Bezalternativni evropski put i termalno stanje

Uoči jednog od značajnijih srpskih datuma Vidovdana (27.jun), časopis Nova srpska politička misao (NSPM) proveo je istraživanje javnog mnjenja u Srbiji pokušavajući da sazna kakvo je raspoloženje građana Srbije povodom (ne)dobijanja datuma za početak pregovora o pridruživanju Srbije EU. Rezultati istraživanja pokazali su potpunu konfuziju javnog mnjenja koju glavni i odgovorni urednik NSPM Đorđe Vukadinović naziva i „šizofrenom podvojenošću unutar srpskog javnog mnjenja“.[1] S jedne strane, u porastu je procenat pristalica EU. Na pitanje: Da li podržavate ulazak Srbije u EU – 56, 3 odsto ispitanika odgovorilo je sa DA. S druge strane, na pitanje: Da li biste prihvatili da se Srbija trajno odrekne Kosova i Metohije u zamenu za članstvo u Evropskoj Uniji – 67,4 odsto ispitanika odgovorilo je sa NE.[2]

Ovakvu sliku javnog mnjenja Srbije koje se, prema istom istraživanju, informiše u najvećem delu preko RTS (31, 5 odsto ispitanika), TV Pinka (20, 0), TV Prva (19, 9 ), B92 (17, 7) teško je racionalno objasniti, ali ne i nemoguće. Zapravo, javnost u Srbiji je već izvesno vreme pod vrlo agresivnom medijskom kampanjom ili EU ili kraj: „S jedne strane, poslednjih meseci je, kroz ove pregovore sa Prištinom i euforijom oko (ne)dobijanja datuma početka pregovora, tema EU neprekidno u vrhu medijske pažnje i bukvalno se ne skida sa naslovnih strana i sa usana vodećih političara, što je ponovo doprinelo utisku o „bezalternativnosti“ našeg evropskog puta. A ono što se neprekidno vrti po medijima na kraju se ureže i u svest ljudi (…) Ukratko Dačić, Nikolić i Vučić su, tokom poslednjih meseci, za EU i zapadnu stvar u Srbiji uradili više nego Zoran Đinđić, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Vesna Pešić i sve nevladine organizacije zajedno“, tvrdi Đorđe Vukadinović.[3]

Prevođenje evroskeptika u evrofile proces je koji je vrlo ozbiljno Zapad planirao. Bez značajnih personalnih ekskluziviteta, Zapadu je bilo najvažnije da srpsko biračko telo u procentu većem od šesedeset odsto slavi Brisel a ne Beograd, i u tome je (mora se priznati) uspeo. Srpska radikalna stranka je demontirana i nekadašnji radikalni protivnici Unije postali su njene najvatrenije pristalice. Nekoliko godina pre toga Ivica Dačić takođe je od žestokog kritičara EUropske dogme postao (takođe) vatreni navijač EUrope. Danas, kada slušate ono što aktualni premijer govori skoro kao da slušate Čedomira Jovanovića-razlike gotovo da i nema. Tako su zapadne arhitekte neoliberalnog poretka provele proces (skoro) do kraja-implementirali su EU mantru u srpsko biračko telo.

Međutim, kada prođe euforija oko „datuma“ i kada aplauzi s početka osvajanja vlasti stožerne i daleko najpopularnije stranke u Srbiji Srpske napredne stranke, utihnu- veliko je pitanje kako će se raspoloženje građana kretati. Prvo, aktualni prvi potpredsenik Vlade nametnuo je sebe za „lokomotivu“ novog/starog „kursa“. Ukoliko se desi, recimo, da datuma ne bude kako je frenetično najavljivano za Vidovdan i ukoliko se desi da Nemačka izvadi iz rukava još po neki uslov kada je primena briselskog sporazuma u pitanju, uz sve dublju ekonomsku i socijalnu krizu u Srbiji, najpopularniji biće i najodgovorniji. Toliko puta viđeno i doživljeno iskustvo u Srbiji očito nije podučilo nosioce političke moći da štafeta u rukama ubrzo može prerasti u „štap po glavi“. Izneverena očekivanja su preskupa avantura u siromašnoj i besperspektivnoj državi kakva je danas Srbija.

Neverovatno je da danas u takvom mnoštvu tehničkih pa tako i informativnih kanala, građani Srbije ne umeju svoje dileme da reše tako što će samo pogledati šta se zapravo dešava u toj EUropi ka kojoj toliko žele a koja ih toliko, u stvari, neće. EUropa ključa pod sve većim socijalnim tenzijama, privredno dokrajčena ogromnim apetitima finansijskih oligarha i korumpiranih lokalnih elita. Ona sama nema rešenja za krizu koja preti da je protrese poput cunamija, a Srbija očekuje preporod u okviru zajednice država koje su, itekako, odgovorne za sve ono što se Srbiji decenijama unazad dešavalo. Svetske elite nemaju više načina kako da razonode narod koji održavju u ropstvu toliko dugo: čak i u Brazilu u kome je fudbal više od religije, narod koji u rekama plovi i protestvuje ulicama Brazila urliknuo je: Dosta!Nema više igara!

