Bildelberg 2016. – Svevlašće „elite“ i bespravlje „plebsa“

Od 9. do 12. juna u hotelu Taschenbergpalais u Drezdenu održan je 64. sastanak  članova Bilderberškog kluba koji, ovog puta, nije izazvao neko posebno interesovanje. Bez obzira što su mu prisustvovale i neke važne ličnosti, npr. izvršni direktor MMF-a Kristin Lagard, generalni direktor Rojal Datč Šel-a Ben van Berden, bivši državni sekretar SAD-a Henri Kisindžer, generalni direktor Dojče Bank-a Džon Krajan, generalni direktor VR Robert Dadli, glavni urednik Blumberga Džon Mikletvej i dr. Sam događaj je ličio na predstavu  čija funkcija nije bila da donese fundamentalne odluke (jer: odluke se donose na drugom mestu), već isključivo da pokaže da je sve kako treba, tj. ostajanje u skladu sa davno utvrđenim ritualom koji potvrđuje da sistem vlasti funkcioniše u prethodnom režimu i da se status njenih predstavnika čuva nepromenjen.

U stvari, u periodu postojanja države sveopšteg blagostanja, kada su postojali aparat državne uprave i sistem demokratske kontrole, Bilderberški klub je predstavljao jedan od glavnih transnacionalnih instrumenata za upravljanje iz senke, a  koordinisao  je  rad glavnih poslovnih zajednica, političara i predstavnika najvećih medija. U godinama neoliberalne perestrojke stvoren je nov, efikasniji sistem nadnacionalne kontrole, koji je sam posedovao veliki broj organizacija, među kojima je važnu ulogu igrala Transatlantska politička mreža (TPM), koja predstavlja  snažan  evropsko-atlantski lobi, sa zadatkom da radi na stvaranju transatlantskog tržišta i političkog i vojnog bloka. Njeni članovi su najveće transatlantske korporacije i banke, u koje spadaju i Boeing, EADS et United Technologies Corporation, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Bertelsmann, AT&T, Nestle, Deutsche Bank, Citigroup, Warner & Walt Dysney. Osim toga, u Mreži je i 60 poslanika Evropskog parlamenta i 37 članova američkog Kongresa, a oslanja se na rad najvećih zapadnih „centara mozgova“ (Kraljevski institut za međunarodne odnose / Chatham House, Aspenov institut, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukingsov institut, Evropski institut za strateška ispitivanja, Francuski institut za međunarodne odnose, Centar za strateška i međunarodna istraživanja i dr).

O delatnosti Mreže se nigde ne govori, ona zaista radi u pravoj senci, dok zasedanja Bilderberškog kluba o kojima se sada već unapred priča čak i u centralnim medijima, sve više podsećaju na ceremonije u kraljevskom dvorcu, koje služe kao važna komponenta formalne strane uprave, čiji rutinski karakter, po svemu sudeći, sada već zamara i same učesnike. Protestne akcije koje uvek prate zasedanja Kluba su se takođe pretvorile u ceremonije, a ovog puta su oba učesnika predstave – i oni koji zasedaju, i oni koji protestuju, odlično odigrali svoje uloge.

Jedino što iz tih zasedanja može da iznese onaj deo društva koji razmišlja, to je da  shvati na koje pravce  rada „elite“ treba da se skrene posebna pažnja i koje udarce treba od njih očekivati. 130 bilderbergovaca koji su se ovog puta sastali pod rukovodstvom direktora AHA Anri de Kastrisa su razmotrili 10 tema. Uz one koje se stalno ponavljaju, kao što su: tekuća politika, Kina, Evropa – migraciona kriza; Bliski Istok, Rusija, sajber-bezbednost, SAD – politika, dugovi, reforma, geopolitika – cena u energetici i sirovinama, pojavile su se i nove: „tehnološke inovacije“ i „prekariat i srednja klasa“.

Vrlo zakonomerno je i da je sastanku prisustvovao neobično veliki broj predstavnika Velike Britanije. Jer tamo se radilo o još jednoj predstavi – referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU (breksit), za koji priprema omogućuje i engleskim, i evropskim političarima da vešto manipulišu svešću svojih stanovnika, terajući ih da zaključe  da su ovi sačuvali demokratske poluge upravljanja političkim procesima kao neprikosnovene. A u suštini – te političke igre omogućuju da se pažnja Evropljana odvuče od stvarnih, ozbiljnih problema,  izazvanih  dubokom ekonomskom krizom, i istovremeno da se zadugo  zatvori diskusija na temu odnosa Velike Britanije sa Evropskom unijom, jer ukoliko pobede  protivnici izlaska iz EU koju bilderbergovci treba da obezbede, to pitanje više niko neće podići, i Englezi će morati da se pomire sa svakim rešenjem nadnacionalnih vlasti, koje će  ozvaničiti njihov izbor.

