Bitka za Radovana (1)

Radovan Karadžić i Republika Srpska žrtve su prve „obojene revolucije“, odnosno izvorišne matrice zločinačkih dejstava kakva su danas čovečanstvo dovela na rub Trećeg svetskog rata. To je bila tek priprema naredne „revolucije“ protiv Slobodana Miloševića i SRJ!

U poslednjih nekoliko tekstova nagovestio sam razobličavanje mnogih laži i manipulacija kakve danas dominiraju našom spoznajom o tragičnoj prošlosti. Ustvrdio sam kako su Srbi sa obe strane Drine u otadžbinsko-odbrambenom ratu (jednom i jedinstvenom) pobedili, ili bar ostali neporaženi, ali i kako su mirnodopskom okupacijom izgubili gro onoga šta su herojskom borbom postigli. Rekao sam da okupator zacrtane ratne ciljeve nije ostvario ni sa 15 tona osiromašenog uranijuma, ali i da je „poraz nakon pobede“ proizveo upravo srpski nesoj. Pri tom sam kao ključno istakao da je 1997. godine u Republici Srpskoj izvedena protivpravna i nasilna smena vlasti, a u okviru pripremanja novog zločina – agresije na SRJ.

No, ti tekstovi bili su u funkciji svojevrsnog ispitivanja spremnosti/sposobnosti srpskog etničkog bića za suočavanje sa bolnim istinama.

Tek u serijalu tekstova osnovnog naslova „Bitka za Radovana“ izneću ogroman broj podataka, dokaza i opservacija događaja do danas javnosti nepoznatih ili neprepoznatih u ovakvom obličju. Pokušaću javnost animirati za jednu sveobuhvatnu i ozbiljnu raspravu o našim zabludama, o posledicama teških manipulacija, te o surovoj istini sa kakvom se prosto moramo suočiti – zarad vlastitog dobra. Koliko ću u željenom uspeti ostaje da se vidi.

Na prvom koraku analize moram pojasniti zbog čega određena dešavanja/činjenja predstavljam kao „obojene revolucije“. To naprosto činim zato što prema referentnim parametrima bezbednosne struke posmatrane pojave odgovaraju identičnim pojavama koje danas prepoznajemo kao „narandžaste revolucije“, „arapska proleća“ i slično. Drago mi je da se unutar javnog diskursa „petooktobarski prevrat“ u Srbiji sve češće naziva „žuta revolucija“ jer to odlično upućuje na sposobnost zajednice za kvalitetne percepcije. No, dešavanja iz septembra 1997. godine u Republici Srpskoj i dalje prepoznajemo kroz prevaziđen i nepripadajući termin „dešavanje naroda“ i tako automatski zapadamo u problem neadekvatnog etimološkog pomimanja.

Taj banjalučki „devetoseprembarski prevrat“ u stvari je prva u svetu izvedena „obojena revolucija“ i to moramo shvatiti i nametnuti KAO STANDARD!
Pre nego li detaljnije argumentujem ovakav stav moram napomenuti kako izvorište neprepoznavanja pojave leži u pogrešnom tumačenju da ovakve „revolucije“ predstavljaju oblik političkog delovanja. Jeste da u osnovi imamo primenu američkih doktrina „meke moći“ („soft power“), no, ovakve oblike nasilnih i protivpravnih prevrata moramo primarno posmatrati kao bezbednosna dejstava.Bezbednost i jeste multidisciplinarna nauka upravo zbog toga što predmete istraživanja tumači kroz vrlo širok dijapazon sigurnosnih, političkih, ekonomskih i inih dimenzija ispoljavanja.

Treba znati da su Sjedinjene Države, kao njihov idejni kreator i primarni generator, „obojene revolucije“ na doktrinarnom, strategijskom i operativnom nivou razvijale između 1982. i 1993. godine. Priča započinje „revolucijom u vojnim poslovima“ ili RMA (“revolution in military affairs”) idejnog tvorca Endrju Maršala zvanog Joda (vidi „Maršalov plan 2“, „Jodini ratnici“), 95-ogodišnjaka zbog kog su Amerikanci više puta menjali zakone, a kako bi ga sačuvali u aktivnoj službi (služio pod 8 predsednika i 13 sekretara odbrane). Ova reforma bezbednosnog sektora zasniva se na nama nešto poznatijoj doktrini „unutrašnja odbrana prijateljske države“, kakva se u osnovi zasniva na oblicima neoružanih dejstava i oslanjanju na kvislinške strukture napadnutog naroda ili države.