Njihovog totema svetske klase kakav je Pele počeli su izvlačiti na stub srama jer više od četiri decenije podržava svaku vlast. Dakle, prevaru „hleba i igara“ koja potiče upravo iz Zapadnog rimskog carstva platiće upravo njeni tvorci. Svi oni koji stoje iza raznih opskurnih rijalitija i drugih manifestacija zaboravljaju da je masa (organizovana ili ne), upravo ona „kritična masa“ koja (baš upravo zbog tog osećaja moći generisanog iz ogromne količine energije s kojom ulazi na „tribine“ a za koje mesto plati), ume da iznenadi i same organizatore „opštenarodnog veselja“ i napravi sopstveni „spektakl“.

To su slike autentične evropske i svetske realnosti. Svet kakvog smo do skora znali propada a najuticajniji srpski mediji ga predstavljaju poput jedine održive i uspešne zajednice. EUropa nije Nemačka. Ali zato Nemačka jeste EUropa, i s tim će se problemom kadtad morati da suoče i Francuska i Velika Britanija i najistaknutiji član EU Sjedinjene države. Ovo se naravno ne može ni čuti ni videti na najuticajnijim srpskim medijima. Istine radi, nisu oni jedini odgovorni za aktualnu (auto)cenzuru: „Pasivnost DSS-a i neorganizovanost patriotskih snaga, osnovni su razlog zbog kojeg je, uprkos svemu, danas u Srbiji više pristalica nego protivnika ulaska Srbije u EU“, zaključuje Vukadinović u pokušaju detektovanja racionalnog objašnjenja nalaza poslednje ankete javnog mnjenja u Srbiji.

Više nego jasno je da svi društveni akteri snose i krivicu i odgovornost za stanje društva u Srbiji: ono je toliko obolelo, iscrpljeno preživljavanjem i egzistencijom koja je na ivici, da sada možemo da govorimo o terminalnoj fazi kancerogenog procesa koji je metastazirao u sve delove srpskog bića. Žalosno ali istinito.

Građani Srbije iz meseca u mesec: rade za sve manje prihode od kojih ne mogu (iako troše tek tri evra dnevno)[4] ni da prehrane porodice a o ostalim troškovima da i ne govorimo; penzioneri su prošli reformu za osam godina kakvu penzioneri u drugim zemljama prolaze za dve do tri decenije[5] – pokradeni, bolesni i poniženi oni danas u Srbiji izdržavaju decu koja ne mogu da nađu (ili zadrže) posao; piju štetno mleko uz opravdanu sumnju da konzumiraju i hranu upitnog kvaliteta a kada im se zdravlje pogorša nemaju načina da učine nešto u korist svoga zdravlja; vode svakodnevne bitke sa stranim (zelenaškim) bankama koje i dalje ostvaruju svoje profite, jer im je to omogućeno; plaćaju najviše kamate u EUropi; deci organizuju dodatnu preskupu nastavu za polaganje testova u okviru male mature koja se posle skandala („curenja“ testova u javnost i pre njihovog polaganja) poništi…i nikom ništa.

Nema odgovornih, nema protesta-idemo dalje. To dalje, u stvari je, sve dublje u dno egzistencije i morala. Dokle? Uvek i samo do kraja, do izdisaja. Da li će Srbija preživeti reanimaciju-pitanje je. Kao što je i pitanje ko će taj udar struje u predeo oko srca Srbije da provede. Možda odgovor leži u još jednom rezultatu pomenutog istraživanja kog smo ostavili, s namerom, za kraj: iako su pitanja koja se odnose na EU rezultirali (ne)logičnim odgovorima; deo istraživanja koji se bavio odnosom ispitanika prema NATO i Ruskoj Federaciji dala su sledeće odgovore: ulasku Srbije u NATO protivi se 76,6 odsto ispitanika[6] dok 77 odsto ispitanika glasa za savez sa Ruskom Federacijom.[7]

Iako zvanična Rusija ne može da uradi bilo šta protivno volji aktualne prozapadne političke „elite“, jer bi to bilo: prvo, grubo mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje; drugo, napuštanje ruske spoljnopolitičke metodologije po kojoj su na međunarodnoj sceni prepoznatljivi – narod Srbije koji je za razliku od svog rukovodstva bratski naklonjen Rusiji je već nešto sasvim drugo, zar ne? I njegov gen pamti, da svaki put kad je doveden do samog kraja svog opstanka bratska ruka s Istoka bi ga pridigla i povratila među žive – ovo su ti dani kao i nekada pre mnogo vekova…načina i volje ima! Nadajmo se samo da će se sve posložiti na vreme, a njega je još tako malo ostalo!

——————————————————————————————-

[1] Svedok, broj 884-885, 25. Jun 2013, strana 2

[2] Isto, strana 3

[3] Isto strana 2

[4] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:441029-Za-zivot-dnevno-trosimo-tri-evra

[5] danas.rs

[6] Svedok, broj 884-885, 25. Jun 2013, strana 3

[7] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture