Вучић и Дачић – крај брака из интереса

Сваки брак Александра Вучића, приватни и политички, личи као јаје јајету. Тачније, као мућак мућку. У сваки је силом утеран, варао је и био преварен, ударао је и ударен је… И, сваки се завршавао скандалима, онај са Ксенијом једнако као са Шешељем, с Тамаром као с Томом. Тако ће се окончати и две и по деценије дуга веза с Ивицом Дачићем.

Судбина их је спојила, где би друго, него у wc-у. Према легенди коју је разгласио тада млади генерални секретар Српске радикалне странке, до фаталног сусрета је дошло у скупштинском тоалету. Мушком, наводно. Исцрпељени политикантским свађама у сали, мир су пронашли у интимној просторији иза ресторана, опуштено се дивећи сваки свом моћном млазу. У једном тренутку погледи су им се срели. Ни реч нису разменили, чак ни осмехе. Ипак, страст је планула.

– Жао ми је што га нисам запишао – кукао је касније Вучић, препричавајући анегдоту из 1994, из времена најжешћег сукоба социјалиста и радикала.

Углавном, сваки је свог смокија вратио у гаће и немо отишао својим путем. Но, познанство, настало у мирису амонијака, обележило је политичку сцену Србије. Суштина њиховог односа описана је у афоризму Душка Радовића: “Кад се сретну мушкарац који не зна шта хоће и жена која зна шта хоће, такав сусрет мора да се заврши браком“. Дачић није знао шта хоће и ето га, робује Вучићу, надајући се да ће постати политички удовац.

Што је пропустио у скупштинском wc-у, Вучић је следеће две деценије радио на сваком месту, једнако у медијима као и у приватним разговорима. У Дачићу је препознао конкурента, по много чему супериорнијег. Дачић је био све што би Вучић волео, а не да му се. С позиције портпарола СПС-а, млади социјалиста је одмах по уласку у високу политику научио да употребљава моћ и утицај. Режим Слободана Милошевића је водио Србију кроз ратове, инфлацију и уништење привреде, али и у најтежим условима, мудар и политички намазан, Дачић се није залетао, није хушкао на рат, вређао опозицију и изазивао сукобе. Напротив, кад би се данас издвојиле и помешале, рецимо, Мићуновићеве и Дачићеве изјаве из тог времена, тешко би се уочиле разлике у ставовима о свим битним питањима. С друге стране, Вучићеве пароле, натопљене личном патологијом и туђом крвљу, представљају бисере српског бешчашћа.

Колика је разлика између њих, аутор овог текста се уверио у време њховог заједничког учешћа у власти, приликом прогона Славка Ћурувије, власника „Дневног телеграфа“. Тадашњи министар против информисања Александар Вучић злоупотребљавао је правосуђе, полицију и медије у хајци на Ћурувију. Јавно му је претио осветом, називао га је страним плаћеником и домаћим издајником, поднаредником НАТО агресора, а, у наступу радикалског беса, два пута је физички насртао на Ћурувију.

Дачић је, напротив, наступао много нормалније. И после забране рада „Дневног телеграфа“ и пленидбе редакцијске имовине, Милошевићев портпарол је пристојно прихватао сваки Ћурувијин телефонски позив, добронамерно га саветујући да се стрпи, да ће се већ наћи начин да се односи врате у нормалу.

Петооктобарски пораз СПС-а и СРС-а није зближио њихове младе јуришнике. Заједнички језик нашли су тек у ноћи 1. априла 2001, кад су на београдском Тргу Републике протестовали због хапшења Милошевића. И тада је међу њима зјапио огроман јаз. Вучић је страсније и грлатије скандирао „Ђинђића и Коштуницу, стрељаћемо обојицу“. Годину дана касније, управо због тог агресивног нерва, Влајко Стојиљковић, социјалистички шеф полиције, за постхумног портпарола изабрао је Вучића, Дачић му је био сувише млак, мекан и нормалан.

Ма колико уживао у својим екстремистичким представама, Вучић је знао како ствари заиста стоје. Страначки лидери, тајкуни, стране дипломате, па и домаћи мафијаши, сви су показивали да неупоредиво више поштују Дачића. Као сваки женскасти хистерик, кад је схватио да противника не може да надмаши урадио је оно што може – клеветао га је, вређао и пљувао му под прозор.

Смрт Слободана Милошевића најтеже је погодила управо Вучића. Иако се и тада, у свом лешинарском стилу, наметнуо као погребни конференсије, док је јавно ударао по режиму Бориса Тадића и Војислава Коштунице, који нису дозволили да се бивши председник сахрани у Алеји великана, Вучић је у потаји водио приватни рат против Дачића.

– Дебелом је упала секира у мед. Милошевић није осуђен, умро је на време. Глупани из власти спречили су нормалну сахрану, а с тим су од њега направили хероја који и мртав плаши издајнике. Социјалисти су се хомогенизовали и добили подршку свих патриота. Партију и ту енергију, све ће узети, и крив и дужан, Ивица Дачић. Сад не вреди што ја причам да се Дачић састаје с америчким криминалцем Монтгомеријем и да праве план како да препарирају СПС. Американци од Дачића праве Санадера. Као што је Санадер, после Туђманове смрти, променио политику ХДЗ-а и националистичку партију претворио у прозападну либералну опцију, тако сад Дачић треба да уради са СПС-ом. Кад се то деси, СПС ће постати прихватљив за сарадњу са Демократском странком, а то ће Србију одвести право у понор – мудро је Вучић износио предикцију дешавања.

