Скок српске полуковане жабе

Већ годинама, још од Тадићевих жућкастих времена, српски народ медијски кувају и лажу као неку неразумну и преплашену жабу. Прво су жабу избацили из сигурног заклона резолуције 1244 и убацили у лонац хладне воде Бриселских договора са ђаволом, коме су на брзину ставили насмeјану гламурну маску Европске уније. Онда су жабу лагано и неприметно почели кувати. Да се жаба на време не сети да искочи из лонца. Заједно са жабом, српски властодржци, стари и нови, као и сви продани медији, кувају и српску патриотску савест и одговорност за своју државу. Посебно за окупирано Косово и Метохију. Тај процес траје и данас и видећемо где ће завршити.

И поред неоспорно радосне, охрабрујуће и олакшавајуће вести да терористичка и тзв. „Република Косово“ ипак није примљена у УНЕСКО, оно што се ових дана догађало око покушаја пријема самозваног „Косова“ у ту међународну организацију, посматрано са више аспеката, више него да забрињава. Забрињава и са стране ставова из врха српске државе и са стране ставова наше СПЦ, која нажалост све више личи на неко Вучићево климоглаво Министарство за религијско-моралну потпору позоришним вратоломијамa западне марионете Александра Вучића.

Усклађеност политике марионетске србијанске Владе на челу са холивудским глумцем бескрајног фолирања и пренемагања Александром Вучићем, са званичном политиком врха СПЦ је и по питању УНЕСКО-а и чланства у ЕУ више него очевидна и трагична. Трагична како за саму Цркву тако и за ојађену и излагану Србију и цели српски народ. О чему се заправо ради?

Од момента доношења резолуције 1244, која је од 1999. године једини свеопшти међународно обавезујући правни докуменат за решавање Косметске кризе, наша СПЦ се редовно позивала управо на тај документ. С правом. Он нам је гарантовао и гарантује и данас, правну и законску међународно признату и документовану борбу за Космет у саставу државе Србије. Тај документ би требао бити алфа и омега свих наших разговора са било ким у свету. Било да то чини државна власт или врх наше Цркве. Зашто то није случај у СПЦ и данас? Одговор знају само њени највиши великодостојници.

На недавној расправи око гласања по питању уласка тзв. „Косова“ у УНЕСКО, резолуцију 1244 је на жалост помињао само руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Као да би високи руски дипломата и наш велики пријатељ из Москве требао бити већи и бољи Србин од Вучића или врха СПЦ? Наш Паја Патак министар спољних послова Ивица Дачић, приликом дијалога о пријему тзв. „Косова“ у УНЕСКО, говорио је о некаквом „одлагању расправе о пријему Косова у УНЕСКО“, позивајући и Шиптаре и сву буљументу српских непријатеља на нове Бриселске преговоре Београда и Приштине. Ивица Дачић позива на нове бриселске уцене Запада иако унапред зна да у бриселским разговорима нема Русије, нашег највећег спољнополитичког савезника. Наш Паја Патак стога ни једном једином речју није поменуо резолуцију 1244 и међународни суверенитет Србије над Косметом. Не. Наш Паја Патак дипломата је говорио о „одлагању расправе о пријему Косова у УНЕСКО“. Не о одбацивању те идеје у било ком смислу и контексту, као што је о томе јасно говорио шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, већ о „одлагању расправе о пријему Косова у УНЕСКО“. Ако знамо ко је Ивица Дачић и у чијој Влади је он министар спољних послова, овакав марионетски и велеиздајнички став једног дебељушкастог западног пиона уопште и не чуди. Кад је већ оскаровски надарен глумац и пренамагач Александар Вучић, чак председник Владе Србије, зар можемо и замислити неког у улози министра спољних послова, осим Паје Патка?

Оно што озбиљније људе ипак посебно забрињава и веома чуди је истоветност ставова врха СПЦ који се, веровали или не, непосредно пре гласања у Паризу такође залагао, а и сада после гласања, најдиректније залаже, не за забрану, већ за одлагање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО. Подаништво врха СПЦ у односу на дизниленд марионетску дипломатију врха србијанске државне власти попримило је дакле карикатурални ниво. Прво је старешина манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић без имало увијања изјавио: „Ми као Црква верујемо да би чланство Косова у УНЕСКО требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији“ – сиц ?!

Пре свега, од када је то званичан став СПЦ да пријем тзв. „Косова“ у УНЕСКО само треба да буде одложен а не и априори спречен и одбијен? Ко је донео такву срамотну одлуку врха СПЦ, да циљ Црквене дипломатије буде исти као и циљ марионетске државне Вучићеве вратоломије – само одлагање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, а не и његово изричито одбијање и спречавање? Који је то Свети Архијерејски Сабор СПЦ тако нешто одлучио? Ниједан! Откуда онда право врху СПЦ да о тако важном питању доноси одлуке без сагласности Сабора СПЦ и скоро иза кулиса и полутајно?