Kako sve to funkcioniše najbolje pokazuje pravilo Pentagona FM 100-10 iz 1984. godine, gde se kao ključni nosioci subverzivnih dejstava definišu konvencionalni politički subjekti (političke partije). Primenom tog pravila stvarane su i instumentalozivane SPO, DS, DSS i/ili Dodikov SNSD. Nadgradnju ove platforme čini pravilo FM 100-5 gde se kao akteri rušenja vlasti i poretka pozicioniraju nekonvencionalni političko-bezbednosni subjekti tipa NVO, udruženja građana, ili razne zajednice i pojedinci. Zločinačka organizacija „Otpor“ je upravo stvorena primenom ovog pravila, a opštepoznato je kako su njeni pripadnici kroz „revolucije“ i „proleća“ razarali i svoju i brojne druge države.

Možda ću delovati grubo, ali tvrdim da je krajnje pogrešno pomenuta događanja poimati kroz prizmu politike, a njihove aktere kao „političke protivnike“. Kada te i takve posmatramo kroz bezbednosne vizure, onda nedvosmisleno možemo reći da je u pitanju „neprijatelj“ koga je trebalo uništiti. Nismo to učinili i dve decenije plaćamo preskupu cenu sopstvenih zabluda!

„UHAPSI AKO SRETNEŠ, ALI PAZI DA NE SRETNEŠ“

Mnogi se pitaju: zbog čega je Bil Klinton u Dejtonu pristao da Republika Srpska dobije status „suverene države u kvazidržavnoj uniji“? Brojni su razlozi za takvo opredeljenje, ali se svode na dva ključna – neiskrenost prema samom ugovoru i pokušaj da prevari Srbe. Treba znati da su Sjedinjene Države razbijanje Jugoslavije zasnivale na primeni pravila Pentagona FM 100-20 ili na „sukobima niskog intenziteta“. Kada je uočeno da dejstva u Sloveniji i Hrvatskoj neće rezultirati potpunim slomom i nestankom Jugoslavije modelatori „ratnih igara“ odlučili su rat proširiti na novi prostor i novog aktera – BiH i muslimane. No, i to se pokazalo nedovoljno produktivnim!

U takvoj konstelaciji snaga uvoditi i četvrtog subjekta rata, onog albanskog, bilo je poprilično rizično sa aspekta srpske sposobnosti da godinama sasvim uspešno odolevaju protivnicima. Pa čak i da ih vojnički poraze! Direktnim uključivanjem u rat od strane NATO snaga rizikovana je ruska intervencija, a to se nikako nije smelo provocirati. Dakle, šta je preostalo Klintonu? Jednostavno: okončati sukobe u Hrvatskoj i BiH-i, uspostaviti maksimalno moguću kontrolu nad tim prostorom, te pripremiti novu ratnu operaciju ili zadnju etapu razbijanja Jugoslavije.

Klinton pruža Srbima državotvoran entitet u ubeđenju da neće poštovati odredbe sporazuma i da će u perspektivi oteti ono šta je „dao“. Uz to, trebalo je Srbe uveriti da je rat (konačno!) okončan, umiriti ih, razoružati, dezorjentisati, ekonomski iscrpiti i ostalo. Da bi svoj naum ostvario Klinton započinje eliminaciju dva nesumnjivo najveća „prekodrinska“ autoriteta – Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Prvog je eliminisao preko Ričarda Holbruka famoznim „džentlmenskim sporazumom“, dok je „bager politiku“ u odnosu generala Mladića realizovala predsednica Biljana Plavšić i to smenom!

Karadžić je načelno poštovao dogovoreno i povukao se sa državnih i stranačkih funkcija. Međutim, ubrzo uočava da je „sa đavolom tikve sadio“, odnosno nedvosmislen pokušaj da se Srpska okupira u „mirnodopskim uslovima“. Do razmimoilažanja primarno dolazi zbog različitih tumačenja „slova“ i „duha“ Dejtona. Konkretno, visoki predstavnik Karlos Vestendorp, suprotno sporazumu, sebi nastoji dodeliti ulogu zakonodavca, te pravo na smenjivanje izabranih funkcionera, a to je bilo (i do danas ostalo) krajnje neprihvatljivo srpskoj strani. Karadžić pokušava ponovo preuzeti „kormilo“, no (pokazaće se!) prekasno! Trebao je odreagovati pre nego su raskoli unutar struktura vlasti i naroda poprimili nepremostive dimenzije, odnosno mnogo pre eskalacije krize.

