Borbena sposobnost NATO u svetlu agresije na SRJ 1999.

NATO predstavlja najmoćniju vojnu organizaciju na Planeti i nesumljivo je najznačajnija poluga uz pomoć koje SAD realizuju vlastitu nadmoć i provode planirane političke i ekonomske projekte. Poseban značaj angažovanju NATO predstavlja opredeljenost SAD da je svaka tačka planete područje od „vitalnog interesa“ za njeno angažovanje.

Da bismo pravilno sagledali borbenu sposobnost NATO, najpre moramo konstatovati da su ratovi krajem prošlog i početkom ovog veka poprimili drugačije oblike od onih koji su karakteristični za ceo 19. i veći deo 20. veka, kroz sledeće pokazatelje:

1.- Svedimenzionalnost ratova. Za razliku od klasičnog poimanja rata kao oružanog sukoba u kome se masovno primenjuje nasilje i vodi oružana borba, savremeni pristup ratu pokazuje da je oružana faza (koju realizuju oružane snage-vojska) samo jedan segment rata kao celine. Ratovi se vode u ekonomskoj, političkoj, diplomatskoj ali i u kulturnoj, duhovnoj i informativnoj sferi. Posledice ovih „neoružanih“ sukoba su po svojim posledicama često pogubnije po stranu koja je izložena ovoj netipičnoj agresiji od klasičnog rata. Tako su posledice „tranzicije“ po Srbiju daleko pogubnije nego sam tok NATO agresije i u materijalnoj ali i u demografskoj i moralnoj sferi. Ipak, bez obzira na sve vojna sila ostaje kao konačni sudija koji može, u slučaju da ostala sredstva ne daju rezultat, svojim angažovanjem obezbediti rezultat koji agresor želi.

2.- Promena u strukturi oružanih snaga. Masovne armije koje se popunjavaju mobilisanim ljudstvom polako ustupaju mesto profesionalnim sastavima. Opravdanje za ovaj pristup je bolja obučenost i sve zahtevnija oprema koja je nepodesna za kraću obuku putem vojnog roka. Pravi razlog je spoznaja da je oružje u rukama „naroda“ nepouzdano i da se može okrenuti protiv nalogodavaca. Moć nad aparatom fizičke prinude mora biti strogo kontrolisana i zato u rukama malog broja ljudi. Prednost u ratu se sve više ostvaruje nadmoćnošću materijalno-tehničkog faktora i korišćenjem superiornih borbenih sistema. U sastavu oružanih snaga sve su brojnije jedinice za psihološke i slične operacije a čiji cilj je da se utiče na misaoni sklop čoveka i njegov sistem vrednosti. U sastavu vojnog dela prioritet je dat vazduhoplovnoj komponenti jer ona može obezbediti značajne rezultate usled tehničke superiornosti a istovremeno ne izlaže veći broj pripadnika borbenim rizicima.

3.- Virtuelizacija rata. Sam tok borbenih dejstava je samo jedan, manje važan, segment rata. Daleko značajniji je utisak o ratu koji se širi na učesnike, posmatrače ali i na žrtve i sopstvenu javnost. Značajniji je „utisak“ koji rat ostavlja nego sami rezultati. Primenom propagande (usmerene prema sopstvenoj ili „neprijateljskoj“ javnosti) kreiraju se efekti koji ne moraju imati direktne veze sa samim tokom rata. Vezano za to je i promena težišta rata koji se sada vodi radi pokoravanja „umova“ a ne uništavanja tela, pri čemu je važnije dobiti masu poslušnika nego fizički likvidirati neprijatelja.

Zapažanja o pripremama i toku agresije na SRJ[1]:

Planiranje i priprema agresije:

Već u leto 1998. godine se moglo zaključiti da se terorističkim metodama ne može promeniti situacija na KiM. OVK je razbijena a policija i vojska su pokazale da su kadre da se izbore sa njihovim oružanim otporom . Da bi se realizovali ciljevi daljeg slabljenja Srbije, njenog teritorijalnog smanjivanja, promene vladajućeg režima i stavljanja pod kontrolu NATO-a trebalo je otvoreno podržati OVK, pružiti im logističku i vatrenu podršku uz istovremene vazdušne udare. Ultimatumi koje je u ime NATO postavila „međunarodna zajednica“ Srbiji, uslovili su da se u periodu oktobar-decembar 1998. godine srpske snage bezbednosti povuku sa određenih prostora koje je odmah preuzimala OVK[2].

