Blajburg između istine i mita

Zahvaljujući aktivnosti Efraima Zurofa, beskompromisnog borca protiv nacizma i njegove demokratske revizije,napokon je ove godine počelo da se odmotava klupko blajburške laži o „nedužnim hrvatskim žrtvama likvidiranim bez suda, od  bezdušnih srbokomunista“!

Iako se  okupilo oko 10000 poklonika hrvatskih fašista na ovogodišnjoj „svečanosti“, iako je  delegacija hrvatkog sabora kao poktovitelja ove neofašističke manifestacije u EU, bila brojna, iako su među svečarima prisustvovali i ministri i poslanici, ipak je jasno vidljiva promena odnosa jednog dela austrijskog društva, naspram ove manifestacije!

Na svetlo dana napokon je izronila istina koja je dugo „zanemarivana“ (naravno, namerno!), a to je sledeće, navodna „komemoracija“ u Blajburgu je zapravo jedina manifestacija javnog odavanja počasti fašistima u EU, koja se pritom uporno kune u svoj dokazani antifašizam!

Pokrovitelj  manifestacije je sabor R Hrvatske, dakle parlament članice EU, ali je samo mesto svetkovine u Austriji, takođe članici EU, čiji mlađani kancelar na sva usta viče da je  antifašista, ali se ne usudi da zabrani takvo neofašističko okupljanje, izgovarajući se da je to privatna manifestacija!

Međutim, stvarni odgovor je tako prost i jednostavan, samu ovu svečanost organizuje katolička „crkva u Hrvata“,  u dogovoru sa katoličkom crkvom u Austriji, dakle svečanost je pod patronatom Vatikana i dobrog oca Franciska! On je u svojoj rodnoj Argentini imao ispovednika-jezuitu Hrvata, pa biće da samu svečanost zaista vidi kao „komemoraciju“, jer se crkva ne bavi politikom, ali je Vatikan i država!

Da se ne bave politikom tvrde i hrvatski biskupi, držeći pritom svoje političke propovedi kao i zadarski biskup, govornik ovog maja na prigodnoj blajburškoj molitvi!

Suočeni sa oštrom kritikom Zurofa, austrijski crkveni oci su reagovali, te je nadležni  biskup doneo okružnicu (čitaj, preporuku) da se na samoj svečanosti komemoracije zabranjuje prodaja alkohola, ali i svih fašističkih obeležja, kao kape, delovi uniforme, grbovi i oznake formacija, jer je to bio pismeni zahtev grupe poslanika bečkog parlamenta, koji su se najzad probudili iz višedecenijskog polusna!

Sam spomenik hrvatskim fašistima gde se vrši okupljanje, podignut je na privatnom posedu, „slučajno“ baš „počastnog blajburškog voda“, pa se koruške pokrajinske vlasti  izgovaraju da nemaju zakonskog osnova za zabranu manifestacije!

Država Austrija, odreagovala je tako što je uputila 300 policajaca da obezbeđuje javni mir i red u samom Blajburgu tokom neofašističkog okupljanja, koje ipak više liči na hercegovački dernek  ili dalmatinsku feštu, ali na prigodnu komemoraciju ne!

Tako su i austrijske „Kobre“ (specijalna policija) stigle da spreče divljanje hercegovačkih i dalmatinskih neoustaških „poskoka“, što je bilo redovna pojava dosadašnjih manifestacija  ovog  neofašističkog  svečarenja!

Sama mitska fama o stotinama hiljada „nedužnih hrvatskih muževa i civilnih žrtava“, polako se svodi na suštinu dalekog događanja!

Kada je 9.maja 1945.godine nemački predstavnik u Berlinu potpisao bezuslovnu kapitulaciju pred pobednikom, maršalom Žukovom, to je  značilo  da se sve jedinice nemačke vojske i njenih saveznika u Evropi odmah predaju savezničkim armijama, koje su bile zatečene u Evropi na raznim ratištima.

Odbijanje ove predaje, povlači sobom trenutni gubitak statusa zaraćene strane i prestanak primene odredbi Ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima, jer se stiče status naoružane terorističke  bande (paraformacija) koja se na licu mesta likvidira, ako pruži oružani otpor!

Znajući to, hrvatski generali su nastojali da se izvuku iz labavog obruča koji je  JA (Jugoslovenska armija) pokušavala da učvrsti, težeći da se ipak predaju britanskoj vojsci, jer su obavešteni da nadbiskup Alojzije Stepinac uz pomoć Vatikana posreduje, da ikako spasi „hrvatsku antikomunističku vojsku“ (po njegovom viđenju!) a ne nikako dokazane ratne zločince, od opravdane kazne, koja im sledi!

