Bojan Pajtić, od Bodruma do rusofobne NATO propagande

Nakon više od decenije u Vojvodini dolazi do „smene“ vladajuće garniture. Bojan Pajtić je vlast nad Vovodinom zaključio rusofobnim ispadom. Pajtić je ovim srpskoj javnosti dokazao da je svrha vojvođanskog autonomaštva upropašćenje vlastitog zavičaja radi ometanja saradnje Evrope sa Rusijom u korist globalističkog poretka. Zbog nečiste savesti priviđaju mu se ruske vojne baze kojih u Srbiji nema.

Čuvajte se lažnih proroka,
koji vam dolaze u ovčijem ruhu,
a iznutra su grabljivi vuci.
Po plodovima njihovim poznaćete ih.

(Sv. Jevanđelje po Mateju)

Napuštajući položaj prvog čoveka Pokrajine, u prisustvu direktora pokrajinskih fondova i pokrajinskih sekretara, Bojan Pajtić je predstavio javnosti „rezultate svoje vladavine“ i izrazio „zabrinutost za Vojvodinu“. Tvrdio je kako je njegova vlast tobož bila  „skromna“ i „štedljiva“. Stotine milijardi dinara profućkanih u Razvojnoj banci i fondovima Pokrajine nije pominjao, ali je republičku vlast optužio za „uskraćivanje“ 500 milijardi dinara iz budžetskih sredstava i „minimum saradnje“ s pokrajinskim vlastima“. Hvalio se mostovima koje je izgradila Pokrajina. Izrazio je „očekivanje“ da će biti donet zakon o finansiranju Vojvodine, iako punih deset godina nije ni pokušao da ga izradi a kamo li podnese predlog takvog zakona. Izrazio je i „zabrinutost“ za budućnost Pokrajine, propustivši da se osvrne na sopstvenu odgovornost zbog dvanaest godina nesrećne pokrajinske prošlosti i sadašljosti.

Autonomaška panika zbog nepostojećih ruskih vojnih baza

Par dana kasnije Pajtić se obratio Aleksandru Vučiću otvorenim pismom u kojem je izrazio sadržinu jedne svoje zabrinutosti. Naveo je da su mediji pod Vučićevom kontrolom počeli „besomučnu kampanju protiv EU i SAD“. Evo šta Pajtića najviše tišti u Vojvodini: „Konkretni razlog mog pisma Vama je posebna zabrinutost oko medijskih najava izgradnje ruske vojne baze u Srbiji, u Zrenjaninu kod aerodroma Ečka“. Najodgovorniji čelnik režima iz kojeg su izvirali najveći problemi Vojvodine danas izmišlja kako je poznato „koliko je problema našoj zemlji napravio tzv. srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, zajedno sa potpuno nepotrebnom vojnom paradom sa ruskom vojskom i nizom zajedničkih vojnih vežbi“. Naravno, Srbija se odlično seća trenutne akcije ruskih spasilaca prilikom poplava u Obrenovcu maja 2014. godine. Pajtiću je očigledno „problem“ to što su ruski spasioci zahvaljujući niškom humanitarnom centru spasili život 400 Obrenovčana u vreme kada su SAD i EU nemo gledale kako se ovaj srpski grad davi. „Sama pomisao da se ideja podizanja ruske vojne baze u Srbiji razmatra je razlog za uzbunu“, sugeriše Pajtić, predlažući da se Srbija vojno integriše u NATO savez  koji je 1999. godine, bombardujući Novi Sad, uništio sve novosadske mostove, zgradu RTV NS, razarao novosadsku i pančevačku petrohemijsku industriju i brojne druge ciljeve po Vojvodini.

Naravno, Pajtić iznosi neistine. Nikakva „ruska vojna baza“ se neće graditi kod Ečke, baš kao što u Nišu ne postoji ruska vojna baza, već humanitarni centar. To što je Blic planirani trenažni centar za pilote nazvao „ruskom bazom“ samo je primer novinarske nepreciznosti ili gluposti. „Ruska vojna baza kod Ečke“ je Pajtićeva izmišljotina, utvara koju proizvodi njegova lična uobrazilja da će rusofobnom izjavom ponovo zainteresovati za sebe gospodare globalističkog poretka. Menadžer glasanja iz Bodruma bi morao da se seti kako su još 2009. godine njegovi koalicioni partneri iz LSV (Aleksandar Marton) na sličan način izmišljali postojanje koncentracionog logora u neposrednoj blizini Ečke (Stajićevo), lažno trdeći da su tu Hrvati mučeni a neki čak i ubijani. U stvari, radilo se o sabirnom centru za pohapšene kriminalce u istočnoj Slavoniji1991. godine (među kojima je bilo i Srba, a u kome niko nije umro). O toj istini svedoče novinarska reportaža Ljubiše Spasojevića i reagovanje predsednice Udruženja ratnih vojnih invalida iz Zrenjanina Jovanke Pavlović, koji su se javnosti obratili povodom manipulacija sabirnim centrima u Stajićevu i Torku. Pajtića 2009. godine nije brinulo laganje o „koncentracionim logorima“, a danas ga brine nepostojeća „ruska vojna baza“ kod Ečke.