Наравно, када архимандрит таквог угледног манастира као што су Високи Дечани, тако јасно и гласно говори у име целе СПЦ, одлука врха СПЦ је сигурно већ донета. Ако и није била позната црквеној јавности сад смо је јасно дознали. Да ли је њу директно донела Влада СПЦ тј. Свети Синод, мање је важно. Одлука врха Цркве је нажалост ту, и она је на линији промашене и марионетске Вучићеве дизниленд дипломатије. Да је политика врха СПЦ и по осталим питањима у складу са промашеном ЕУ поданичком политиком Александра Вучића потврђује и други део Јањићеве изјаве где он између осталог каже: „Бриселски дијалог између Београда и Приштине као суштински важан процес чији је циљ да промовише поверење и реши сва практична питања са којима се суочавају наше заједнице. Коначно, и Београд и Приштина гледају према европској будућности региона и ми као Црква чврсто верујемо да наше српско православно наслеђе на Косову и Метохији не би смело да буде камен спотицања и предмет политичке конфронтације, већ пре свега мост између заједница и народа добре воље који гледају у правцу своје заједничке будућности у Европи!“ Значи опет Брисел, опет ЕУ и опет дијалог са најљућим непријатељима. Опет без Русије. Опет избегавање резолуције 1244. Опет добровољно скакање змији у уста. Опет добровољни бег из руске заштите у загрљај Звери са Запада. Али овога пута са благословом Цркве!!!

Да прва цитирана реченица архимандрита Саве Јањића није била ни мало случајна, и да је она став и врха СПЦ, показује нам и његова поновљена мисао по питању пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, кад он каже: „Са овом поруком изражавам искрену наду, у име наше Цркве, да ће УНЕСКО одложити пријем Косова у ову организацију и охрабрити дијалог и заштити културну баштину.“ Дакле опет, само позив у име СПЦ, на одлагање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, али не и позив за експлицитно одбијање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, и сада и у будућности.

Овакав предлог личи на скок полукуване жабе из већ врућег лонца у коме се нашла. Али не на скок у заклон резолуције 1244 и заштиту братске Русије, већ самоубилачки скок у разјапљене чељусти најгорих српских душмана из Брисела. У чему је онда „генијалност“ оваквог срамног става врха СПЦ? У куповини времена? У одлагању добровољног одласка у змијине чељусти? У преовладалом дефетизму код наших архијереја? Или у нечем трећем? Црквени врх би о томе требао и морао јавно да проговори.

Да је став врха наше Цркве исти као и став марионетске Вучићеве Владе потврђује и саопштење Светог Синода СПЦ после неуспеха тзв. „Косова“ да гласањем уђе у УНЕСКО. У саопштењу Светог Синода СПЦ се каже: „Српска Православна Црква поздравља одлуку УНЕСКА којом је одбијен предлог за пријем тзв. Косова у ову организацију. Србија и Српска Православна Црква су сво вријеме тражили одлагање ове расправе (дакле и Вучићева марионетска Влада и СПЦ), како би се избјегла непотребна политичка конфронтација, али пошто захтев Србије није усвојен, приступило се гласању које је показало да у УНЕСКО-у ипак не постоји спремност да се доносе исхитрене политичке одлуке које угрожавају безбједност културне баштине и дијалог који Београд већ води са Приштином.“

Очигледно је да се питање духовне и културне баштине не може решавати политизацијом посебно у ситуацији где је након рата на Косову и Метохији уништено толико много хришћанских православних светиња и гробаља. Поверење се мора градити делима, а не речима, а понајмање негирањем веома тешке ситуације у којој већ годинама после рата живи наш верујући народ и наше светиње на Косову и Метохији.

Зато и овом приликом Српска Православна Црква позива на дијалог и изградњу поверења (са ким СПЦ може ту уопште имати дијалог поверења) као једини пут за решавање свих проблема и захваљује свим оним земљама које су дале подршку путу дијалога и разумевања.“

У саопштењу Синода СПЦ, само у мало завијенијој форми имамо све оно што је и залагање марионетске Владе у Србији: непомињање резолуције 1244, бриселска фраза о разговорима Београда и Приштине, помињање молбе за одлагање расправе (не и самог гласања за пријем тзв. „Косова“ у УНЕСКО у неком другом моменту) и инсистирање на дијалогу, ван било којег помињања дијалога у СБ УН и на основу резолуције 1244. Срамота! Као да је саопштење Синода писао неко из кабинета Ивице Дачића.

Ипак, позивање на резолуцију 1244 нам неће досадити, као ни браћи Русима, који су изгледа постали већи Срби и од Вучићеве марионетске Владе и од Вучићу послушног врха СПЦ. Колико год пута марионетска београдска Вучићева клика и њему очевидно послушна врхушка СПЦ буду понављали … одлагање пријема тзв. Косова у УНЕСКО … Бриселски дијалог … чланство у „обећаној“ земљи званој ЕУ … и слично … Ми ћемо још толико пута поновити … одлучно одбацивање могућности чланства тзв. Косова у УНЕСКО … преговори у Њујорку уз учешће Русије и резолуција 1244 … Европска унија није наша обећана земља ни наш пут у боље сјутра … па макар Вучићу послушни Синод СПЦ буде то поновио још хиљаду пута.

Извор: Принцип

Коментари

1 Коментара на Скок српске полуковане жабе