Borba za obrazovanje kao ključna bitka XXI veka

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije već je ukazala na bedno stanje prosvete koje se vidi kroz analizu za 2017. godinu: “Vlada RS već 4 godine uzastopno ne usklađuje izdvajanje iz BDP za obrazovanje sa usvojenom Strategijom razvoja obrazovnog sistema RS do 2020. godine, po kojoj je u 2017. godini trebalo da bude 5,2% BDP-a, a trenutno je svega 3,35%.

• Vlada RS ne poštuje ni Sporazum o rešavanju spornih pitanja, potpisan sa sindikatima 2015. godine o poboljšanju materijalnog položaja prosvete. Naime, rastom zarada od 1% više od drugih korisnika budžeta, razlika, se ne smanjuje, već, naprotiv, povećava! Prosvetni radnici su sa 1% više od drugih nominalno dobili najmanje povećanje.
• U prethodne 4 godine, zbog većeg procenta rasta minimalnih zarada od ostalih, smanjila se i razlika u visini zarada između zaposlenih sa I i VII stepenom stručnosti koja je sada ispod 1:2 iako je u važećoj Uredbi o koeficijetima ona utvrđena na odnos 1:3. Tako je delatnost sa daleko najvećim brojem zaposlenih sa visokim obrazovanjem (70%), u poziciji da ima najnepovoljniji odnos zarada između stepena obrazovanja. Zaostajanje zarada zaposlenih sa visokim obrazovanjem u prosveti, u odnosu na prosek u RS je preko 55%.
• Nastavlja se nedopustiva praksa izdvajanja velikih sredstava za kazne, penale, izgubljene sudske sporove i dr. (približno 300 miliona dinara), uglavnom krivicom nosilaca vlasti i direktora škola. Već godinama zbog toga niko ne snosi posledice, pa štetu trpe zaposleni.
• Analiza budžeta pokazuje da je masa sredstava za zarade 81,95%, što je više nego prošle godine. U godini povećana je minimalna zarada za 7,5% i zarade zaposlenih od 6%.
• Ni u 2017. godini visina zarada neće dostići nivo iz decembra 2014. godine, kada su umanjene za 10%. Za to bi bilo neophodno, pored planiranih 6%, obezbediti još toliko. Kako je u 2017. godini projektovana inflacija 2,4%, to znači da ni dodatnih 6% ne bi obezbedilo realne zarade na kraju 2017. godine.
• Jasno je da ni u 2017. godini, neće biti ispravljena nepravda niti će se izjednačiti zarade prosvetnih radnika sa ostalim korisnicima budžeta, jer neće biti donet Zakon o platama na bazi platnih razreda.
• Nastavlja se praksa izdvajanja sredstava za dotacije i donacije stranim Vladama i raznim međunarodnim organizacijama za koja ne postoji razumno opravdanje.

U budžetu za prosvetu se i dalje izdvajaju ogromna sredstva za nagrade zaposlenima u Ministarstvu, za putne troškove, za specijalizovane usluge i dr., što čini skoro 5 % budžeta.“           

Ali, pitanje obrazovanja nije samo pitanje budžeta. Naravno.

To je pitanje obrazovnog sistema i odnosa prema školi kao jednom od najbitnijih činilaca društvenog napretka.  

IZ ISTORIJE SOVJETSKOG ŠKOLSTVA 

Čim su došli na vlast u Rusiji, boljševici su krenuli u radikalne obrazovne reforme. U novoproglašeni SSSR pohitao je, na poziv komesara prosvete Lunačarskog, američki pedagog Džon Djui, koji je dobio najširu mogućnost eksperimentisanja. Teoretičari rane boljševičke revolucije u obrazovanju, Vencel i Blonski, naslanjajući se na Džona Djuija, tražili su da se deca slobodno razvijaju i da školu zameni sam život. Komesarijat prosvete je UKINUO SISTEM OCENA (od jedan do pet) I SVE VRSTE ISPITA (završne, prijemne), i odlučio je da učenici treba da prelaze iz razreda u razred, odnosno da završe školu samo na OSNOVU OPISNE OCENE NASTAVNIKA O OBAVLJENOM RADU U NASTAVI.