Od početka 2008. godine sam redovno upozoravao domaću javnost na destruktivne posledice primene politike vojvođanskog autonomaštva. Danas su posledice te štetočinske politike očigledne svuda po Vojvodini. Bukvalno, ispred svakog grada, ispred svakog sela u Vojvodini, klate se na vetru i propadaju na kiši  naherene, zarđale i od žege i mraza izbledele table s davnim najavama Pajtićeve pokrajinske vlade o početku velikih kapitalnih radova, planovima industrijskih zona ili tehnoloških parkova. Vojvodina je, međutim, puna pustih fabričkih hala i praznog poslovnog prostora propalih trgovinskih firmi, a koje su propale upravo tokom Pajtićeve vlasti u Vojvodini. Vojvodina je puna svedočanstava razarajuće privatizacione stvarnosti i Pajtićevih obećanja koja se nisu ostvarila.

Vojvođansko autonomaštvo je još od 1991. godine svoje uporište utvrdilo u malograđanskom sentimentalizmu i ksenofobiji palanačkih „filozofa“ Vojvodine. Politički podobni kulturni model je vojvođansko autonomaštvo pre svega gradilo na preziru „fensi paora“ prema sopstvenoj otadžbini, državi, narodu, vlastitom interesu i kulturi. Religiozno su verovali da je „Beograd opljačkao Vojvodinu“, a tu predrasudu je od početka širila LSV Nenada Čanka kao suštinski smisao ideologije vojvođanskog autonomaštva. Na žalost, iako drugačije i nije bilo moguće, politička orijentacija vojvođanskog autonomaštva je izgrađena na zavisti prema Beogradu. Tu svoju orijentaciju od nedavno užurbano utvrđuju rusofobijom i, nakon perjanica LSV, njihov rusofobni stav je prihvatio prvi čovek DS.

A devedesetih godina prošlog veka činilo se da će Bojan Pajtić ostvariti karijeru u dramskoj umetnosti kojom se amaterski bavio 15 godina. Politički angažman je počeo u nacionalističkoj Narodnoj partiji Milana Paroškog 1996. godine. Iako je u tu partiju ušao zbog porodičnog prijateljstva sa njenim liderom, to  mu nije smetalo da ostane u DS pošto se Milan Paroški povukao iz DS vrlo brzo razočaran Zoranom Đinđićem.

Zoran Đinđić protiv autonomaštva i separatizma u Vojvodini

Današnja javnost je uglavnom zaboravila da je zakonodavna delatnost početnog doba DOS-ovske vlasti u periodu 2000-2003. godine bila pod tehničkom normativnom kontrolom Bojana Pajtića koji je u to vreme bio predsednik Zakonodavnog odbora Narodne skupštine R. Srbije. To je upravo ono doba kada su donošeni propisi kojima je omogućena besomučna „privatizacija“ da bi se „na doboš“ rasprodavale najskuplje domaće fabrike, budzašto otkupljivali najbolji domaći poljoprivredni kombinati i zatvarale najbolje domaće banke.

Ipak, imao je Zoran Đinđić lucidnih trenutaka. Na žalost, bilo je to retko i prekasno. Još polovinom 2001. godine Đinđić je ispitao ekonomske i finansijske odnose AP Vojvodine sa Republikom Srbijom, pa je obavestio javnost da nikakva eksploatacija Vojvodine prethodnih deset godina nije postojala, već da je istina upravo suprotna.  „Đinđić je o odnosu centrale vlasti prema Vojvodini rekao da pljačke nije bilo i da je u pripremi izveštaj o davanju Vojvodine republici i obratno, prema kome je Vojvodina bila izdržavana“.

Da Đinđić nije poginuo, brzo bi postalo jasno kako nije bilo, nema, niti će ikada biti „Srbijanske pljačke Vojvodine“. Već početkom 2001. godine Đinđić je ušao u sukob  s vojvođanskim autonomašima donošenjem Omnibus zakona za Vojvodinu. On je 2002. godine pokušao da pravno reguliše odnose Republike i Pokrajine. Međutim, stvari su se izmenile nakon Đinđićeve pogibije marta 2003. godine.  Najavljeni Đinđićev izveštaj koji bi raskrinkao sve autonomaške propagandne laži o Vojvodini kao kravi muzari Srbije do današnjeg dana nije ugledao svetlost dana! Đinđićevi naslednici su sve učinili da javnost zaboravi za postojanje tog izveštaja.

Biši glasači DS i poštovaoci Zorana Đinđića još uvek dobro pamte njegovu preporuku da „Vojvodina treba da postane lokomotiva koja će povući Srbiju u Evropu“. Vrlo brzo nakon Đinđićeve pogibije, zaslugom Borisa Tadića i Bojana Pajtića, Vojvodina je Demokratskoj stranci poslužila kao lokomotiva koja je Srbiju povukla u feudalno doba.

Vojvođansko autonomaštvo nije uspelo da brzo iskoristi pogibiju Zorana Đinđića 2003. godine. Nemogući Prednacrt Osnovnog zakona o APV kojim bi na mala vrata Vojvodina postala pokrajina SR Jugoslavije nije dobio saglasnost odlučujućih političkih faktora Vojvodine, uključujući i predstavnike tadašlje DS. Međutim, Prednacrt je bio prvi akt kojim je definisana Vojvodina kao „evropska regija“. Ne slučajno, radom na propalom Prednacrtu je rukovodio dr Aleksandar Fira, gospodar ustavno-pravne struke doba propalog Brozovog socijalističkog samoupravljanja, čime je omogućena legalizacija  sapratističkih pokreta sprovodeći odumiranje države u praksi.

