Bler, najduža noć i druge priče

1.

Dođu ti momenti kad se stvari ukažu sasvim jasno. Ne postoji nikakva operacija u Srbiji koju vodi i provodi Toni Bler, postoji samo „Operacija Bler“. Šta to znači?

Nema ozbiljnih zapadnih poslova u Srbiji koje može da obavi samo „Bladi Toni“ i niko drugi, čak ni onih koje on može da obavi bolje od ostalih. Da je tu bilo nekog ozbiljnijeg operativnog posla od kafenisanja sa Zoranom i drugovima, poslali bi nekog manje poznatog, nekog manje neprijatnog, nekog ko proizvodi manje buke, i posao bi se završio i lako i u tišini.

Ali sam Bler je operacija, i to veoma ozbiljna. Zapravo poruka urbi et orbi: pogledajte koliko smo ih ponizili, poslavši ga da im predavanja drži njihov najveći krivični i moralni dužnik i najveći od svih naših kučkinih sinova; poslušajte kako se ne čuje ni škripanje njihovih zuba; gde je taj čuveni ponos srpskog naroda, koji doskoro ni Nemce nije puštao u Šumarice; pronađite, ako možete, gde su nestali ti nepredvidivi Srbi, u kojima se otpor budi pred svakom nepravdom koja ih snađe. Poruka je: pogledajte Srbe, potomke velikih vojnika, kako leže na leđima i ne daju znake života; pogledajte kako će biti mrtvi čim to mi poželimo, bez odbrane, čak i bez hropca.

2.

Posle toga, nećemo još više mrzeti Blera, mrzećemo Vučića, naravno, sa svim dubokim razlozima zbog poniženja kome je izložio naciju, ali bez imalo političkog rezona šta ćemo i koga prizvati kad ga ovako besni budemo rušili. Može čitalac sve ovo da čita i kao odbranu jednog neodbranjivog simboličkog gesta, prepunog teških značenja, ali neka najpre odgovori na to kako to da Blera u Beogradu nije otkrio Vojislav Šešelj, već notorni B92; odakle to da je sav pristojan svet zamukao, dok je Demokratska stranka saopštila da se tako nešto njoj nikad ne bi dogodilo, na utehu naših patriota, čija ipak dugačka reka treba da se ulije u žuti potok, i sve će opet biti lepo kao nekad.

Važnija od besa, međutim, svaka je poruka koju su poslali zakačenu za Blera. Onima u svetu kojima nije lako: to su ti Srbi koji su se bunili, i vidite ko im dolazi u goste. Rusima: to si tu ti vaši ponosni „mali Rusi“, pogledajte ko im drži predavanje. Vučiću: i sada, dok ti namičemo poslednju omču oko vrata – tvoje verne glasače – imaš li još neku dilemu o tome da gradiš onu gasnu cev između Putina i Orbana. Srbima: biće to duga, najduža noć!

3.

O onome što je Blera dovelo u Beograd, već sam pisao. Vučić je najpre u Minhenu klimnuo glavom Bajdenu na predlog da Srbija kupuje američki gas preko Hrvatske, i o tome je posle sam pričao. Nekoliko dana kasnije preko Orbana je iz Subotice poslao poruku Putinu da će Srbija učestvovati u Južnom toku 2.0. O tome je ćutao, ali ga je odao Orban – ne bi me začudilo da je to bilo na molbu Putina – govoreći kako će ruski gas u Mađarsku stići preko Srbije.

Takve stvari se, naravno, ne rade – to da pristaneš na dva predloga koji se isključuju, od dve beznadežno zakrvljene velesile, a sve to u trenutku kada su sva ovdašnja najteža geopolitička pitanja kondenzovanja samo u jedno – u pitanje gasa. Sa druge strane, šta je mogao da uradi osim toga što se nikako ne radi? Da kaže Bajdenu da je američki gas izmišljotina, imaće u kući igranku kakvu ne sanja. Da kaže Putinu da mu je Južni tok 2.0. suviše rizičan, ostaće bez gasa i istovremeno će u znak zahvalnosti za mudar izbor za Srbiju dobiti ponudu od Amerike, istu onakvu kakvu je od Esmarka dobio za Smederevo.

4.

Bler je, naravno, pokazao koliko je srpskoj političkoj klasi jezik straha razumljiviji od jezika nade. Ako tako ostane – a ne vidim da neće – najpre će i ono što je do sada narodu predstavljano kao nada morati da bude konvertovano u strah. I to je novi kvalitet. Što je Srbija od 2008. bila manje zagrejana za odbranu Kosova i što je za to vreme bila zaljubljenija u Brisel, to je u njoj bilo manje demokratije, manje medijskih sloboda (ne mislim na Olju Bećković, već stvarne medijske slobode), to su više nestajali čisti i normalni poslovi.

I društvo, naravno, ima svoje resurse, koji se troše. A to znači da će čekanje Srbije na američki gas i nemačku milost taj proces intenzivirati do mere u kome će u obzir doći prva varijanta. Dakle, moguća su samo dva oblika vladavine – anarhija i tiranija. S tim što stranci prvoj neće dati da se zapati. Najpre će, po spisku iz Blica, iz vlade i medija biti izbačeno sve što je ikad imalo ikakve simpatije za Ruse. Potom će svaki, ma i najmanji poslić koji se obavlja u Srbiji biti, ako ne strani, a ono automatski državni. Vlast i prateća ološ-elita biće u tolikoj meri konfrotirani sa svakim narodnim interesom da oblik svoje vladavine vlast neće ni moći da bira. Tiranija će biti jedino moguća.

Samim tim, konfrontirani sa narodom kao niko pre njih, jednako će, opet kao niko pre njih, bezobzirno ispunjavati zahteve stranaca, koliko god to čitaocu izgledalo neverovatno, neuporedivo više nego sada. I, naravno, biće to zima u kojoj će pas i mačka spavati zajedno; saveznici protiv vlasti neće se birati nego će ih birati okolnosti, meni će Kesić najednom postati duhovit, a Olja sasvim kul.

Da sam Vučić, razmislio bih o tome da je danas vladati Srbijom u očekivanju Bajdenovog gasa moguće samo u tiraniji, i to nezapamćenoj u modernoj istoriji.

5.

Druga varijanta, makar teoretska, jeste nastavak neutralnosti uz Južni tok 2.0, što bi Rusi doživeli kao sasvim prorusku poziciju. Ali i Amerikanci. Naravno, tada bi pokušali da nam organizuju haos u zemlji i, uz pomoć vrlo raspršene pete kolone u vlasti i van nje, izazovu građanske nemire sa vrlo nepredvidljivim završetkom.

O toj opciji već je dosta pisano, ovde tek vredi pomenuti jedan važan paradoks, koji je već počeo da se koristi u petokolonaškim novinama pod naslovima kako će Putin u Srbiji da organizuje novu Ukrajinu. Treba biti pošten pa zaključiti da je zaista tačno da bi stavljanje karte na Rusiju Srbiji otvorilo rizike od sukoba. Ali, naravno, bilo bi to, isto kao u Ukrajini, ne zbog toga što bi Putin podigao svoju majdansku infrastrukturu u Srbiji, jer je i nema, već zato što bi je podigle zapadne sile.

Istinabog, ozbiljan građanski sukob teško bi bilo izbeći i u prvoj varjanti (proamerička tiranija), s tim što bi to bio odloženi sukob sukobljenih atavizama, a u ovoj sukob dva politička koncepta.

6.

Naravno, postoji i treća mogućnost, po meni, manje verovatna od prve, a više od druge. Ona bi bila više taktička nego suštinska. Naime, radi se o abdikaciji vlade pod izgovorom da ne može bez izjašnjavanja naroda da se opredeli između dva geopolitička koncepta. Ukoliko bi Vučić posle ostavke vlade ostao na čelu naprednjaka i u političkom životu, i ukoliko bi predvodio prozapadni blok protiv suverenističkog, to bi bio izbor „demokratskijeg“ puta u prvu varijantu. Ako bi svoju ostavku pratio izlaskom iz politike, bilo bi to njegovo otvaranje vrata drugoj varijanti. Naravno, uz manje ili više sve pomenute prateće konsekvence.

7.

Važno je razumeti da ovde nije reč ni o kakvim voljnim izborima sveta koji vodi Srbiju. Biće to izbor prilika, izbor pred onim ko će pred donosiocima odluka posejati više straha. I sve bi to moglo da se oposli do kraja aprila. Za to vreme, nema za Srbiju više ni lakih ni čistih rešenja. Sve koji su ih sa sobom nosili odavno smo počistili. Teško i da nam iko može dati dobar savet, osim Onoga koji nas je učio da budemo ljudi i da budemo dobri prema bližnjima.

Izvor: Novi Standard