Decu je trebalo vaspitavati u duhu internacionalizma i kolektivizma, i na svaki mogući način izbegavati školsku disciplinu. Tražila se takođe odlučna borba protiv verskih predrasuda i „velikoruskog nacionalizma“. Došlo je do uklanjanja klasičnih oblika školstva, idealizacije deteta, pedocentrizma, odbacivanja ispita i domaćih zadataka, razaranja predmetne nastave tzv. KOMPLEKSNOM nastavom itd. Individualizacija nastave išla je nauštrb predavanja opštih znanja koje svi đaci moraju usvojiti. Narodni komesari prosvete su u svojoj „Deklaraciji o jedinstvenoj radnoj školi“ insistirali na tome da đak mora da uči dok modeluje, lepi, bira, crta, fotografiše, posmatra biljke i životinje.

Umesto razreda, u sovjetsku školu uvedene su radne grupe i brigade. Usvajajući djuijevske metode, koje su kasnije osakatile američku školu, sovjetski pedagozi počeli su da decu poučavaju samo putem testova, a školske neuspehe su tumačili defektnošću učenika i biološkim faktorom, a ne neodrživošću samih nastavno-vaspitnih metoda.

STALJIN OBNAVLJA ŠKOLSTVO 

Kada je Staljin video dokle ga je dovelo ovo eksperimentisanje u školi (jer su u privredu i javne službe počeli da stižu đaci-žrtve djuijevskih ogleda, čiji su radni rezultati bili katastrofalni), rešio je da razaranje školskog sistema zaustavi. (Recimo, 1930. godine u SSSR-u u školama je vladala groznica „projektnih radova“, uključivanje škole u život „lokalne zajednice“, pa su đaci, da bi pomogli elektrifikaciju sela napuštali učionice i prestajali da uče.) Zato je Centralni komitet sovjetske kompartije 1931. godine, naredio povratak staroj školskoj metodici: vraćeni su časovi sa preciznim rasporedom; učitelj je opet dobio vodeću ulogu; nastava je opet bila metodski organizovana i sistematična; obnovljeno je klasično ocenjivanje. Pošto su teoretičari „slobodnog vaspitanja“ do tada negirali udžbenike, CK je doneo odluku da se napišu ozbiljni udžbenici za sve predmete, da bi se školski nivo podigao. Oživljena je i klasična gimnazija iz epohe carske Rusije (naravno, umesto veronauke učen je marksizam, ali ostalo je bilo isto), i država je krenula u bolju budućnost.

SLOM AMERIČKOG OBRAZOVANJA 

Džon Djui i njegovi sledbenici nastavili su svoje eksperimente u SAD, i to traje već decenijama. Globalistička elita je podsticala razgradnju tradicionalne škole. Futurolozi Alvin Tofler, Vilard Vic i drugi napisali su 1974. godine izveštaj za Institut za najviše školske zvaničnike pod naslovom „Čovek, obrazovanje i društvo 2000. godine.” Sastanku na kome je izveštaj podnet prisustvovali su i Džordž Buš Stariji, Džejms Bejker i Edmund de Rotšild. U izveštaju se tvrdilo da stare vrednosti ne mogu pomoći izgradnji novog društva, i da tradicionalna znanja, veštine i koncepcije moraju biti zamenjene novim.

Dve godine kasnije, Harold Šejn, jedan od čelnika Nacionalnog obrazovnog udruženja SAD, objavio je tekst „Sledećih 25 godina Amerike: neke posledice u obrazovanju“. U tekstu je istakao da nova škola decu ima učiti „veštini kompromisa i pomirenja, stvaranja konsenzusa, planiranju za međuzavisnost /…/ Kako mlad čovek sazreva, moramo mu pomoći da izgradi /…/ etiku uslužnosti koja je sredstvo usmereno ka stvarnom svetu /…/ Koncept globalnog služitelja prema kome ćemo obrazovati našu omladinu za planetarnu službu i možda za neke forme svetskog građanstva“.