Od Bodruma do Banovine

Čim je marta 2003. godine poginuo Đinđić, Bojan Pajtić je odmah postao šef poslaničkog kluba DOS u Skupštini R. Srbije. Ovaj poslanički klub je odmah skandalozno zloupotrebio postupak demokratskog odlučivanja u Srbiji (afera  „Bodrum“). Uprkos tome što je srpskoj janosti postalo poznato kako je Pajtić direktno tvrdio da su sedinicama prisustvovali odsutni poslanici, i on i ostali  akteri afere „Bodrum“ ostali su nekažnjeni. Naime, saznalo se da su neki poslanici vladajuće poslaničke grupe DOS „glasali“ iako nisu bili prisutni u Skupštini. Postalo je jasno da se radi o zloupotrebi elektronskog sistema glasanja. U konkretnom slučaju radilo se o spornom izboru guvernerke Narodne banke (Kori Udovički) jula 2003. godine. Bruka je pukla kada se saznalo da je narodna poslanica Neda Arnerić (DS) „glasala“ za izbor guvernerke, iako je bila odsutna, jer se nalazila na letovanju u turskom gradu Bodrumu. Tadašnji portparol DS Aleksandar Radosavljević je javnosti kao „dokaz“ predočio lažne avionske karte Nede Arnerić. Međutim, kada se saznalo da ne postoji vazdušna linija Bodrum-Beograd, tada je Bojan Pajtić izneo neistinitu konstrukciju kako je Arnerićeva od Bodruma do Istambula putovala taksijem, a od Istambula do Beograda avionom. Neda Arnerić je nekoliko meseci kasnije javnosti priznala da je tokom glasanja bila u Bodrumu. Isto su potvrdili i Boris Tadić i tadašnji predsednik Vlade Zoran Živković (DS), koji je čak naveo da je Bojan Pajtić „najodgovorniji za manipulaciju poslaničkim karticama“. Boris Tadić je tokom kampanje za mesto predsednika DS obećao da će rasvetliti aferu „Bodrum“ kad postane predsednik DS, ali je postavši predsednik DS „zaboravio“ svoje obećanje.

Uprkos teškoj kompromitovanosti aferom „Bodrum“, Pajtić se 2004. godine domogao položaja predsednika Izvršnog veća Skupštine APV. Do 2008. godine postao je „rekorder po članstvu u Upravnim odborima javnih preduzeća“. Ovakvu „laskavu“ ocenu dao mu je izrazito evroatlantski opredeljeni beogradski politički nedeljnik  „Vreme“.

Pajtićeva vlast je već 2004. godine, na inicijativu LSV (danas je jasno da je LSV stranka rokfelerovih političkih lobista), ignorišući struku, tradiciju i javno mnjenje usvojila motive sa spomenika slobode u Rigi (okupljališta letonskih neonacista) kao motiv za zastavu Vojvodine. Ovo je otvorilo novi mračni proces u Vojvodini. Počeo je proces laganog, ali upornog obesmišljavanja antifašističkih tradicija Vojvodine i njihovoj zameni krajnje problematičnim sadržajima. Paradigma tog procesa je besramno promovisanje jednog titoističkog ketmana, kripto-fašiste i stvarnog obožavaoca Ezre Paunda, kao korifeja vojvođanskog antifašizma. Radi se o Radomiru Konstantinoviću. Zašto im je Radomir Konstantinović bio toliko značajan? Zato što je Konstantinović teško razumljivim stilom u svojoj knjizi „Filozofija palanke“ 1969. godine etiketirao niz najvećih srpskih pisaca nazvavši ih nosiocima „palanačkog duha“ i izneo lažnu tvrdnju o postojanju autentičnog „srpskog nacizma“.

Pajtić je imao dve godine da potpuno samostalno pripremi svoj položaj i odabere buduće saveznike za narednu deceniju autonomaške muže naših novaca. Zahvaljujući lošoj proceni, SVM je ušla u koaliciju sa LSV bez DS, pa na izborima 2003. godine nije uspela da dosegne  cenzus na republičkom nivou. Čankovu LSV je iz političke smrti povampirio 2006. godine  upravo Bojan Pajtić glasovima pokrajinskih simpatizera DS, tako što je primio LSV u koaliciju. Kadrovi DS i LSV su se godinama  „kuplungovali“ na vlasti Javnih preduzeća. „Vojvodinavode“ i „Vojvodinašume“ su postale partijsko feudalno leno LSV. Svi ti, „dušebrižnici“ za sudbinu naših novaca, uporno su propuštali da u ustavnom roku (kraja 2008. godine) podnesu predlog zakona o finansiranju Vojvodine.

Tokom besomučne DOS-ovske privatizacije, uz puno učešće kadrova DS, omogućeno je tajkunima Miloševićevog doba da se „za tepsiju ribe“ domognu vlasništva nad poljoprivrednom zemljom, kombinatima i poljoprivrednom industrijom Vojvodine. Jedan od tajkuna postao je Miodrag Kostić, bivši direktor DS, koji je zahvaljujući privatizaciji munjevito postao poljoprivredni veleposednik i  „kralj šećera“. Od svih tranzicionih režima istočne Evrope, evroatlantski svet nije zahtevao restituciju samo imovinskih prava građana Srbije. Svo vojvođansko autonomaštvo, pa i vojvođanska DS, razvijalo je, pomagalo i unapređivalo proces uspostavljanja novih spahiluka u Vojvodini. Deceniju i po su sprovodili ili bar pomagali feudalizaciju poljoprivrednih, industrijskih i drugih kapitalnih resursa Vojvodine, dok je očajni narod ostajao bez posla i prihoda, a danas se prave ludi.