Do kraja juna 1997. godine SFOR je u odnosu na Karadžića imao prilično intrigantan zadatak – „uhapsi ako sretneš, ali pazi da ne sretneš!“. Takav stav proizilazio je iz sporazuma sa Holbrukom. Pisao sam već kako sam kao pripadnik specijalne policije učestvovao u obezbeđenju predsednika i tako svedočio da se vojnici SFOR-a nisu ni trudili „izbegavati“ osumnjičenog, nego su ga svakodnevno pozdravljali srdačnim mahanjem. No, već nakon njegovih prvih pokušaja da sačuva Srpsku od teških posledica međunarodne trupe menjaju odnos i pokušavaju da ga uhapse. Neko se tada dosetio kako bi Karadžićevo hapšenje bilo „šlag na tortu“ povodom 11. jula i obečežavanja druge godišnjice srebreničkog stradanja.

Doduše, istine radi treba reći kako je „priča o hapšenjima“ imala dvostruko dejstvo. Predsednica Plavšić je iznenada i pod nerazjašnjenim okolnostima odlučila da Vidovdan proslavi u Londonu. Po povratku, sutradan (29. juna), zadržana je na surčinskom aerodromu nekih dva sata. To je javnosti prezentovano kao pokušaj državnog udara, kao hapšenje i slično, a istina i nije bila daleko od toga.

Iste noći na Palama održan je sastanak najužeg rukovodstava SDS-a, kojim je predsedavao sam Karadžić. Momčilo Krajišnik ga je tom prilikom oštro napao zbog organizovanja hapšenja predsednice, šta ovaj nije ni negirao, ljutito rekavši: „Znam zbog čega se Biljana slizala sa Zapadom. Nisu u pitanju samo pare. Prodala me je Hagu, a zauzvrat će dobiti pravo da sa Republikom Srpskom radi šta joj je volja. Sa njom ne bi trebalo uopšte razgovarati jer će tako prodati i sve ostale koji joj smetaju u našoj zemlji.”.

Uglavnom, Slobodan Milošević je podlegao pritiscima i unutrašnjim problemima, te je pogazio obećanje dato Karadžiću i predsednici obezbedio povratak u Bijeljinu (i dalje za Banjaluku). Nakon par dana dolazi do sastanka između državnog sekretara Madlen Olbrajt i naše predsednice i Karadžić ponovio zahteva hapšenje, ali ga tada više niko nije slušao.

Sa druge strane, kako rekoh, intenzivirana je potraga za bivšim predsednikom. Rojters i Gardijan objavljuju da plan CIA-e za hapšenja Karadžića postoji i da čeka odobrenje Klintona, koji se još uvek dvoumi oko toga. „Razmatramo razna pitanja koja se odnose na dalju slobodu pojedinaca koji su optuženi za ratne zločine, uključujući Karadžića i Mladića“, izjavio je predstavnik za štampu Bele kuće Dejvid Džonson. No, pomoćnik državnog sekretara Robert Gelbard tokom sastanka sa Miloševićem otišao je korak dalje i izjavio da “NATO i SFOR neće bežati od sukoba ako ga srpski lideri budu želeli”. Svojevrsna pat pozicija kratkoročno je obezbeđena tako što su međunarodni predstavnici i SFOR Karadžiću sasvim jasno kazali da će u slučaju hapšenja Plavšićeve i on biti uhapšen i sproveden u Hag.

U narednih dva-tri meseca Karadžićevo delovanje sve više sputavaju kontinuirani pokušaji hapšenja. Kako više nije verovao ni Miloševiću odlučio je da plan za njegovu evakuaciju, prethodno načinjen od strane Jovice Stanišića, promeni i sačini novi. Možda baš onaj u vidu transformacije u doktora Dabića!? Primera radi, početkom oktobra na Palama dolazi do direktnog okršaja između Karadžićevog obezbeđenja i agenata CIA koji su opservirali njegovu kuću. Pri tom su vrlo indikativni bili navodi zapadnih medija kako američki vojni komandanti i CIA smatraju da je Karadžića nemoguće uhapsiti „bez posledica“, kao svojevrstan nagoveštaj većih stradanja.

Elem, upravo su te moguće “posledice” po Srpsku i naš narod, ili njihovo izbegavanje, na kraju rezultirale Karadžićevom odlukom da se potpuno povuče sa uzavrele političke scene. Prilično sam ubeđen da je njegova odluka bila utemeljena na strahu po narod i entitet, više nego što je strahovao za vlastitu sigurnost. Moramo znati da se u tom periodu dogodilo više sukoba između podeljenih policijskih struktura, pa sve do masovnih okršaja politički zakrvljenih građana. No, ono šta je tadašnje rukovodstvo Srpske ponajviše zabrinulo bile su informacije da se muslimani ubrzano naoružavaju i čak provode mobilizaciju.

Nastaviće se

Ovaj i ostale tekstove autora možete pročitati i na njegovom Blogu – http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Izvor: CEOPOM-Istina