Uvedeno je tzv. „kooperativno učenje“. Umesto da svako samostalno savladava lekcije i radi domaće zadatke, đaci rade u grupama i dobijaju grupne ocene. Ali, trebalo je ukinuti i  ocenjivanje kao takvo! Sama ideja da neko dobija ocene smatra se pogrešnom (to bi značilo da je neko bolji i uspešniji od drugog, što opet vodi „obespravljenosti“ neuspešnog.) Takva vrsta obrazovanja je „prevaziđena“.

METODE ZAGLUPLJIVANJA 

U okviru ogleda koji su sprovođeni u američkim školama bili su uvedeni i tzv. „nova matematika“ i „čitanje na prvi pogled“. „Nova matematika“ je matematika koja se predaje kao „školigrica“, bez tradicionalnog usvajanja osnovnih znanja iz aritmetike i geometrije. Psiholozi i pedagozi koji su stali iza ovog metoda tvrdili su, bez ikakvog dokaza, da su „ogledi“ pokazali kako deca mnogo bolje uče taj predmet (koji je, inače, „bauk“) ako se primeni ogledni model. Na direktore škola i profesore koji su odbijali da rade kako im se naredi vršeni su pritisci i posredno im se pretilo, a na upozorenja stručnjaka kakav je bio dr Moris Klajn, sa Instituta za matematičku nauku Univerziteta u Njujorku, niko nije obraćao pažnju. Kakvi su bili ishodi? „Vol strit žurnal“ je objavio da, posle „novomatematičkih ogleda“, u mnogim školama deca nisu umela da podele deset sa sto. Stepen uspeha bio je od 3 do 5%.

Isto je učinjeno u oblasti elementarnog čitanja i pisanja. Uvedena je metoda učenja „čitanja na prvi pogled“, to jest „Pogledaj i reci“. Umesto slova i slogova, prvacima je ponuđeno da odmah nauče da čitaju cele reči. Pošto je uništen jedan od osnovnih načina rada s decom, metod postupnosti, ogroman broj đaka posle izlaska iz srednje škole nije umeo da čita. 

Ništa zato! Eksperimentatori su svim silama nastavili da sprovode u praksu svoje „uspešne“ ideje. U jednom priručniku za nastavnike maternjeg jezika veli se i ovo: „Neki učenici, možda, neće uspeti da napišu potpune rečenice, neki neće staviti potpunu interpunkciju, neki će pogrešno napisati reči. Ono što je na ovom mestu važno jeste da se deca ohrabre da izraze svoje ideje, vrednuju sopstvene fantazije, a ne da se brinu o mehaničkim stvarima“.

PREOKRET U AMERIČKOM ŠKOLSTVU?

A onda je stigao Donald Tramp.

U svojoj knjizi „Obogaljena Amerika. Kako Ameriku ponovo učiniti velikom“ jasno i glasno je rekao da  je američko školstvo uništeno. Današnje škole decu uče da osećaju „samopoštovanje“, iako su često puke neznalice.  Te neznalice, koje je napravio sistem, uništiće Sjedinjene Države ako se nešto hitno ne promeni. Ocene ponovo moraju biti merilo znanja, a ne samo svedočanstvo da li je neko bio ili nije bio prisutan na času. Uspeha ne može biti bez ozbiljnog učenja, a vredno učenje treba nagraditi mogućnošću dobrog posla i uspešne karijere.    

Odgovornost za školu treba vratiti državama i lokalnim zajednicama, to jest potrebna je decentralizacija obrazovnog sistema. Države i lokalne zajednice moraju da uspostave kvalitetne obrazovne ciljeve, uvodeći zdravu konkurenciju. Obrazovanje mora biti prioritet državnog i društvenog staranja. Roditelji kod dece treba da podstiču disciplinu i da ih uče da bez rada nema uspeha.

Zato je Tramp za novu ministarku obrazovanja doveo konzervativno orijentisanu Betsi de Vos, koja se s ovim stavovima novog američkog predstavnika potpuno slaže.  

ŠTA ĆE BITI SA SRBSKIM ŠKOLAMA?

Od Gaše Kneževića naovamo u Srbiji teče proces zaglupljivanja stavnovništva pod vidom reforme škole, iza koga je, od samih početaka, stajao Soroš, čija je učenica, Tinde Kovač–Cerović, glava „ideološkinja“amerikanizacije srbskog školstva, uobličila osnovni zakon o obrazovanju u doba Tadićeve vlasti. Prosveta se urušava pod vidom „modernizacije“, a štrajkovi i nezadovoljstva profesora, roditelja i đaka su masovna pojava. 

