Balkan posle odlaska Merkelove

Oproštajna poseta Angele Merkel zemljama Zapadnog Balkana svela se na dolazak u Beograd, gde se sastala sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, i boravak u Tirani, gde je razgovarala sa ostalim liderima regije, koja se prilično etablirala pod nazivom Zapadni Balkan. Radi se o političkom a ne geografskom pojmu, stoga i koristimo veliko „Z“ za zemlje koje jesu na Balkanskom poluostrvu, ali nisu, a sve su prilike da neće ni biti, deo Evropske unije.

U političkom diskursu više se ne i spominje otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja u pristupnim pregovorima sa EU. Berlinski proces se smatra za vodeću političku inicijativu trećeg kabineta Merkelove koja se odnosi na jugoistočnu Evropu.

Prva konferencija o Zapadnom Balkanu održana je u Berlinu 2014. godine, druga je bila u Beču naredne godine, treća u Parizu 2016, a zatim su usledile konferencije u drugim evropskim metropolama, zaključno sa onom održanom 5. jula ove, 2021. godine, ponovo u Berlinu.

Iako se trudila da sagovornike u Tirani ubedi da Berlinski proces nije zamena za EU, reči Merkelove otišle su u prazno.

Berlinski proces vremenom je promenio ruho u „mini-Šengen“ u želji da se prikaže kao domaća, zapadnobalkanska inicijativa, ali bez uspeha. U BiH i Crnoj Gori „mini-Šengen“ nije prihvaćen. Berlinski proces je doživljen kao pokušaj da se zemlje regiona međusobno uvežu u ekonomskom i političkom smislu (što se nije ni krilo) i kao kolektivitet povežu sa EU.

Međutim, u javnom diskursu preovladalo je mišljenje da se od ovog prostora želi stvoriti „siva zona“, „B liga“, odnosno predvorje EU u kojem se neće tolerisati ni ruski ni kineski uticaj, dok će granice Republike Hrvatske ostati neprobojna EU linija. To se najbolje vidi iz odnosa EU prema migrantima.

Granice Hrvatske su za migrante neprobojne, dok se zvaničnici EU često oglašavaju u smislu da u BiH treba napraviti više migrantskih kampova, rasporediti ih po celoj teritoriji BiH (akcenat je na Republici Srpskoj), ne štedi se ni novac kako bi se migranti držali dalje od EU, odnosno od hrvatske granice.

Pojednostavljena poruka za zemlje Zapadnog Balkana glasi – niste za EU, ali vas ne prepuštamo Rusima i Kinezima. Ruski politički uticaj i kineska ekonomska ulaganja na Zapadnom Balkanu, odnosno njihovo onemogućavanje – postalo je prioritet EU i anglosaksonskog sveta.

Na kraju, inicijativi su pristupile tek Srbija, Albanija i Severna Makedonija. Promenjen je i naziv u „Otvoreni Balkan“. Ni stav zvaničnika Republike Srpske da BiH treba da se prikloni inicijativi, ni sve češći javni istupi preduzetnika iz Federacije BiH da bi transport njihove robe u zemlje „Otvorenog Balkana“ bio tri puta brži ako bi mu pripadala i njihova zemlja nisu promenile veoma hladan pogled iz Sarajeva prema ideji koja se doživaljava kao realizacija „srpskog sveta“. Puno nije promenila ni američka, ni podrška Merkelove.

Šta će sa Berlinskim procesom biti nakon odlaska Mekelove sa mesta kancelara Nemačke?

Nije isključeno da Merkelova osvane na nekom važnom mestu u EU-administraciji ili kao generalni sekretar NATO, što se sve više spominje, ali na mestu premijerke najvažnije EU članice neće je biti, što je za Berlinski proces nenadoknadiv gubitak. I šta će uopšte biti sa Zapadnim Balkanom bez nadzora Merkelove?

Stogodišnja spirala mržnje

Napori predsednika Vučića da širom otvori vrata Srbije za sve iz BiH koji žele da se u njoj vakcinišu bio je, nakon doniranja desetina hiljada vakcina zemljama regiona, korak dalje u pokušaju da se u nevolji susedi približe i zaborave na nesuglasice. Odziv je bio masovan, niz autobusa iz Federacije BiH posećivao je Loznicu i druge srpske gradove uz Drinu. Bio je to konkretan dokaz Vučićeve u više navrata iskazane namjere da srpsko-bošnjačke odnose podigne na viši nivo.

Privođenje Edina Vranja, bivšeg visokopozicioniranog policijskog službenika Federalne uprave policije, kojeg pravosudni organi Srbije terete za ratni zločin u Goraždu, bio je povod da Bakir Izetbegović izjavi da „Srbija i njen predsednik Aleksandar Vučić ne treba da šalju vakcine ili žito u Bosnu i Hercegovinu niti da govore lepe reči“, već da očekuje da Srbija „prestane sa progonom branilaca BiH“.

Usledili su i konkretni potezi Sarajeva u demonstriranju nezadovoljstva – ambasadorka BiH u Beogradu pozvana je na konsultacije u Sarajevo, ambasador Srbije u BiH pozvan je od Željka Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, na razgovor.

Vranju je određeno jednomesečno zadržavanje, a sve podseća na slučaj Ilije Jurišića, visokog policijskog funkcionera kojeg je tužilaštvo u Srbiji teretilo da je naredio napad na kolonu JNA u Tuzli 1992. godine. Jurišić je uhapšen 2007. godine na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu, u zatvoru je proveo tri i po godine, bio oslobođen optužbi a država Srbija mu je isplatila 53.950 evra odštete.

Pogoršanje odnosa na relaciji Sarajevo-Beograd se podrazumevalo. Sve ukazuje da su hapšenja poput ovog kontraproduktivna i da praksu tajnih optužnica treba prekinuti, na šta je opet ukazao predsednik Vučić, koji je apelovao da tužilaštvo i pravosudni organi u Srbiji stupe u kontakt sa pravosuđem u BiH i da se „zaustave priče o tajnim optužnicama i svemu drugome“.

„Da ljudi mogu da znaju protiv koga neka zemlja nešto ima. Da se dogovorimo koje slučajeve može da preuzme domicilna zemlja. Da ne radimo sve ovo jedni drugima. Ja sam potpuno spreman za to“ – izjavio je Vučić.

Navedeni slučaj bio je dovoljan da sve što se uradilo dobro u poboljšanju međusobnih odnosa na relaciji Beograd-Sarajevo padne u vodu.

Ima li izgleda za uspeh napor predsednika Srbije da se stogodišnja spirala mržnje između Srba i Bošnjaka prekine?

U BiH problema i afera ionako ne nedostaje. Medijima su najzanimljivije teme iz obaveštajnog miljea.

U fokusu je trenutno snimak razgovora glavne tužiteljke Tužilaštva BiH i direktora Obaveštajne agencije BiH. O tome ko je koga snimao razmenjuju se međusobne optužbe, ali je BiH definitivno zemlja u kojoj, iako postoje zaprećene kazne za nezakonito prisluškivanje i objavljivanje na taj način sačinjenih audio snimaka, oni su postali praksa i efikasno sredstvo za političke obračune.

Šta nas sve očekuje u narednoj, izbornoj godini, teško je i zamisliti.

Što se Zapadnog Balkana tiče, iako su mnogi očekivali da neuralgična tačka budu srpsko-albanski odnosi, to se nije dogodilo. I pored ogromnog napora predsednika Srbije da odnose između Beograda i Sarajeva relaksira, na toj relaciji se u narednom periodu mogu očekivati i veći nesporazumi.

Izvor: Sve o Srpskoj