Балкан и избеглице

Изјава словеначког премијера Мира Церара протутњала је Балканом кад је на конференцији за новинаре упозорио:

„Ако се мигрантска криза не буде адекватно контролисала, као што је то договорено на самиту у Бриселу, постоји могућност сукоба међу земљама Западног Балкана. Могуће је да би мањи конфликт проузроковао ширу реакцију због изузетно тешке прошлости (региона), због чега је врло важно да ову кризу решавамо заједно, а не свако појединачно.“

Изгледа да сви знају да се нешто лоше догађа, и бес и немир поново лебде над регионом, подсећајући на атмосферу из 1991. године. Од Словеније до Македоније свака чланица бивше СФРЈ прожета је сопственом дестабилизацијом, коју „избегличка криза“ само погоршава. Баш као и на кризу 1991, и на ову утичу спољне силе. Међутим, за разлику од те године, 2015. не мора бити година ерупције сукоба. Могуће је повући балканске државе са литице не би ли се одржао мир.

УНИПОЛАРНОСТ ПРОТИВ МУЛТИПОЛАРНОСТИ

У историји Балкана после 1999. године дешава се западни продор ка југу Запад (Drang nach Suden) посредством НАТО и ЕУ. Словенија и Хрватска већ су у обема организацијама, док је хрватско-муслимански ентитет Босне и Херцеговине полупротекторат Запада. Са друге стране, Република Српска, Македонија, Црна Гора и Србија и даље су ван чељусти овог блока. Зато битна разлика, која дефинише регион, јесте подела на униполарни део Балкана под контролом НАТО, и Централни Балкан, који је слободан.

Међутим, разлике се ту не завршавају, зато што је централни део Балкана место мегапројеката мултиполарне Русије и Кине. Русија би волела да изгради гасовод Балкански ток – што је заправо свеобухватнији географски опис Турског тока – који би ишао кроз Македонију и Србију, док Кина жели да направи систем брзих железница „Балкански пут свиле“, који би се протезао од грчке луке Пиреј до Будимпеште, а имао би и своје транзитне тачке у Скопљу и Београду. То је све довело до очитих тензија са САД, које одлично разумеју да би испуњење ових комплементарних пројеката означило крај њихове контроле над Централним Балканом (а самим тим и над целим регионом). То је разлог зашто САД на Балкану покушавају да отворе Пандорину кутију.

СВЕОПШТА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА

Ако САД не могу да ставе Балкан под своју чизму, онда ће сломити регион у покушају да га опет освоје, баш као што су то учинили и 1991, кад су схватили да не могу да контролишу целу Југославију. Асиметричним катализатором су намеравали да изазову унутрашње тензије и наставе даље са „избегличком кризом“, која је заправо вештачки направљен и врло политизован вирус, који је заразио стабилизационе факторе у свакој балканској држави (баш као што је и „независност“ раније учинила своје). Поред овог проблема, свака од земаља се суочава са сопственим изазовима или доношењем одлука које ионако дрмају Балкан.

СЛОВЕНИЈА

Ова алпска република запретила је да ће затворити границу са Хратском, што изазива забринутост комшија куда да преусмере ток избеглица. Такође постоји могућност да се имигранти претворе у неконтролисану руљу како се буду приближавали Аустрији и Шенгенској зони, a паљење шатора као показатељ нестрпљења пре две недеље био је узнемирујући преседан.

ХРВАТСКА

Пратећи пример свог некадашњег империјалног хегемона из Будимпеште, и Загреб је одлучио да направи ограду на граници са Србијом, што додатно појачава утисак Срба да их затварају у кутију и невољно постају камп за мигранте. Што је још горе, Хрватска купује вишецевне ракетне системе (MLRS) домета балистичких ракета до 300 километара, због чега је Србија присиљена да нађе симетричан одговор.

СРБИЈА

Осим чињенице да се налази у неизбежној трци у наоружању са Хрватском, Србија се бори са асиметричном агресијом и уласком Косова у Унеско. Косовски Албанци су у протекле две деценије брутално рушили српске цркве, гробља и друге културне споменике, и за Србију, Русију и друге земље које се са презиром сећају тога, било је неприхватљиво да УН „легитимизују“ злочине историјског разарања, слилне оним које чини Исламска држава.

БОСНА

Исламизација друштва под покровитељством Турске и заливских земаља довела је до друштвене поларизације, баш као што је учинила и британска резолуција у УН о Сребреници, којом се покушало пребацивање све кривице на Републику Српску. Русија је одговорно ставила вето на ову меру, али овај лукав потез Велике Британије иницира већи циљ Запада и хрватско-муслиманског ентитета, а то је једнострана ревизија Дејтонског споразума и елиминација Републике Српске.

ЦРНА ГОРА

Народна револуција се распламсала против корумпираног и дуготрајног владара, чија је амбиција да његова земља уђеу НАТО. Нажалост, протести су наишли на неоправдану и прекомерну бруталност државе против демонстраната, опозиционих чланова скупштине, па и новинара. Како се буде приближавао децембарски рок за могући пријем ове земље у НАТО, Црна Гора ће се све интензивније суочавати са протестима и одмаздом државе.

МАКЕДОНИЈА

Ова земља је и даље под претњом хибридним ратом, будући да сценарији обојене револуције и албанског тероризма и даље остају могући у догледној будућности. Суштина проблема је што се политичка криза распаљује оклевањем прозападне „опозиције“ да поштује првобитне услове из споразума, постигнутог овог лета. Зоран Заев и Али Ахмети жестоко покушавају да изазову етнички и социјални раздор, који би довео до хибридног рата, негде око ванредних избора у пролеће.

РЕШАВАЊЕ „НЕРЕШИВОГ“

Три суштинска проблема на Балкану тренутно су „избегличка криза“, трка у наоружању између Србије и Хрватска – коју је Америка отворила – и хибридни рат у Македонији. Ево како то може бити решено.

МАКЕДОНСКА ЖИЦА И АЛБАНСКИ ЗАОКРЕТ

Свим балканским земљама у интересу је да зауставе проток миграната и у том циљу је најбржи и најнеупадљивији метод да уложе средства у градњу жице на граници Македоније и Грчке. Албански премијер Еди Рама је прошле недеље упозорио на могућност преусмеравања мигрантске руте на Албанију због кратких Отрантскиих врата, којим је море дели од Италије. Од тренутка када се обезбеди грчко-македонска граница, избеглице ће престати да иду старом рутом, и кренуће много удобнијом албанском пречицом.

ПОДРЕГИОНАЛИЗАМ

Обнављање јединства међу бившим југословенским републикама скоро је немогуће, чак и у неком мултилатералном смислу. Међутим, можда би најпрагматичније решење била подрегионална интеграција унутар земаља Централног и Западног Балкана не би ли се смириле тензије међу комшијама. Српски и хрватски конзервативци су се одлучили за различите путеве – једни се приближавају Русији, други САД. Будући да се не може пуно урадити у прекиду трке у наоружању, можда је најпрагматичније што могу да ураде то да консолидују и ојачају постојеће партнерство.

ДЕМОКРАТСКА БЕЗБЕДНОСТ

Македонци су поносно показали остатку света како се обојене револуције могу победити уколико патриотски оријентисано грађанство стане у одбрану државног суверенитета и успротиви се заверама скованим у иностранству. Њихова политичка свест и разумевање глобалног контекста кризе која им се десила били су оружје којим су се одупрли покушају дестабилизације, и тај модел отпора је подстакао мултиполарне елементе у Црној Гори. Стога, демократска безбедност, чување и јачање истинске воље у народу – као што се види у Македонији и Црној Гори – биће кључни фактор у одређивању тога да ли ће Централни Балкан остати слободан или ће се претворити у западни феуд.

Превео – Андреј Цвијановић

Извор: Спутњик