Ovo će biti tako sve dok se ne zaustavi prodor ideologije kancer-kapitalizma, po kome je sve „tržište“, u obrazovni sistem.

O tome je, jasno i glasno, pisao profesor dr Slobodan Vladušić, u svom tekstu „Kakvo nam je obrazovanje potrebno“ (www.novipolis.rs/dosije/30328/kakvo-nam-je-obrazovanje-potrebno.html): “Sada vidimo da bi reforma obrazovanja trebalo da počne od odluke kakvog čoveka želimo da imamo na kraju procesa: ja glasam za ličnost koja ima kvalifikacije za posao koji može da radi najbolje.

A kakav nam odgovor na ovo pitanje daje Evropa? Ako pogledamo tekst Generacija mekušaca koji se pojavio nedavno na Novom Polisu, čini mi se da taj odgovor prilično jadan. Ali on je zakonomeran. To je odgovor koji daje Evropa tehnokrata, koja želi da pruži vrhunsko obrazovanje samo manjini koja će raditi najisplativije poslove, dok će većina, koja je iz različitih razloga diskvalifikovana, biti sistemski depolitizovana i zaglupljivanja, pod izlikom da se tako spašava od trauma u naletu. Na taj način će nekadašnji građanin, oslonac demokratskog poretka, sada biti obrazovan tako da postane rob (koji radi svoj posao za male pare ili prima socijalnu pomoć) i potrošač čijim se potrebama, željama, mišljenjem lako manipuliše, budući da ne raspolaže ni znanjem ni veštinom tumačenja, kojom bi se mogao suprotstaviti sistemu manipulacije. A ne raspolaže zato što mu je kroz ceo obrazovni proces pružana mogućnost da nađe alibi da nešto ne zna.

Ovde se ne radi samo o mom utisku, već o radikalizaciji jednog procesa koji su časni, intelektualno pošteni ljudi, zapazili još polovinom šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od njih i francuski sociolog Lisjen Goldman koga u jednom svom eseju neveselog naslova, (Glasnici apokalipse) citira Sreten Marić: ,,Ogroman napredak školstva dovešće u budućnosti, do toga da se fabrikuju specijalisti bez ikakve opšte kulture – ja sam ih drugde nazvao diplomiranim analfabetama. Tome prelazu u  civilizaciju potrošnje, koja je sastavljena od mase izvršilaca bez stvarne odgovornosti i od jedne relativno uske grupe visokih specijalista koji monopolišu odgovornost odluke, odgovara dubok preobražaj filozofskog života. (…) Sve humanističke vrednosti sedamnaestog i osamnaestog veka biće na taj način likvidirane, ako ovaj razvoj bude išao dalje u ovom pravcu.”

Iz ovoga se vidi koliko je veliki ulog pitanja za kakav ćemo se tip obrazovanja opredeliti – odgovor na to pitanje oblikovaće svet u kakvom ćemo živeti. I zato nije ni čudno, zašto su se procesom obrazovanja bavili, u Srbiji, ljudi poput Svetog Save ili Dositeja. Dakle, najumniji ljudi svoga vremena.

Ljudi koji znaju samo to da znanje dele na ,,potrebno”i ,,nepotrebno”, već misle kao robovi, a ne ličnosti. A ličnost se obrazuje, ali i samoobrazuje, i to je najvažnija stvar koju u vezi sa znanjem treba znati.  Obrazovanje je na kraju krajeva, ili početku početaka,  lična stvar i samo onaj ko je slab, lenj ili blesav dopušta da ga obrazuju, a zapravo dresiraju: zato takvi često završavaju kao beslovesni magarci, takozvani tovari. Identični sa onim što nose, odnosno rade. I ništa više od toga.“

Tako kaže Slobodan Vladušić.

Da ne bismo bili magarci pod bičevima globalnih gospodara, vreme je da svi, kao jedan, ustanemo u odbranu srbskog školstva. To je ključna borba 21. veka – ne samo kod nas, nego i u svetu.

Izvor: Fond Strateške Kulture