Бесмисао Г-20 и нова слика света

У Бризбејну, у Аустралији, одржан је годишњи самит Групе 20 (Г20), још једном показан сав бесмисао те неформалне амбициозно назване „светске владе“ и потврђено колико Америка и њени европски савезници не схватају у каквом свету живе и какве су се промене већ десиле. Још једном је показано да та неформална група нема никаквог значаја и да је, уз веома високу цену њеног постојања, постала само медијски полигон за све агресивнију политичку пропаганду западних земаља.

Групу 20, коју чини 19 земаља и Европска унија (ЕУ), основао је амерички председник Џорџ Буш 2008. године. Тада је избила економска криза која још траје и намера је била да се на светском нивоу унутар најразвијенијих и земаља са нарастајућом економском моћи проналазе и усаглашавају начини економског опоравка. На Западу су склони да тврде како је то био почетак неформалне „светске владе“. Истовремено, формирање Г20 је имало за циљ да замагли узалудност већ обесмишљене Групе 8 или сада Групе 7 најразвијенијих земаља, која је, због чињенице да је већина њених чланица у дубокој економској кризи са највећим дуговима на свету, постала, најблаже речено, смешна. Али, и Г20 је врло брзо изгубила било какав значај ако га је икада и имала. Врло брзо се показало да је основана како би Америка и Запад задржали постојећи поредак и доминантну улогу у свету, и то тако што ће наставити деле диктате чак и онима којима западне земље дугују и од чијих пара и рада живе.

Актуелна економска криза је пре свега криза -Запада, па се Г20 претворила у покушај да се терет кризе пребаци и на друге делове света, оне чије привреде нису у кризи, па да тако и те земље плате цену за западну кризу, и то самом Западу. Цео пројекат се тако претворио у политичку пропаганду Запада, а без икаквих конкретних резултата на економском плану. Све одлуке Г20 су уствари само пропаганда јер оне никога не обавезују, ништа од договореног се не спроводи, а често, када се деси неки конкретан договор, онда парламенти кључних западних земаља и амерички Конгрес те договоре одбију. И онда идућа година, нови самит и поново ти исти договори представљени као „искорак у решавању кризе“. Г20 нема никакав стварни мандат да би применила своје договоре и, наравно, ко би јој га могао и дати. Та Група је врло брзо изгубила смисао мада се под великим притисцима Америке годишњи самити и даље одржавају јер, на крају, многи лидери ту имају прилику да се сретну изван званичних саопштења и пропаганде.

ПУТИН ЈЕ ОТИШАО ДА СЕ НАСПАВА

Тако је било и у аустралијском Бризбејну. На крају издато званично саопштење да су се земље чланице Г20, на које отпада 85 одсто целог светског друштвеног производа, договориле да у наредних пет година све заједно повећају глобални бруто друштвени производ (БДП) за 2,1 одсто, и тако оживе привреду и отворе милионе нових радних места. Кључна ствар се, међутим, не каже – како ће се то постићи, а и тај договор није обавезујући, нико није обавезан да га спроведе и поштује. Као једна од мера се, додуше, наводи да би се економски опоравак могао постићи запошљавањем 100 милиона жена широм света (!?).

Сваки досадашњи годишњи самит Г20 завршио се таквим саопштењем, само што је до сада говорено о расту од два одсто. И, наравно, ништа се није десило. Овогодишњи самит открива стварни положај Г20 и размимоилажењем са званичним дневним редом, који је припреман годину дана, а то је била само економска ситуација у свету, и оним што је уочи самог скупа наметнуто као тема. Неколико дана пре самита амерички председник Барак Обама изјавио је како ће у Бризбејну бити размотрени и проблеми (такозваних) климатских промена и болести ебола. То уопште није био план, али је аустралијски домаћин то одмах уврстио у дневни ред, па је све нашло места и у званичном саопштењу. Додуше, у саопштењу су те теме само на нивоу „забринутости“ без икаквих договорених мера. Али колики је стварни значај скупа у Бризбејну вероватно најбоље сведочи то што је на крају једина права и главна вест била да је руски председник Владимир Путин напустио самит пре његовог званичног краја, а крајем се сматра објављивање саопштења са самита. Сам Путин изјавио је да иде раније, одмах после завршетка радног дела самита, „да се наспава“. То је била Путинова порука о значају скупа у Бризбејну.