Kada su hrvatskim parlamentarima u štabu britanske brigade razjasnili, da se oni moraju predati pripadnicima JA po odredbama dogovora u Teheranu (da se fašistička vojska ima predati antifašističkoj armiji one države u kojoj  je ratovala, i snositi posledice svojih zločina), bilo je jasno da su britanci okrenuli ćurak naopako, uprkos ranijeg obećanja!

Hrvatski su fašisti zapravo postali kolateralna šteta, jer se u gomili raznih nacističkih vojski zatekla i velika formacija „vlasovaca“ (nacistički saradnici iz Sovjetskog Saveza) na koje se nije odnosila uredba o ratnim zarobljenicima, zato je sovjetski zahtev bio rezolutan, svi  moraju odmah da se predaju sovjetskoj i jugoslovenskoj armiji. Ali, Britanci su ipak uredno izuzeli sve pripadnike nemačkih SS formacija, i sve one koji su nosili nemačku uniformu, te se tako spasavaju i brojni Hrvati i muslimani kao nemački legionari, iako su dokazani  ratni zločinci!

Svestan toga, ustaški general Rafael Boban, komandant podravskog zdruga vojnice NDH (čitaj, brigada), posle žestoke dvodnevne borbe izvršio je proboj iz obruča na Blajburškom polju, omogućavajući tako da se više od 10000 hrvatskih fašista sa porodicama izvuče iz okruženja pre nego li su napokon 15.maja 1945.godine  stigli britanski tenkovi, da zapečate sudbinu onih koji su ostali na samom polju, ali kao naoružana banda, a ne nikakva poražena hrvatska vojska!

Britanski istoričar Kristofer Bruker, detaljno se bavio blajburškom kontroverzom i utvrdio sledeće, u celokupnoj arhivi britanske armije postoji samo 9 (devet) dokumenata u kojima se pominje Blajburg u maju 1945.godine!

U tim dokumentima nema pominjanja nikakve masovne likvidacije, a naročito se ne pominje „masakr“ zarobljenih pripadnika naoružane hrvatske bande!

U jednom dokumentu od 31.maja 1945.godine zapisano je, da je britanski oficir predao jugoslovenskoj vojsci 2700 civila u mestu Rozenbah, koji su prethodno bili smešteni u britanskom vojnom kampu!

Bruker se detaljno bavio i „istraživanjima“ grofa Tolstoja o tom „masakru  na Blajburgu“ i utvrdio sledeće, sve Tolstojeve priče potiču od trojice navodnih „svedoka“ koji su kazivali u „detalje“ o samom događaju , ali tek 40 godina kasnije, i nakon gomile već objavljenih izjava tobožnjih „svedoka“ u raznim hrvatskim emigrantskim listovima i časopisima, ali bez ikakvih dokumenata koji to potvrđuju!

Hrvatski ustašonostalgičari, uporno zaboravljaju da pomenu, da je za svoju knjigu o navodnom „masakru na Blajburgu i ulozi britanskih oficira u tome“ pisac Nikolaj Tolstoj kažnjen sudskom globom od milion i po britanskih funti (dosad najveća globa za klevetu u Britaniji), a sporna knjiga je sudski zabranjena i povučena iz prodaje!

Pažnju pleni detalj, Srećko Pšeničnik, zet Ante Pavelića, govoreći  u Blajburgu 1990. godine, na prvoj manifestaciji kada je „svečanost“ napokon  oslobođena, izjavio je da je tu stradalo 10000 hrvatskih „žrtava“, a bio je dugogodišnji predsednik najbrojnije emigrantske terorističke organizacije HOP („hrvatski oslobodilački pokret“), koju je  još 1953.godine osnovao Ante Pavelić, u Argentini!

Iako su HOP-ovci štampali svoje novine u kojima je opisivan i blajburški događaj, oni decenijama nisu uvećavali broj postradalih, sve dok nije stigla „demokracija“ po NATO  staddardima u „lijepu“ njihovu!

Vreme je za objektivno raspakivanje blajburškog mita kao sramote, pre svega EU, ali i navodnih hrvatskih antifašista!

Antifašističkom srpskom narodu, zaista nije mesto u društvu sa takvim pokroviteljima neofašističkih svečanosti, koje slave i veličaju koljače Srba, Jevreja i Roma!

Izvor: Analitički forum