Beseda na molitveno-crkvenom narodnom Saboru

Rušeći u ime progresivnih evropskih vrednosti norme na kojima je u bezdržavnim vremenima živelo i opstajalo srpsko društvo, ubrzano smo razarali tvrđavu nacionalnog opstanka – srpsku patrijarhalnu porodicu. Sa društvom koga smo gojili skorojevićkim odnosom prema normi, poretku i vrednosti, bili smo naumili da stvaramo nacionalnu elitu, snažnu državu i visoku pravnu svest kod njenih građana. Jedino što smo na tom putu mogli da uberemo jesu plodovi bezakonja, korupcije i partijaštva. Na tom putu neminovno je morao da nam se otvori ambis iz 1918. g. u kome smo izgubili državu, jer se moda jugoslovenstva lako primila u sredini koja je slavila taštinu, a odbacivala normu i vrlinu.

Vaše preosveštenstvo,
časni oci,
prepodobne matere,
braćo i sestre,
narode svetosavski,
pomaže Bog!

Posle ratnih bura i oluja u kojima je demonski neprijatelj opustošio i raskućio naše Otačestvo, njegove junačke krajine i njegov duhovni Jerusalim, ovih dana je na rod Svetog Save grunuo potpop biblijskih razmera. Tuga za izgubljenim i strah od novih prirodnih kataklizmi obuzeli su i ujedinili sav naš narod. Pred izvesnošću i ozbiljnošću sveopšte opasnosti činilo se kao da je ustuknula lakomislena detinjasta opsesija o zemaljskom EU-raju, a sa njom i izvor naših deoba, međusobica i sebičnosti. Jer, ništa tako snažno ne može da ujedini jednu zajednicu kao svenarodna tragedija, kao što je ništa tako duboko ne razjedinjuje kao obećanje velikog inkvizitora o zemljskom raju. Tragedija budi usnulu vrlinu, dok utopija rađa gordost i egoizam. Samo zahvaljujući sveštenom tragizmu našeg vekovnog svenarodnog raspeća i u našem pokolonju je očuvana klica predačkog duha moba i zadužbinarstva. Nasuprot tome, rodno mesto svih naših partikularizama – socijalnih, ideoloških, jezičkih i pokrajinskih, je divan na kome već više od jednog stoleća dembelišemo sanjajući prvo jugoslovenski, potom komunistički, a danas evrounijatski utopijski san.

Međutim, krajiške i kosovsko-metohijske tragedije, ma kako bolne bile, nisu dovele do svenarodnog pokajanja i preumljenja, već do sveopšteg beznađa. Bez svesti o svom istorijskom prizvanju nismo mogli da napravimo jasan bilans istorijskih uspeha i grešaka. Tako su istinski uzroci srpskog istorijskog posrnuća ostali nedokučivi za narod izgubljenog duhovnog vida. Otuda smo posle svake tragedije, umesto jači, bivali moralno raslabljeniji, dočekujući sledeću istorijsku dramu na divanu novog utopijskog dembelisanja.

Tu nas je i zadesio potop. Bili smo najpre dezorjentisani, uplašeni i potišteni, sve dok nas belosvetski režiser nije ubacio u euforičnu predstavu zloupotrebe ostataka nacionalnih vrlina. Infantilno uplašeni od odgovornosti i budućnosti, iznova pokazujemo spremnost da sudbinu svoje dece prepustimo u ruke novog samozvanca i stare utopije. Pri tom se nemušto pitamo: zašto ponovo strada naša sirotinja i zašto se raspada naša krvavo stečena Otadžbina.

Strah je, uči nas Sveti vladika Nikolaj, još od Adama neizbežni pratilac svakog prestupa. I današnji strah od neizvesnosti kojim je obuzet srpski narod ističe iz „mješine prepune grijeha”.

Braćo i sestre, nije od juče prestup postao pravilo našeg života, a izvršavanje norme izuzetak. Od kada se začela novovekovna srpska državnost odbacivanje predanjskih moralnih i društvenih normi predstavljano je kao uslov svenarodnog progresa. Norma, iz koje se rodila vrlina kojom smo u ustaničkim godinama zadobili slobodu, učinila nam se tada krivom za našu sirotinju. Odbacili smo je kao kočnicu progresa, kako bi i mi stali na stranu potomaka Kainovih i Hamovih, tehnički i organizaciono uspešnih naroda koji su na zemlji uređivali edemski vrt. Nove apetite ondašnjih seljačkih otačestvenih sinova, probuđene u univerzitetskim kuhinjama evropskih meštara, nisu mogli da zasite Sveti Nemanjići, vera Obilića, pouka Jevrosimina – ta duhovna hrana naših tegobnih ropskih dana. Tako je novovekovni suret sa Evropom doneo pravoslavnim Srbima ista ona iskušenja sa kojima su se pravoslavni Rusi suočili još u 17. veku. U susretu sa Evropom postideli smo, ne zbog greha, već zbog naše sirotinje.