Planiranje i pripreme za agresiju su otpočele u mesecu junu 1998.godine a završene do kraja avgusta. Prema rečima samog Veslija Klarka, svi faktori su bili više zainteresovani za vazdušnu operaciju a daleko manje za kopnenu. Razrađene su dve varijante agresije LAO i RAO. Prva je bila manjeg obima i obuhvatala je dejstva samo po teritoriji KiM i teritoriji koja joj gravitira a druga bi predstavljala sveobuhvatnu vazdušnu operaciju nad celokupnom teritorijom SRJ. Nakon toga, prešlo se na fazu diplomatske, medijske i psihološke pripreme koja je sadržala tri segmenta: priprema vlastitog javnog mnjenja, priprema međunarodnog javnog mnjenja, država i političkih organizacija i konačno priprema žrtve. U jasno orkestriranoj medijskoj kampanji stvorena je atmosfera da je intervencija neophodna i da je to jedini način da se spreči „humanitarna katstrofa“. Kroz nametanje neprihvatljivog ultimatuma u Rambujeu stvoren je i „alibi“ za agresiju a neposredni povod je izmišljen slučajem „Račak“ (za koji se ispostavilo da se kasnije nije našao niti u jednoj optužnici MKTJ u Hagu)[3].

Verifikaciona misija OEBS bila je samo oruđe u pripremi za agresiju kroz obaveštajno praćenje snaga VJ na terenu, davanje legitimiteta budućoj agresiji kroz lažne i modifikovane izveštaje i najzad, nakon 19.februara 1999. godine, ostavljanje komunikacione opreme pripadnicima OVK i „markiranjem“ objekata za buduće napade.

Političkim i diplomatskim pritiscima i političkim „podmićivanjem“ NATO je uspeo da disciplinuje saveznike i za korišćenje teritorije, vazdušnog prostora i infrastrukture susednih zemalja obezbedi potpuno zaokruživanje teritorije SRJ. Tako je pod potpunu kontrolu stavio stanje u vazdušnom prostoru i obezbedio idealne uslove za rad vlastite avijacije koja se nad teritorijom SRJ zadržavala veoma kratko, sa mogućnošću da koristi aerodrome u okruženju u slučaju potrebe. Čak je i SFOR stavljen u funkciju agresije pa je diverzantskim dejstvima presekao železničku komunikaciju Srbije i Crne Gore.

Angažovane snage: NATO je u agresiji na SRJ angažovao znatne snage[4]. Ipak se pokazalo da te snage nisu bile dovoljne da slome otpor vojske i realizuju planirane ciljeve[5]. Plan da se za nekoliko dana dana slomi otpor Vojske Jugoslavije pokazao se nerealan. Od većeg značaja nije bila ni dugotrajna psihološko-propagandna priprema i satanizacija Srba a ni vrbovanje agenture u vrhovima političkih partija pa i Vojske.

Od posebnog je značaja činjenica da je na kraju agresije NATO protiv VJ angažovao većinu svojih vazduhoplovnih borbenih potencijala i da nije postojao značajan prostor za dalje narastanje ovih snaga bez šireg angažovanja potencijala sa drugih kontinenata i pozivanja nacionalne garde.

Kopnena invazija: Posebno neuspešna pokazala se kopnena invazija koja je trebalo da se provede snagama OVK sa teritorije Republike Albanije, za šta je bilo angažovano oko 15.000 boraca OVK, nekoliko hiljada pripadnika regularne armije Albanije (artiljerija, starešinski kadar, logistika) i izvestan broj pripadnika specijalnih snaga NATO. I pored želje da se uspostavi neposredna veza iz Albanije sa, u to vreme razbijenim delovima OVK na teritoriji KiM – u tome se nije uspelo. Tepih bombardovanje srpskih graničnih položaja i snažna artiljerijska podrška obezbedile su samo neznatne prodore (200 do 300 metara) u dubinu teritorije SRJ, koji su plaćeni znatnim gubicima. Pokazalo se da ni snažna vatrena podrška ni kvalitetna logistika ne mogu od nedovoljno obučenog i nemotivisanog ljudstva napraviti borce „po standardima“ NATO.

Vazduhoplovna komponenta agresije: Preciznost vazduhoplovnih dejstava bila je veoma slaba. Osim infrastrukture koja je zbog nepokretnosti bila laka meta vođenih ubojnih sredstava, NATO nije uspeo da nanese ozbiljnije štete Vojsci Jugoslavije. Sa druge strane ubistva civila koja su okarakterisana kao „kolateralna šteta“ bila su masovna i učestala. Bacanje kasetnih bombi na gradski centar Niša i korištenje municije sa osiromašenim uranijumom nesumnjiv su zločin koji više govori o očaju komandnog kadra NATO nego greškama vazdušnih posada.