Protiv pravne države ilegalnom „evropskom regijom“

Nastupanjem efekata svetske ekonomske krize 2008. godine, Pajtićev pokrajinski režim je sa ostalim vojvođanskim političkim autonomaštvom suštinski sprovodio u Vojvodini samo jedno: Uspostavljanje ilegalne „evropske regije“.

Ustvari, koliko god sistem poljoprivrednih subvencija bio loš, njime je Republika Srbija ipak izdržavala poljoprivredu u Vojvodini. Vredi podsetiti da je sistemom republičkih poljoprivrednih subvencija, za kojim danas žale najljući „autonomaši“ preko 70% republičkih novaca za agrar upućivano baš vojvođanskim zemljoradnicima. Upravo Pajtić je 2005. godine odlučujuće uticao da se uvede lošiji sistem subvencija. Upravo zahvaljujući njemu, subvencionisana je poljoprivredna proizvodlja po hektaru, a ne po prinosu. Šta više, Pajtić je čak predlagao da se uvede subvencija po hektaru bez vlasničkog ograničenja. Povukao se tek kada je javnosti postalo jasno da bi nelimitiranim subvencijama Republika iz svog budžeta ovako nagrađivala tajkune za to što su se za džabe domogli zemlje.

U doba kada je iz sve snage trebalo pripremiti poljoprivrednu industriju i zemljoradnju u Vojvodini da izdrži nalet svetske ekonomske krize, Pajtićevi autonomaši i beogradski evroatlantisti su sve snage uložili u narušavanje legalnog statusa Vojvodine u ustavnom sistemu R. Srbije. Tajno od javnosti, oni su pripremili Korhecov statut APV. Dragoceno vreme su protraćili da bi Vojvodini srušili krov na glavu. Septembra 2008. godine Pajtićevi autonomaši su u Vojvodini bespotrebno izazivali krizu ustavnosti i zakonistosti donošenjem akata kojima su uzurpirali republičke nadležnosti. Zakon o nadležnostima APV i Korhecov statut su imali svoj destruktivni politički smisao  sami po sebi. Međutim, legalni položaj Vojvodine u Srbiji narušen je prvenstveno iz geopolitičkog razloga – radi ometanja energetske saradnje južne Evrope i Rusije. Vojvođanski separatizam je od 2008. godine sasvim uklopljen u antirusku geopolitiku NATO-a.

Tokom 2008. i 2009. godine, kada je nastupio odlučujući udar svetske ekonomske krize na Vojvodinu, Pajtićevi autonomaši su pokrajinsku privredu prepustili sudbini kako bi javnost zamajavali nemogućim Korhecovim statutom. Za svoju politiku su autonomaši potražili saveznike na lokalu među do juče mrskim im „Srbijancima“ i propagirali uspostavljanje niza autonomija u Pomoravlju, pravcem planirane trase „Južnog toka“.

Godine 2009. upozorio sam na fingiranost političkog sukoba Mlađana Dinkića sa Bojanom Pajtićem. Vrlo brzo potom, republički režim je skandalozno prilagodio srpsko zakonodavstvo pokrajinskom protivustavnom Korhecovom statutu. Evroatlantski Tadićev Beograd i autonomaški Pajtićev Novi Sad su na taj način združeno narušavali vladavinu prava sasvim propuštajući da se bore protiv posledica svetske ekonomske krize u Vojvodini.

Autonomaški grabež naših novaca

Zaključkom Vlade Srbije 05 br. 400-2441/2009 donetim 29. aprila 2009. g. Pajtićevoj  autonomaškoj vladi su najzad povereni svi republički novci za plaćanja na teritoriji Vojvodine. Time je R. Srbija postala „krava muzara“ vojvođanskih autonomaša. Da bi prikrili tu neprijatnu činjenicu od javnosti, autonomaši su ustavnu osnovicu pokrajinskog budžeta lažno predstavljali kao „sramno nisku“ republičku finansijsku obavezu prema Vojvodini. Drugim rečima vojvođanski autonomaši su svoje parazitiranje na republičkom budžetu krili širenjem „fame o vojvođanskih 7%“. Pajtić je 2014. godine po osnovu te fame čak pokrenuo uzaludni postupak pred Ustavnim sudom protiv Budžeta RS.

Početkom jeseni 2009. godine Borisu Tadiću je prvi put palo na um da razmisli treba li da ispunjava  baš svaku autonomašku želju. Međutim, u tom trenutku Pajtićevu vladu je posetila jedna veoma bitna, a sasvim netrasparentna globalistička organizacija – „Švajcarska konstituenca (neformalni bord direktora MMF i Svetske banke). Slučajno ili ne, vrlo brzo nakon njihove posete je protivustavni Korhecov statut usvojen u republičkoj Skupštini i stupio je na snagu. Republička policija je po dojavi ligaškog pokrajinskog sekretara u Novom Sadu čak pohapsila srpske omladince koji su mirnim načinom pokušali da izraze svoje neslaganje sa aktom koji je narušio jedinstvo naše  otadžbine. Evroatlantisti Beograda i autonomaši Novog Sada su konačnim usvajanjem Korhecovog statuta sasvim odustali od četvrtog političkog načela demokratske politike modernog doba: Načela nedeljivosti republike. Umesto ovog načela, na svakom koraku su popularisali demagogiju „decentralizacije“ i „regionalizma“, koja je prikrivala njihove težnje za feualnom partikularizacijom.

Beogradski režim je od metalskog koncerna Vojvodine oteo Metals banku, da bi Pajtićevim autonomašima predao njen finansijski kapital kojeg je metalska industrija Vojvodine decenijama mukotrpno stvarala i unapređivala. Čim su se Pajtićevci domogli Metals banke, metalska industrija Vojvodine je sasvim nestala! Tadićevci su redom konvalidirali sve političke želje autonomaša koje su ovi umeli da formulišu. Iako je proglašena „Razvojnom bankom Vojvodine“, bivša Metals banka je autonomaškom režimu služila isključivo za pokrivanje gubitaka koje je proizvodila Pajtićeva politika. Vrlo brzo su novci naše metalske industrije potrošeni, pa su u više navrata zaduživali Pokrajinu emitovanjem obveznica, kako bi nadomestili sredstva koja „omiljeni“ dužnici po pravilu nisu vraćali u RBV. Za samo tri godine takvog  štetočinskog poslovanja, Pajtićeva autonomaška vlast je RBV dovela u stanje kolapsa, a potom u stečaj. Javnosti je moglo biti jasno i da u budžetu Vojvodine nedostaju ogromne svote novaca, a da je Korhecov statut jedini uspeh Pajtićevog autonomaškog režima.

Kolaps Vojvodine pod vlašću Pajtićeve ilegalne evropske regije 

Pajtić je Vojvodinu za malo uvalio u proces stvaranja nove države od delova Srbije, Mađarske i Rumunije. Radilo se o pod kulisom zvanom „projektu regionalne saradnje“ Dunav-Kriš-Moriš-Tisa, koji je preimenovan u „DKMT region“. Naime, Pajtićeva „evropska regija“ nije ispunjavala statističke kriterijume koje mora ispunjavati regija EU (NUTS) da bi pristupila muži budžetskih sredstava EU, pa su Pajtićevi autonomaši tada naumili da se posluže županijama susedne Mađarske i Rumunije. Sva sreća, Rumunija je ubrzo prozrela opasnost, pa je „DKMT regija“ ipak ostala mrtvo slovo na papiru. Naša diplomatija bi morala da preispita u kojoj meri je Pajtićevo paradiplomatsko improvizovanje sa „DKMT regionom“ motivisalo ovu (inače Srbiji tradicionalno prijateljsku) susednu zemlju na neke njene kasnije neprijatne poteze prema Srbiji.

Autonomaški funkcioneri su postajali sve bahatiji i posle 2008. godine su, po primeru Pajtića, počeli pravo međusobno takmičenje ko će dograbiti više javnih funkcija u Pokrajini. Sve te funkcije bile su, razume se, dobro plaćene. Godine 2010. Bojan Pajtić je počeo da plasira osobitu samopromociju predstavljajući sebe kao „najvećeg mostograditelja“ Vojvodine i graditelja hidroelektrana. Međutim, u Vojvodini je ipak samo republičkim novcima, bez dinara ulaganja Pajtićevog režima, podignut najduži most na Dunavu u Evropi, most kod Beške. U stvari, baš u vreme otvaranja mosta kod Beške umalo nije propao Garancijski fond Vojvodine. Od izgradnje 12 hidroelektrana koje je Vojvodini obećao Pajtić, ni jedan šip nije zaboden. Pajtić za 12 godina na vlasti u Vojvodini nije uspeo da obnovi čak ni čuveni novosadski  Žeželjev most, iako je to više puta najavljivao: za dogodine. Pajtićevi mostograditeljski uspesi uglavnom nisu bili poduhvati plaćeni pokrajinskim novcima, ili se radilo o popravkama ćuprija na regionalnim kanalima koji su godinama zapušteni i smrde. Počeo je čak da postavlja i spomen ploče sa svojim imenom na zabavištima, domovima zdravlja (čak i na jednoj crkvi) čije obnove je delimično pomogla pokrajinska vlada. Takva kampanja je sve manje ličila na političku propagandu, a Vojvodinu pretvarala u humoreske Iljfa i Petrova ili groteske Danila Harmsa. Uprkos Pajtićevim obećanjima da će biti spasena, propala je najmoćnija žitno-mlinarska firma Vojvodine (subotička „Fidelinka“) kako bi je se domogla porodica šefa LDP-a, preko svoje firme u Londonu. U ambalaži „Fidelinke“, pod brendom „najbolje iz Vojvodine“, počelo je da se prodaje uvozno strano žito!

Dok su industrija i poljoprivreda u Vojvodini propadali, Pajtić je u Briselu osnivao paralelno, skupo, a beskorisno diplomatsko predstavništvo Pokrajinske vlade. Radi davanja političkog legitimiteta takvom poduhvatu je i Pokrajinska vlada prihvatila autonomaško povampirenje Brozove politike odumiranja države u samoupravnom socijalizmu. Doterana je preko „dunavskih strategija“ i pomenutom upotrebom floskula „decentralizacija“ i „regionalizacija“ uklapana u davne političke ideje „Intermarijuma“.  Položaj AP Vojvodine Bojana Pajtića je trebao da postane svetli primer uspeha „dunavskih strategija“.

Godine 2011. su vojvođanski autonomaši pokušali da aktivno obesmisle i antifašističke tradicije Vojodine kompromitovanjem sećanja na žrtve Novosadske racije. Još gore, u medijima su se javili apeli o potrebi obeštećenja proteranih folksdojčera, iako ni Vojvodina, ni Srbija ne snose nikakvu odgovornost za njihovu sudbinu koja je rešena 1945. godine dogovorom velikih sila u Potsdamu, a zatim pedesetih godina u Parizu. Mada se Pajtić nije lično eksponirao u borbi za „prava potomaka folksdojčera“, nije se tome ni protivio. O nemogućoj odgovornosti Srbije za terorizam vojnog režima Brozovog generala Ivana Rukavine u Vojvodini pisao sam u odgovarajućem članku.

Još gore su bile prilike od neposrednog značaja za život građana Vojvodine. Domaća javnost je bolno saznala za nagli uspon korupcije u zdravstvu Pajtićeve pokrajine, naročito putem ustanovljenja „lista čekanja smrti“ na pokrajinskoj klinici u Sremskoj Kamenici. Pokrajinski mediji (uključujući RTV) su godinama ignorisali progonjenu Bojanu Bokorov. Ova hrabra lekarka se nepokolebljivo  suprotstavila trgovcima mestom na „listi čekanja smrti“ onkologije Pajtićeve „evropske regije“. Dok se na kameničkim listama čekalo sve duže, Pajtić je svake godine ponavljao obećanja da će dogodine biti izgrađena „Kamenica dva“. Iako se uistinu radilo o novom krilu stare zgrade klinike, Pajtić ga je ponosno prozvao „Švarcvald klinikom“, i ni ovu zgradu nije osposobio za punih 10 godina.

Poplava korupcije u Pajtićevoj „evropskoj regiji“ postala je opšta nakon poveravanja Pokrajinskoj vladi novaca za republička plaćanja. Pokrajinski režim je munjevito sprečio Bojana Kostreša koji je avgusta 2011. godine samoinicijativno podneo Predlog zakona o finansiranju Vojvodine. Tada je javnosti najzad postalo konačno da postaje jasno da Predlog zakona o finansiranju Vojvodine postoji, ali da ga autonomaški režim krije. Postalo je izvesno da novosadskom režimu odgovara finansijsko bezakonje i beskrajna rasprava oko naših novaca.

Situacija u Vojvodini je do 2012. godine toliko narušila vladavinu prava i bezbednost, da su agenture neoosmanističke Turske pod legendom omladinskog  aktivizma uspešno i nekažnjeno provalile u jednu novosadsku kasarnu. Vojvođansko autonomaštvo je pokušalo da se ujedini u jedinstveni „Vojvođanski front“ kako bi ostvarilo široki uticaj u narodu i povratilo poljuljani uled autonomaštva u javnosti. Uzalud.

Za svega par godina razobručene vlasti Pajtićevog autonomaškog režima, došlo je do finansijskog kraha glavnih pokrajinskih finansijskih institucija. Javnost je saznala kako su Pajtićevom režimu podobni tajkuni dobijali kredite od Razvojne banke Vojvodine bez odgovarajućeg obezbeđenja i jednostavno prestajali da ih vraćaju. Politički plasmani kapitala pod kontrolom Pajtićevog režima odveli su novce Vojvodine u propast umesto u razvoj. Međutim, to nije bilo dovoljno. U probleme je 2013. g. zapala i Tesla banka, koja je nastala kao posledica Pajtićevog zagraničnog finansijskog avanturizma (u Hrvatskoj).  Tesla bankom je Pajtić uspešno opteretio pokrajinske, ali i republičke finansije (Fond za razvoj Republike Srbije). Pod upravom Pajtićevog režima, propao je i nekad moćni Fond za razvoj Vojvodine. Njegovu propast Pajtić je prikrio na potemkinovski način. Čim je Fond za razvoj Vojvodine propao, odmah je proglasio osnivanje istog fonda pod malo drugačijim nazivom smestivši ga u sablasno pustu zgradu Razvojne banke Vojvodine (koju je upropastio još ranije). Umesto Pajtića, pred javnošću Vojvodine je taj groteskni poduhvat hvalio pokrajinski sekretar za finansije Zoran Radoman. Pokrajinski Fond za kapitalne investicije je odavno postao tema srpskih tabloida, a delovanje pokrajinskog Fonda za podršku stranim investicijama (VIP Fund) je do danas sasvim netransparentan za opštu javnost.

Otvoreni separatizam vojvođanskih autonomaša

Pošto je Pajtić vojvođansku autonomiju pretvorio u „čardak ni na nebu ni na zemlji“, autonomaškom režimu je počelo da izmiče tlo pod nogama. Na jezivo drzak način 2013. godine Pajtićev režim je izvršio prvi otvoreno separatistički akt. Tačno na dan istorijskog proglašenja ustaške NDH (10. aprila), Pajtićeva Vlada je podnela Skupštini APV  Predlog deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine, kojom je otvoreno iznela niz novih pretenzija na suvereni položaj „Vojvodine“. SNS i DSS su protiv tog akta poveli građane Vojvodine u prvi i jedini zajednički javni protest u Novom Sadu. Međutim, ubrzo posle toga je Vučić izvršio jedan veoma blagonakloni čin prema autonomaškom režimu. Naime, pošto je pokrajinski medijski javni servis RTV usled megalomanskih projekata zapao u teške finansijske probleme, pomogla im je republička Vlada, dodeljujući RTV-u status privilegovanog medija, poput RTS-ovog i obezbedila im finansiranje republičkim novcima.

Naravno, Ustavni Sud Republike Srbije je utvrdio da su Pokrajinska odluka o VANU,  Korhecov statut i Zakon o nadležnostima Vojvodine neustavni. Vojvođanski autonomaši su se veoma razočarali. Nisu njima toliko smetale odluke Ustavnog suda, već nezainteresovanost evrobirokrata za sudbinu samoproglašene „evropske regije“. Čini se, međutim, da su upravo nemačke evrobirokrate probale da nateraju pajtićevce da urade nešto korisno i da već jednom podnesu Predlog zakona o finansiranju Vojvodine. Međutim, taj pokušaj je odmah obesmišljen novim autonomaškim glupostima. Objavili su da žele da propisuju, naplaćuju i raspolažu „pokrajinskim“ porezima i carinama. Umesto ozbiljnih predloga, podnet je novi spisak nemogućih finansijskih želja, u formi Deklaracije, koju nije bilo moguće pametno upotrebiti.

Na čelu Vojvodine silom i mimo prava

Odmah po sudski utvrđenoj neustavnosti Korhecovog statuta, autonomaški režim je pristupio izradi novog, Pastorovog statuta. Njime je uveden ilegalni „raskidni uslov“ teritorijalnog jedinstva Srbije na teritoriji Vojvodine – privrženost Srbije evropskim integracijama. Pokrajinska vlada se već sve manje mešala u svoj posao, pa je izradu novog pokrajinskog Statuta inicirao šef SVM Ištan Pastor u svojstvu predsednika Skupštine APV, prvi političar u pokrajinskoj vlasti koji je već 2014. godine otvoreno počeo da radi za Vučića. Pastor se najpre obezbedio ugovorivši da autonomija Vojvodine postane predmet političkog dogovora SVM i SNS. Vučićevom režimu u Beogradu nakon dogovora s Pastorom nije smetala čak ni nova pokrajinska uzurpacija nadležnosti Ustavnog suda putem „ustanovljenja“ Odbora za ustavna pitanja APV.

Uz sve manipulacije i silovanja vladavine prava, Pajtićeva autonomaška vlast je najgore po demokratiju smislila sredinom 2014. godine. Naime, uprkos načelu zasnovanosti vladavne na pravu i demokratskoj volji glasača, Pajtićeva vlada je o dlučila da zadrži svoj položaj zasnovan na dokazano protivustavnom Korhecovom statutu bez obzira na prestanak njegovog važenja. Pajtićevci su odlučili da ne raspišu nove izbore posle donošenja najvišeg akta Pokrajine, već da i dalje ostanu na vlasti do isteka četvorogodišnjeg roka. Na sramotu demokratskih tradicija Srpske Atine, ispalo je da je Pokrajinska vlada autonomnija od vojvođanske autonomije. Sve je podsećalo na Orvelovu „Životinjsku farmu“ gde je proglašeno: „Svi su jednaki, ali su neki jednakiji od drugih“. Vučićev režim ni na ovo nije reagovao, već je omogućio Pajtiću i njegovim autonomašima da mirno uživaju u svojim ilegalnim funkcijama i ilegalno vladaju Vojvodinom i raspolažu našim novcima još pune dve godine. Za to vreme, najbliže Pastorove saradnike Vučić je nagradio imenovanjima na važne funkcije u republičkim ministarstvima.

Pajtić se u međuvremenu, nakon povlačenja Borisa Tadića i Dragana Đilasa domogao i funkcije predsednika DS. Južno od Save Pajtić je srbovao, a posle je sa kolegama u Novom Sadu sastavio još jednu „Deklaraciju“, sa novim spiskom autonomaških želja.

Na sebi samoj zasnovana Pajtićeva vlast održavala se ljubaznošću Vučića koji ničim nije pokazivao da mu ozbiljno smeta takvo stanje. Autonomaška Pokrajinska vlada Bojana Pajtića je pokušala da 2015. godine pravno-političkom ekvilibristikom ponovo oživi protivustavnu Vojvođansku akademiju nauka. Ipak, istini za volju, bio je ovo Pajtićev ustupak ligaškom navaljivanju. Rezultat je bio samo to što su autonomaši jedno privatno udrženje natovarli na grbaču Vojvodini, kako bi se  našim novcima nagradila ambicija grupe ljudi koji su umislili da zaslužuju najviše akademsko zvanje.

Pošto Vučićev režim ništa nije učinio protiv svih navedenih nezakonitosti u kojima je ogrezla Pajtićeva Pokrajinska vlada, jasno je da je naprednjački režim u Beogradu bio zaštitnik vojvođanskog autonomaštva. To je posredno pokazalo i  tematski polje sukoba SNS-a sa Pajtićem, svedeno na sasvim sporedne afere, kao što su javne nabavke depilatora, lavora, Pajtićeva letovanja i slično. Pajtić je najzad mogao da odahne zadovoljan izborom republičkog javnog tužioca i mirno se pripremi da odstupi sa vlasti, bezbedan od odgovornosti za sve što je tokom 12 godina učinio Vojvodini.

Kada je postalo jasno da Rokfelerov kapital stoji iza nevladinog, medijskog, i političkog sektora vojvođanskog autonomaštva, Pajtić je počeo pripreme za političku penziju. Učestvovao je još u simulaciji borbe autonomaša za vojvođansku zemlju.  Zajedno sa Čankom i Radulovićem je pred Skupštinom R. Srbije „protestovao“ zbog buduće sudbine vojvođanskih oranica. Da li se iko setio uloge ove trojice u režimu koji je Vojvodinu za badava rasprodavao domaćim i stranim tajkunima? Jedan od njih je u to doba normirao zakone, drugi je te zakone sprovodio, a treći se s tajkunima na terenu pogađao. Kraj Pajtićeve vladavine je, kao u Aristofanovim „Žabama“, pratilo kreketanje izveštača i novinara RTV-a koji su vojvođanske ratare uporno nazivali „paorima“ pod dirigentskom palicom autonomaških urednika.

Uoči izbora 2016. Godine, Pajtić je obezbedio finansijera Demokratskoj stranci. Novcnma Amira Bislimija Pajtić je uspešno zaobišao blokadu računa DS. Međutim, čim se Bislimi zahvaljujući Pajtiću našao na mestu poslovnog direktora DS, najpre se sukobio sa Dragoljubom Mićunovićem, a zatim i sa Goranom Ješićem.

Uprkos lošem rezultatu DS na izborima, Pajtić je DSS-u i Dverima bacio „trinkelt“ pozivajući glasače DS da glasaju za DSS i Dveri, kako bi i oni prešli cenzus na ponovljenim izborima. Naravno, nije to više onaj „srpski sabor Dveri“ ili „Dveri – pokret za život Srbije“ kojim upravlja starešinstvo jednakih u bratskoj ljubavi. Nije to ni onaj DSS kojeg smo prepoznavali po doslednom legalizmu i jasnim programskim vrednostima Vojislava Koštunice i njegovih najbližih saradnika. U prisustvu Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, autonomaški rusofob koji otvoreno lobira za članstvo Srbije u NATO je Dverima i DSS-u javno udelio političku milostinju, a oni su tu milostinju od njega prihvatili. 

Rezime politike Bojana Pajtića

Danas su štetočinske posledice Pajtićevog rukovođenja vojvođanskim autonomaštvom janosti dobro poznate. Njegova uloga na čelu Vojvodine sastojala se u izazivanju krize pravne države i siromašenja Pokrajine, kako bi bilo omogućeno nesmetano grabljenje poljoprivredne zemlje i onemogućeno spasavanje domaće privrede od efekata svetske ekonomske krize.

Na geopolitičkom planu, Pajtićevo rukovođenje vojvođanskim autonomaštvom bilo je uklopljeno u  dva cilja globalističkog poretka:

Podsticanje separatističkih tendencija u Vojvodini cilj je čije postizanje treba da ometa razvoj ruske energetike ka tržištu srednje i južne Evrope preko Srbije. Otud je Pajtić svoje štetočinsko delovanje u Vojvodini zaključio upravo javnim rusofobnim istupanjem.

Mnogo ozbiljniji i opasniji cilj po Vojvodinu i Srbiju je uspostavljanje projekta Resilient Belgrade kojim globalisti nameravaju da podignu na našoj zemlji jedan od svojih megalopolisa. Vojvođansko autonomaštvo je oživljeno u doba Pajtića i njegovih kolega kao maskarada za lakoverne, da se Vlasi ne dosete dok ih pretvaraju u inkviline na zemlji koju su njihovi preci oslobađali svojom krvlju.

Bojan Pajtić je slika i prilika oko čega se okupilo vojvođansko autonomaštvo: oko osobe odgovorne za prvu bezočnu manipulaciju demokratijom u srpskoj Skupštini, koja je potom uspostavila besporedak ileglne „evropske regije“ u Vojvodini, dok je naša zemlja i sloboda pretvorena u vlasništvo dvadesetak stranih i domaćih tajkuna;  osobe koja je doktorirala na obligacionom pravu iste godine kada je bio na čelu pokrajinske vlasti koja je narušila ustavni poredak sopstvene otadžbine u Vojvodini Korhecovim statutom, izazvavši  talas  korupcije koji je za par godina potopio sve finansijske ustanove Vojvodine; oko lica čija su životna dela: nepopravljivo kompromitovanje ideje regionalne autonomije, prazna pokrajinska kasa, „očered“ bolesnika pred onkologijom i promocija grupe čudaka koji umišljaju da su akademici.

Naravoučenije

Ono što je prevarom začeto u turskom gradu Bodrumu, posle trinaest godina razvoja evroatlantske demagogije, korupcije, siromaštva, besporetka i feudalizacije Vojvodine, utopilo se u rusofobiji NATO lobiste. 

Vojvodina je naša kuća, a rusofob i NATO lobista je njome gazdovao tako što je naredio autonomašima da nam kućni krov sruše na glavu. Trebalo nam je vremena da se spasemo od te nevolje. Dok smo se izbavili živi pod ruševinama Vojvodine i ponovo digli krov na našoj kući, autonomaši su nam ušteđevinu oteli i potrošili, a pokućstvo i imovinu budzašto rasprodali. Bespravno su izdali našu očevinu, a na našoj dedovini prevarom ustanovili hipoteku. 

Verujemo u život slaveći istinu koju svedoči Miloš Crnjanski romanom „Seobe“. Znamo da „ima seoba, smrti nema“. Oni bogotvore mirenje sa smrću slaveći smutnju koju je buncao njihov Radomir Konstantinović u „Filozofiji palanke“. Sva zla po našoj Vojvodini su nedela mržnje nedostojnika drevnog zaveta iskazanog u ličnosti Vuka Isakoviča: Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu.

Izvor: Fond Strateške Kulture