Rušeći u ime progresivnih evropskih vrednosti norme na kojima je u bezdržavnim vremenima živelo i opstajalo srpsko društvo, ubrzano smo razarali tvrđavu nacionalnog opstanka – srpsku patrijarhalnu porodicu. Sa društvom koga smo gojili skorojevićkim odnosom prema normi, poretku i vrednosti, bili smo naumili da stvaramo nacionalnu elitu, snažnu državu i visoku pravnu svest kod njenih građana. Jedino što smo na tom putu mogli da uberemo jesu plodovi bezakonja, korupcije i partijaštva. Na tom putu neminovno je morao da nam se otvori ambis iz 1918. g. u kome smo izgubili državu, jer se moda jugoslovenstva lako primila u sredini koja je slavila taštinu, a odbacivala normu i vrlinu.

Decenijama naviknuti da ludost bezakonja biramo za pravilo, potčinili smo se vlasti bezakonika Broza. Tog samozvanca koji je metkom dotukao preostale zatočnike srpske pravne svesti i tako konačno prekinuo živu tanku nit srpske crkvenosti i državotvornosti. Time što se „nismo držali zakona kao pijan plota”, postali smo tuđi Savi i Dušanu, a svoji Brozu i Kardelju.

Istorija nam, braćo i sestre, još od antičkih vremena pruža obilje dokaza da je kriza pravne svesti nerazdvojno povezana sa krizom religioznosti. Materijalistička, utopistička i revolucionarna shvatanja oduvek su neprijatelji pravne svesti, jer je ona jedna od najuzvišenijih manifestacija duhovnosti koja se suprostavlja nagonu, a uči nas samobuzdavanju, lojalnosti i dobrovoljnom potčinjavanju. Jedan od tvoraca učenja o hrišćanskoj pravnoj svesti, Ivan Iljin, ističe da „sloboda od zakona jeste anarhija, bespravlje i propast”. Zato jedno od osnovnih pravila stvaralačke pravne svesti glasi: „oslobodi sebe iznutra putem dobrovoljnog samoobavezivanja i traži slobodu jedino kroz zakon i u okviru zakona”. Odmerimo li ovom merom našu svest i naša dela, videćemo u rodu Svetog Save i majke Jevrosime mnoštvo gordeljivaca i koristoljubaca spremnih da svakog momenta, i radi baba i radi stričeva, naruše zakon, državni ili crkveni. Duh bezakonja smo uneli u sve nacionalne ustanove – škole i univerzitet, bolnice, sudove, i najzad u našu mučeničku svetosavsku i svetolazarevsku Crkvu.

Braćo i sestre, posle potopa koji nas je zadesio pitamo se rečima Svetog vladike Nikolaja: „Na koga ovolika uzbuna prirode?” A srpski Zlatousti nam odgovara: „Na grešne ljude. Jer će se umnožiti mržnja, bezboštvo, i svako bezakonje, te će ohladeti ljubav mnogih. Na to će reagovati i zemlja i sunce i mesec i zvezde i vetrovi i kamenje i oganj i voda, rečju sve stihije podnebesne, sva priroda”. Sve su to signali našeg bezakonja, dokazi da nam je više omilio prestup od ispunjavanja zapovesti. A Bog je još preko starozavetnih proroka upozorio i obećao svim narodima: „Držite uredbe moje i čuvajte zakone Moje i vršite ih, pa ćete živjeti bez straha u zemlji svojoj” (3. Mojs. 25, 18-26, 5). Isto nam Bog, apostolovom rečju, poručuje i u Novom Zavetu: „I po tome znamo da smo ga poznali, ako zapovjesti njegove držimo. Jer dodaje apostol, onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovjesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema” (1. Jn. 2, 3-4). Pozivamo se na ljubav, a nepoštujemo zapovesti Gospodnje, neslušajući apostola ljubavi Svetog Jovana Jevanđelistu koji nam veli: „koji drži riječ njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo; po tome znamo da u njemu jesmo” (1. Jn. 2, 5).

Znajući kakvu je provaliju u našoj crkvenoj svesti stvorila evropeizacija 19. i 20. veka, Sveti vladika Nikolaj nas je preklinjao rečima: „molim vas braćo, radi spasenja duša vaših, da ne pravite razliku među zapovestima Božijim, nego da se trudite da ih sve ispunite po sili svojoj”. Jer, dodaje Sveti vladika Nikolaj, „u Božijoj građevini nema malog i velikog, niti važnog i nevažnog, nego je sve veliko i važno. Kolebljivce u veri poznaćete najlakše po tome, što oni odmah počinju prepirku oko toga, šta je važno i šta nevažno u veri. No na tom putu im đavo ne da odmora nego im trpa u ruke sve ređe i ređe rešeto, kroz koje oni propuštaju propise Crkve, odredbe Sabora, savete Otaca, pa i same zapovesti Hristove, dok najzad ne propuste dve, i dok u rešetu ne ostane samo đavo”.

I dok nas Sveti Oci izričito upozoravaju da je „nepravedno, nedopustivo, ružno od ljudi blagočestivih da ćute kada se drsko narušavaju zakoni Gospodnji”, nije dovoljno jasno da li su pravoslavni hrišćani dužni da vode svetovnu borbu za pravo i pravdu. O tome je, čini se najjasnije, govorio ruski pravoslavni filosof Semjon Frank: „Treba imati na umu da je čovek pravedno slobodan od svetovnog rada i svetovne borbe samo u slučaju ako on u svom duhovnom životu ostvaruje još teži rad, ako vodi još opasniju i težu borbu. Kao što blagodat ne ukida zakon nego ga ispunjava – te ima pravo da ne misli o zakonu samo onaj ko blagodatno ostvari više nego što zahteva zakon – tako je i od moralnih obaveza, koje nameće sama činjenica našeg učestvovanja u životu, slobodan samo onaj ko sam sebi nameće još teže obaveze. Zato su lažne i pogrešne sentimentalno-idilične želje da se pobegne od taštine sveta, od njegovih briga i nemira, kako bi se mirno i nevino naslađivalo tihim životom u samoći…. Život otšelnika nije život dokonog sazrcatelja, nije tiha idila, već strogi život podvižnika, pun surove tragike i nama nepoznate stvaralačke energije volje. Ko ne može da izvrši to isto, ko živi u svetu i u kome živi svet, samim tim je obavezan da nosi i breme koje svet polaže na nas, obavezan je da u nesavršenim, grehovnim, svetovnim oblicima doprinese da se u svetu učvrste načela i odnosi koji ga približavaju Božanskoj praosnovi”. Lažno otšelništvo na koje je upozoravao Frank je đavolsko iskušenje posejano među pravoslavnim s ciljem da se uveća broj dezertera u duhovnom ratu koji nikada nije prestajao, a koji se sa posebnom žestinom danas već uveliko vodi.

Bez obnove pravne svesti nema ni obnove zrele nacionalne i istorijske svesti, a bez njih će u duhovnom ratu koji se vodi izostati srpski svetolazarevski i svetoavakumovski odgovor. Obnova pravne svesti je jemstvo da ćemo borbu za odbranu svih nacionalnih ustanova, od Crkve do države, voditi zrelo, uporno, strpljivo i postupno, pre svega kroz sopstveni unutrašnji preobražaj i delatno svedočenje. Spoljašnja borba, nestrpljiva i nasilna, metod je svojstven revolucionarima i utopistima, a stran pravoslavnom konzervativizmu. Na pravoslavnom srednjovekovnom Istoku nisu se, kao u zapadnom feudalizmu, konzervativizmom čuvale staleške privilegije, već norma i poredak. Zbog revnosnog čuvanja norme i poretka, srpski seljak je u danima ropstva bio istinski plemić.

Narode svetosavski, visokom cenom krvi stotine hiljada mučenika plaćena je naša crkvena i državna sloboda. Pred Hristovom vojskom Nebeske Srbije dužni smo da položimo zavet da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da sačuvamo neokrnjenim i neokaljanim dva blaga darovana nam od svetih praotaca, Save i Simeona – Srpsku Crkvu i srpsku državu. Kako radili, tako nam Bog pomogao!

Izvor: Srbski FBReporter