U procesu odlučivanja, komande NATO su kasnile za situacijom na terenu. Vreme od uočavanja pokreta ili rejona razmeštaja jedinica VJ na terenu do vatrenih dejstava bilo je isuviše dugo tako da su jedinice Vojske Jugoslavije blagovremenom promenom položaja uspevale da izbegnu veće gubitke. Nanon agresije na SRJ i sam NATO je preduzeo mere da se ovaj nedostatak otkloni usavršavanjem bespilotnih letelica i praćenjem situacije „u realnom vremenu“.

Pasivne mere PVO i maskiranja bile su nerešiv problem za NATO pri čemu je u želji da propagandno utiče na pripadnike VJ i stanovništvo gubio kredibilitet saopštenjima o velikim gubicima koje je naneo jedinicama VJ a u stvari često udarajući po maketama i lažnim položajima.

Napad na civilno stanovništvo i nevojne objekte i infrastrukturu: Suočen sa nemogućnošću da slomi otpor Vojske Jugoslavije i nanese joj ozbiljne gubitke[6] NATO se okrenuo dejstvu po civilnim objektima i objektima infrastrukture. Isključivo civilni objekti bili su meta preko 3.100 puta, odnosno 37% svih napada. Napadi na elektro-energetske objekte, mostove na severu Srbije ili gradska naselja u Aleksincu i Nišu imali su isključivo teroristički karakter, dimenzioniran tako da izazove strah i nespokojstvo stanovništva.

Odnos NATO i SAD: SAD su dale preko 70% svih snaga u agresiji NATO na SRJ[7]. Učešće ostalih zemalja imalo je uglavnom propagandni karakter, posebno kako je agresija odmicala. Odbijanje učešća, rezerve po pitanju ciljeva, odustajanje iz tehničkih razloga i drugi izgovori „saveznika“ nisu mogli da spreče niti bitno utiču na tok i ciljeve agresije koje su diktirale i realizovale oružane snage SAD. Posebno je značajno da su se prvi put nakon Drugog svetskog rata u ulozi agresora (kršeći i vlastiti ustav) našle oružane snage SR Nemačke. Troškovi su na kraju raspoređeni svim članicama NATO.

Propagandni rat: Zahvaljujući potpunom monopolu u sferi informacija NATO je mogao da srpsku stranu prikaže kao agresore, da kod vlastitog javnog mnjenja stvori uslovnu podršku za agresiju bez obzira na njen protivpravni karakter. Sa druge strane pokušaj NATO da utiče na javno mnjenje u Srbiji pokazao se neuspešan. Razaranjem infrastrukture informacione mreže, pre svega repetitora državne televizije RTS učinjen je pokušaj da se građani Srbije liše svake informacije sem one koju je sam NATO kreirao. U vremenu od 5. aprila pa do 3. juna srušeni su skoro svi objekti za emitovanje televizijskog programa a noću između 22 i 23. aprila bombardovana je i zgrada RTS pri čemu je ubijeno 16 zaposlenih. Ovaj nesumnjivi zločin nije naišao na osudu najznačajnjih novinarskih udruženja[8].

Prikupljanje obaveštajnih podataka pre i u toku agresije: Zabludu u pogledu otpora srpske strane NATO je stekao i nedovoljnim i nepravilnim prikupljanjem obaveštajnih podataka, oslanjajući se isključivo na tehnička sredstva i sopstvenu agenturu. Obaveštajne strukture NATO nisu uspele da pribave kvalitetne podatke o razmeštaju, pokretima i snagama VJ i pokazale su se nesposobnim da obezbede da se vatrena nadmoć, pre svega vazduhoplovna, valorizuje na terenu.

Kontrola zaposednute teritorije: NATO ne poseduje rešenje za kontrolu privremeno zaposednutih (okupiranih) područja. Sam ne poseduje sistem za kontrolu teritorije a gubici u nekonvencionalnom i gerilskom ratu su za njega neprihvatljivi. Na KiM se NATO oslonio u potpunosti na pomoć OVK radi kontrole teritorije, prepuštajući svojim saveznicima konrolu svega za šta NATO nije imao nedvosmisleni interes.

Poštovanje odredbi međunarodnog prava: U toku agresije NATO je prekršio mnoge odredbe međunarodnog prava, počev od same agresije koja je izvršena bez odobrenja jedinog tela koje ima ovlašćenja da je odobri, Saveta bezbednosti UN, preko zabrenjenih metoda borbe (nasumični napadi na civilna naselja), napada na zaštićene kategorije lica i objekte (civili, ranjenici, bolnice…) pa do korišćenja zabranjenih oružja (municija sa osiromašenim uranijumom, kasetne bombe…).

Posebno važno je to što se uočilo da su sva obećanja i garancije, uključujući i one pismene, date od strane organa NATO bezvredne i samo u funkciji što efikasnije realizacije ciljeva agresije. Primera radi, odredbe „Vojnotehničkog sporazuma“[9] su samo maska i zavaravanje jer ih NATO od samog početka nije nameravao sprovesti.

ZAKLJUČAK:

1.- NATO je uspeo da u nevojnim sredstvima ostvari potpunu nadmoćnost. Medijski, ekonomski, finansijski, diplomatski, kulturno…. i na sve druge „nevojne načine“ kadar je da izoluje žrtvu, satanizuje je i obezbedi makar minimalnu podršku sopstvene javnosti za agresiju. Prevlašću u međunarodnim telima (UN, međunarodni sudovi, STO, itd) u stanju je da žrtvu prisili na predaju i bez upotrebe vojne sile ili ukoliko je ona ipak neophodna da je oslabi pre konačnog napada i znatno umanji njenu odbrambenu moć. Nevojnim metodama u stanju je da žrtvu prikaže kao agresora i pokrene ceo sistem kažnjavanja.

2.- SAD su u stanju da ostale članice NATO „disciplinuju“ i prisile na pokoravanje i saradnju tako da je svaka mogućnost otpora u okviru te organizacije ili uzaludna ili nevažna.

3.- Mada organizovana kao moćna ratna mašina, NATO nema potencijale za vođenje više sukoba istovremeno ili dužeg vojnog sukoba sa iole organizovanim protivnikom. Pokušaj da protivnika slomi dejstvom po vojnim objektima i jedinicama protivničkih oružanih snaga pokazao se kao neuspešan. NATO jedini uspeh može ostvariti primenom terorističkih metoda odnosno masovnim dejstvom po civilnim objektima. Izazvati patnje civilnog stanovništva je jedini način da se slomi otpor oružanih snaga rešenih na odbranu. Zato posle prve faze u kojoj se napadaju vojni objekti obavezno dolazi do napada na civilnu infrastrukturu, proizvodne kapacitete, objekte za obezbeđivanje osnovnih životnih potreba ili medicinske zaštite. Napadi na civile, dakle, nisu izuzetak već pravilo, i jedini način da se pobedi u ratu sa protivnikom koji se brani na sopstvenoj zemlji.

4.- NATO ne poseduje dovoljno obučenog rezervnog sastava za vođenje dugotrajnog rata sem delimično u SAD a i potencijali SAD su ograničeni ukoliko bi sukobi bili istovremeno na udaljenim tačkama ili sa protivnikom opremljenim makar delimično savremenim borbenim sistemima.

5.- Zbog nedovoljne vojne moći NATO mora pribeći organizaciji kvislinških snaga (obično ih zovu prodemokratske) koje moraju preuzeti obavezu provođenja proameričke politike i bez američkog prisustva ili nakon kraja vojne operacije. Bez dovoljnog broja saradnika na terenu, pokoravanje drugih zemalja je nemoguće jer SAD više ne poseduju potencijal da vlastitim vrednostima zadobiju poverenje i simpatije celih naroda.

6.- NATO uspeva da vlada informacijama o ratu koje postaju važnije od samog rata i fabrikovanjem mitova pokušava da održi sliku o svojoj ubojitosti, preciznosti, odmerenosti ili opremljenosti.

U borbenom smislu vrednosti i potencijali NATO su znatno precenjeni. On više nije u stanju da vodi ratove širokih razmera bez čvrstog oslonca na regionalne sile (na primer Tursku ili Pakistan). Snažni potencijali početnog udara bi se u slučaju iole značajnog otpora gubili relativno brzo pa bi u slučaju dugotrajnog rata nastupila duža operativna pauza dok države članice a posebno SAD ne bi prešle na ozbiljnu ratnu organizaciju i mobilizaciju širih razmera. Ono po čemu je NATO neprevaziđen i za šta ne postoji mogućnost da uskoro bude ugrožen su neoružani oblici moći izraženi u propagandnom i neokortikalnom ratu. Njegova moć da utiče na stavove ljudi je impresivna i to može postati osnovno polje borbe u budućem ratu.

Opšti model otpora „malih zemalja“ agresiji NATO bio bi:

– Otpor organizovati u savezu sa drugim zemljama čime se teritorija za dejstvo avijacije i dubina teritorije povećavaju a mogućnosti manevra vlastitih snaga proširuju i „razvlače“ snage za agresiju.

– Još u miru uložiti napore na jačanju vlastitih oružanih snaga, posebno jedinica „specijalne namene“ i PVO. Pored profesionalizacije tehnički najzahtevnijih rodova ne lišavati se opšte vojne obaveze i obuke što većeg broja građana za vođenje oružane borbe. Organizovati široku mobilizaciju stanovništva za otpor i organizovati gerilske jedinice, posebno za odbranu u gradskim centrima. Još u miru pripremiti pasivne mere zaštite kroz maskiranje, obmanjivanje, izradu maketa i lažnih položaja.

– Pre agresije sprečiti infiltraciju obaveštajnih službi u vlastite redove a nakon početka agresije po svaku cenu, čak i najgrubljim sredstvima, sprečiti uspostavljanje kvislinškog aparata na privremeno zaposednutoj teritoriji i okupatoru ostaviti organizaciju vlasti i reda, za šta on nema kapaciteta.

– Organizovati vlastiti sistem informisanja osloncem na vlastiti TV program, internet i lokalne radio stanice kao i tehnički zastarele ali i dalje efikasne metode prenošenja informacija. Upozoriti velike medijske kuće da u slučaju ratne propagande u korist NATO i same mogu postati legitimni cilj odbrane.

– Organizovati napade na vojnu infrastrukturu NATO i van svoje teritorije i prisiliti ga da znatne snage odvaja na obezbeđenje baza i komunikacija.

Autor je bio komandant vojnog aerodroma Ponikve tokom NATO agresije.

___________________________________

Uputnice:

[1] Konkretni podaci i činjenice preuzeti su iz zbornika radova „Agresija NATO-uzroci, karakter i posledice krize na KiM“, Beoknjiga, Beograd 2008.

[2] Ovu aktivnost je oktobra 2000. godine konstatovala i sama skupština NATO sledećom ocenom:

„Pod uticajem verifikacione misije OEBS-a popustila je represija Srbije u razdoblju oktobar-decembar 1998. godine. Sa druge strane nismo imali efikasne mere da obuzdamo OVK. Od decembra 1998. godine bio je na delu snažan porast napada OVK na srpske snage bezbednosti i civile. Konflikt je ponovo eskalirao i izazvao humanitarnu krizu, koja je motivisala NATO na uplitanje“.

Posmatrači OEBS-a su istovremeno konstatovali „da je OVK pobila više kosovskih Albanaca nego Srbi“.

[3] Pod pritiskom Vilijama Vokera i finskih zvaničnika, Helena Ranta, finski forenzičar je 17.marta 1999. godine u Prištini saopštila rezultate svog istraživanja na kojima je iznela pretpostavke o tome da je u Račku učinjen zločin (mada nigde nije pomenula masakr, sakaćenje…). Devet godina kasnije je priznala da je u stvari bila prisiljena da iznese prepravljeni izveštaj koji je trebalo da posluži za opravdavanje predstojeće agresije.

[4] Za kopnenu agresiju NATO je imao na teritoriji BJR Makedonije oko 16.500 vlastitih pripadnika sa preko 150 tenkova i 300 oklopnih borbenih vozila pešadije čiji broj je narastao do 20.000 sa preko 300 tenkova i 600 BVP. U Albaniji na dan početka agresije nije bilo snaga NATO, ali su one tokom agresije narasle na oko 6.000 pripadnika. NATO je u Albaniji računao i na oko 10.000 pripadnika regularne armije R.Albanije i oko 15.000 boraca OVK u kampovima na teritoriji R.Albanije. Kao svoju komponentu „na terenu“ NATO je računao i na snage OVK, koje su u njihovim procenama mogle narasti na 25.000 boraca.

[5] Vazduhoplovne snage su sa 464 vazduhoplova narasle na D+70 na 1040 vazduhoplova (odnosno 124%) a samo u zadnjoj sedmici maja bačeno je više ubojnih sredstava nego u celom prvom mesecu agresije.

[6] Bez obzira na tvrdnje NATO da su VJ naneti ogromni gubici, pokazalo se da je u toku cele kampanje uništeno ukupno 18 tenkova, 10 oklopnih transportera i 4 samohodna artiljerijska oruđa i ubijen 271 vojnik i policajac.

[7] Na kraju agresije SAD su angažovale 748 vlastitih aviona ili 71% svih angažovanih letelica.

[8] http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5734

[9] http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19947

Izvor: Fond Strateške Kulture