Ali – to pitanje nije privuklo pažnju. Pojavila se mnogo ozbiljnija tema „prekariata“, za čiju je prezentaciju bio specijalno pozvan engleski ekonomista, profesor Londonskog univerziteta Gi Stending, autor dve knjige o kojima se već mnogo govorilo: „Prekariat: nova opasna klasa“ (2011)  i „Povelja prekariata“ (2014).

Termin „prekariat“ koji je izveden od reči „precaire“ (nepouzdan) i „proletariat“ se pojavio još krajem ’70.godina ’20.veka radi označavanja ljudi sa najnižim dohotkom koji rade nepotpun radni dan ili sezonski, ili u sivom sektoru, i čiji položaj njima ne omogućuje da obezbede ekonomsku i socijalnu nezavisnost. Prvi put je počeo da ga koristi francuski sociolog Rober Kastel, zatim italijanski ekonomista Aleks Foti, koji je tvrdio da prekariat u postindustrijskoj firmi predstavlja ono, što je  u industrijskom preduzeću bio proletarijat [i].

Što se tiče Gi Stendinga on je stvorio već svoju koncepciju, koja opisuje prekariat kao novu socijalno-ekonomsku klasu koja je još u procesu nastanka, a čija je suština da je njen nivo pripremljenosti za posao viši od iznosa kojim ga plaća poslodavac. To je prva klasa koja je za posao koji mu se nudi kvalifikovana više nego što treba, i ona se sastoji iz tri kategorije ljudi: jedan deo je izašao iz proletarijata, ali nikada nije dostigao ono, što su imali njegovi roditelji, drugu predstavljaju migranti, a treća se sastoji od obrazovanih mladih ljudi sa diplomama koji ne mogu da za sebe nađe posao koji bi odgovarao njihovom obrazovanju. Te tri grupe imaju različitu socijalnu svest, ali ih ujedinjuje osećanje nesigurnosti i opasnosti, uslovljeno neodređenošću njihove situacije, ograničenim pristupom socijalnim davanjima, a u suštini – nepostojanjem socijalne podrške i bilo kakve perspektive. Upravo to ih čini krajnje opasnim za silnike ovog sveta jer, ukoliko izađu ispod kontrole, oni mogu da predstavljaju socijalnu bazu  za formiranje desničarskog radikalnog režima.

Pojavljivanje prekariata predstavlja posledicu onih dubokih promena koje se javljaju danas u sferi tržišta rada u uslovima totalne globalizacije. Kako kaže Stending, jedna od posledica toga je pojava klasne strukture sa nekoliko nivoa, koja se proteže preko čitave globalne ekonomije. Na vrhu je plutokratija koju čine najbogatiji oligarsi, kao i druge grupe elite. Zatim ide takozvani „salariat“ – ljudi sa dugoročnim garancijama za zaposlenost, sa penzijama, medicinskim osiguranjem i sl. Ispod je stari proletarijat. Brojnost salariata i proletarijata  se stalno smanjuje, ali zato brzo raste klasa prekariata koja je ispod njih, i ispod koje je samo klasa najsiromašnijih – ljudi koji žive i umiru na ulici bez ikakve povezanosti sa društvom.

Prekariat nema nikakvu garanciju za zaposlenost i radno mesto, on je, obzirom da je prinuđen da stalno menja  vrstu rada, lišen je profesionalne određenosti. Radeći uglavnom samo po trenutnim  ugovorima, on ne može da računa na državnu pomoć, penziju, godišnji odmor, pomoć u slučaju nezaposlenosti, plaćeno vreme dok je bolestan i plaćanje računa za lečenje, već se oslanja samo na novčanu nagradu za izvršeni rad. U još lošijoj situaciji su oni koji rade  u sivoj ekonomiji, odnosno bez ugovora o radu, i nemaju nikakvih pravnih odnosa sa svojim poslodavcem. To su ljudi koji su potpuno lišeni bilo kakve garancije.

