bošnjačkim odnosima prvenstveno zavisi od odnosa Turske sa Rusijom. Neootomanske ambicije Turske ranijih godina su bile izražene, te smo od turskih najviših zvaničnika mogli čuti da je „Kosovo Turska“ i da je „Turska uvek bila u BiH, da je sada tu i da će zauvek ostati“, ali Turska danas najveće probleme ima na svojim granicama.

Na čiju podršku Izetbegović onda računa? Na Katar, Saudijsku Arabiju, Veliku Britaniju i „duboku državu“ u SAD. U Izetbegovićevoj vizuri ratna opcija nije isključena, ali u slučaju velikog ruskog političkog pritiska, za Izetbegovića postoji i alternativno rešenje u vidu revizije Dejtona, kada bi stavio na sto svoje poznate zahteve: jedan predsednik države, ukidanje entitetskog glasanja, jedinstvena policija itd.

Izvor: Fond Strateške Kulture