Под притиском Запада самит у Аустралији је уствари и протекао у знаку медијско-политичке кампање против Русије и лично председника Путина. Иако то уопште није била тема самита, медијском кампањом је у јавности створен утисак да се Група 20 бавила тиме, а није. Сценарио је био да се неколико дана пре самита организује агресивна медијска кампања против Русије и Путина како би се онда цео скуп искористио за те политичке циљеве Запада. У Аустралију је неколико дана раније послан главни гласноговорник Америке, британски премијер Дејвид Камерон, који је, потпомогнут домаћином, аустралијским председником владе Аботом, свакога дана држао говоре и давао изјаве против Русије и председника Путина. У једном говору је Камерон чак поводом кризе у Украјини упоредио Русију са нацистичком Немачком. То је, најблаже речено, неукусно, а суштински разоткрива до којих низина је пао политички Запад. И онда, на крају дана, све то „досоли“ амерички председник Обама својим изјавама и доврши на маргинама самита у Бризбејну. Аустралијски премијер Абот је чак говорио како председник Путин неће бити ни позван у Бризбејн, а онда су га подсетили да је Аустралија само домаћин скупа и не одлучује ко ће доћи а ко неће. На самом скупу су се, међутим, та све огољенија али и све агресивнија пропаганда и заоштрена реторика брзо срушиле у воду. Јер, међу 19 земаља чланица Г20 огромна већина не дели такво мишљење, напротив потпуно је на другој страни, што је морао да призна и британски Би-Би-Си иако ударна песница западне пропаганде.

ДРУГАЧИЈА ПОДЕЛА СВЕТА

Самит је тако још једном показао колико ни Европа ни Америка или не разумеју или не желе да прихвате да се свет темељно променио и да више ништа није као што је било нити ће у догледно време и бити. Правити се као да се ништа није догодило и то маскирати заоштравањем реторике не може помоћи, речима се могу увредити људи а глумом обманути, али се стварност не може променити. То је губљење времена. Запад настоји да те промене, које су већ довеле до губитка његовог утицаја и моћи, прикрије заоштравањем односа са Русијом и причама о обнављању хладног рата. То су све обмане јер новог хладног рата нема и не може га више ни бити. Промениле су се околности. Али има нешто друго, има једна другачија подела света, а она не може бити основа за нови хладни рат.

Та подела се већ десила, мада је још увек у процесу. То је, како то примећују и многи амерички политиколози, подела на западни и на незападни свет. Западни свет, уз Америку, још чине Европска унија, Јапан и неколицина других мање важних земаља а незападни све друге земље света или велика већина њих. Тај незападни део је у овом времену носилац економије света и светских финансија, све више постаје и научни и интелектуални центар, и нема намеру да губи време, чека и замајава се са Западом. Тај део света има и две најмоћније и најозбиљније регионалне организације, чија инфраструктура обезбеђује да се договори поштују кроз ефикансу узајамну сарадњу. То су земље окупљене у групи БРИКС и Азијско-пацифичка заједница (APEC). Ту је и Шангајска иницијатива, која има нешто мањи значај од прве две, али свакако већи од Групе 20. БРИКС и APEC имају и своје развојно-инвестиционе банке, које су потпуно независне од западно-америчких креатура, Међународног монетарног фонда и Светске банке. На неки начин темељи новог светског поретка су већ створени.

Та нова светска реалност је суштински проблем Запада, а не Русија и председник Путин. Русија је, због утемељених предрасуда из времена хладног рата и политичке инерције, само згодан алиби, корисно средство замајавања јавности и куповине времена у прикривању правих проблема.

Извор: Нови Стандард