Međutim, proces je mnogo složeniji, jer sistem penzionog osiguranja koji se stalno menja dovodi da mešanja granice između salariata i prekariata. Kako Stending još kaže, „u stvari mi vidimo sporu smrt penzije kao takve, osim za krajnje privilegovanu manjinu… Dok vi doživite 60 godina vlada će povećati godine staža, potrebne za penziju, kao i minimalni staž  … Osim toga, ulaganje u penzioni fond se prebacuje sa kompanije na kompaniju koje plaćaju članarine koje takođe rastu. Mislim da u penzionim sistemima vlada takva konfuzija i korupcija da mladi radnici uopšte ne treba da se nadaju  na penziju, ma kolika ona treba da bude.[ii]

Pad prihoda Evropljana ide takvim tempom da se značajan deo stanovništva brzo približava crti siromaštva. Prema izveštaju nevladine organizacije Oxfam koja je u jesen 2015.g. radila potrebna istraživanja 123 miliona ljudi u Evropi (skoro četvrtina stanovništva Evrope) je pod rizikom da se nađe u stanju siromaštva (2008.g. ih je bilo 116 miliona). To predstavlja posledicu sve veće nejednakosti u raspodeli bogatstva. Prema podacima izveštaja Oxfam 1% najbogatijih Evropljana poseduje trećinu čitavog bogatstva, dok 40% najmanje obezbeđenog stanovništva poseduje samo 1%. Drugim rečima, 7 miliona obezbeđenih Evropljana poseduju isto bogatstvo kao 662 miliona Evropljana[iii].

Ali prekariat nema ne samo ekonomska i socijalna, već u mnogome  ni građanska, politička i kulturna prava, koje ostali  stanovnici imaju. To, opet, stvara kod njega agresivna raspoloženja i tako jača njegov protestni potencijal. Sve to vrlo vešto koristi svetska elita kako bi jedan deo stanovništva huškala protiv drugog dela. Ne prihvatajući, i u potpunosti negirajući  stare političke partije, radnici koji su ispali iz proletarijata se pretvaraju u socijalni oslonac za krajnje desne populističke nacionalističke snage koje tek jačaju, a koje ih sudaraju sa migrantima i muslimanima. Ove poslednje, pak, koriste radikalne organizacije kojima rukovode tajne službe, a koje vode računa da se njihovi protesti ne odvoje u korito socijalne borbe, već da ostanu strogo u okvirima praznih i besmislenih pobuna.

Šta više, bespravan položaj prekariata eliti olakšava izgradnju policijske države u kojoj će postepeno da nestane pojam poštenog života. Dajući tome naziv „država-panoktikum“ Stending kaže: „Problem je u tome što prekariat živi na granici društva i što je potopljen u sredinu malih prekršaja i prestupa koji sve češće ostaju negde zapisani. U skladu sa tim, prekariji postaju žrtve kriminalizacije, oduzimanja slobode, kažnjavanja i tako dalje. Država ih tera da se ponašaju na određen način što je u njihovoj situaciji vrlo komplikovano. Posledica toga je da su svi ti ljudi podvrgnuti kriminalizaciji u mnogo većoj meri nego oni koji pripadaju salariatu i drugim bogatim delovima društva… Videli smo šta su Sjedinjene Države objavile poslednjih meseci; ogromno oticanje informacija o tome kako oni prate sve ljude… A radi se ne samo o tome da se pomoću njihovog praćenja ljudi love i osuđuju zato što ovi sebi ne mogu da dozvole ni advokata, na primer. To ostaje sa tobom dok si živ. Danas, ako si učinio nešto kad si imao 17 godina, ta informacija ostaje u bazi podataka do kraja tvog života. Mali prekršaj, nesrećan slučaj u tvojoj mladosti poslodavci i država će znati i posle 30 godina. Situacija koja plaši![iv]

Ali – zašto su Stendinga pozvali u Bilderberški klub? Stvar je u tome da je on pobornik koncepcije „bezuslovnog osnovnog prihoda“ kojim država svakom stanovniku garantuje sumu novca dovoljnu za preživljavanje, ne vodeći pri tom računa o njegovim potrebama, i uslovljenosti određenim društvenim aktivnostima (izlaženjem na izbore, na javna okupljanja i sl.) Bez toga, smatra Stending, porast nasilja i popularnosti desničarskih radikalnih partija će se povećavati. U 2016.godini je Švajcarska pokušala da uvede takvav prihod, ali predlog nije prošao i sada će taj program da oživi u holandskom Utrehtu. Ideja je lepa, i bezuslovno, može da se iskoristi u populističke ciljeve, ali ipak – monopol na nju treba da sačuva vladajuća klasa koja će određivati gde, kada i u kakvim dozama će se to sredstvo koristiti.

_________________________________

Odrednice:

[i] http://www.economiedistributive.fr/Quand-le-precariat-succede-au

[ii] http://rusplt.ru/policy/policy_5260.html

[iii] http://www.lefigaro.fr/conjoncture/2015/09/09/20002-20150909ARTFIG00210-plus-de-120-millions-d-europeens-au-bord-de-la-pauvrete.php

[iv] http://rusplt.ru/policy/policy_5260.html

Izvor: Fond Strateške Kulture