У темеље тих, показало се, тачних политичких процена уградио је личну завист. Дачић је имао среће, шеф му је умро у затворској ћелији. Вучићев шеф, Шешељ, у то време живахно је из Хага манипулисао сарадницима из врха своје странке, држећи их на кратком повоцу. Ипак, то није спречило Вучића у намери да крене Дачићевим стопама. Смењивали су се на канабеу у америчкој амбасади, у Бриселу и Стразбуру, али и код Мишковића, Бека, Костића…

Дачић је имао више среће. И памети. После три године таворења у опозицији, уз подршку странаца, нагодио се с Војиславом Коштуницом и подржао његову прву владу. Није добио министарска места, али успео је да сачува себе и партију од лустрације, доказао је спремност да буде фактор стабилности на српској политичкој сцени и, што му је најбитније, своје услуге је скупо наплатио.

Тапкајући његовим трагом, Вучић је учинио све да се приближи Коштуници. Спајајући лепо и корисно, разбашкарио се у чврстом загрљају Александра Никитовића. Са сваке ритуалне шетње Дунавским кејом, од „Шарана“ до Ушћа, враћао се весео као тек запрошена бугојанска одива. На конспиративним састанцима нису се само распредала стратешка питања већ и пикантерије о Дачићу.

– Дебели није успео да рекетира Коштуницу – с осмехом је причао Вучић. – Од Зорана Живковића је, раније, за подршку тражио 50.000 евра месечно. Коштуници је хтео да узме 100.000, али и то му је пропало. Уместо пара добио је неколико јаких државних фирми, да се преко њих намири…

Посебну Вучићеву пажњу привукла је афера „Кофер“. Позивајући се на Никитовића, као поуздан извор, анализирао је сваки детаљ тог корупционашког скандала, који је плануо 11. јануара 2006, кад је полиција ухапсила вицегувернера Дејана Симића и директора СПС-а Владимира Заграђанина приликом примопредаје кофера са 100.000 евра. Вучић је износио информације које нису постојале ни у медијима, а камоли у судским списима. Тврдио је да у коферу није било 100.000, него 700.000 евра и да паре нису намењене Симићу, него Дачићу. Врло прецизно, од речи до речи, препричавао је телефонске разговоре Дејана Михајлова, који је од министра полиције Драгана Јочића добио налог да из Симићевог стана измами Дачића, како интервентна јединица не би ухапсила и њега. Вучић је знао ко је организовао састанак Симића и израелских банкара у Лимасолу, кад је договорено да се плати мито од два милиона евра. Знао је какву улогу је имао Душан Лалић, зет Мирољуба Лабуса. Знао је чак и ко је и зашто, месец дана после хапшења, возио бели „мерцедес“ који је на Топчидерској звезди ударио у „опел астру“ гувернера Радована Јелашића. Посебну посластицу представљали су транскрипти пресретнутих телефонских разговора осумњичених лица. Снимци домунђавања Јелашића и Симића доказивала су, тврдио је Вучић, да су „све досманлије обични разбојници“. Ипак, с посебним уживањем сарадницима је читао, све с драмским елементима, стенограме случајно забележених ванбрачних чаврљања Казанове Заграђанина и неке несташне швалерке Јадранке.

– Пази, та несрећница мамлазу Заграђанину тепа „шећеру“ – заценио би се Вучић од смеха. – Тако је Мира Марковић звала Ивицу, „шећерко“. Можда обојица, као Слоба, имају шећерну болест, па их зато тако љубавнице зову…

У мају 2010. усхићење је заменило огорчење. Судија Данко Лазовић је одбацио оптужницу тужилаштва и утврдио да није извршено никакво кривично дело. Разјарен, Вучић је одржао неколико конференција за новинаре на којима је ослобађање Дачића од одговорности етикетирао као најсрамнији суноврат српског правосуђа.

Можда би био нежнији да између њих тиква није пукла у јуну 2008, кад је Дачић раскинуо коалициони уговор између СПС, СРС и ДСС, којим је утврђено да Вучић постане градоначелник Београда. Два месеца је Вучић живео у уверењу да је испунио своју, до тада, највећу амбицију. Тог јутра, кад је сазнао да су му снови распршени, одјурио је у седиште СПС-а на Студентском тргу, да бес искали на издајнику Дачићу.

После узалудних покушаја да му објасни политички резон због кога није могао да на републичком нивоу учествује у власти с Демократском странком, а у Београду са радикалима, Дачић га је, изнервиран, упитао: „И, шта сад да радим, да скочим са четвртог спрата?“

– Скочи! – одговорио је Вучић.

Најпримитивнији и најбруталнији преварант у савременој историји Србије није опраштао превару у којој је он жртва. Лажима и полуистинама сатанизовао је Дачића где год је могао. Поред свих политичких и криминалних тема, Вучић је у некрофилском заносу оптуживао Дачића да је одговоран за убиство Ранка Панића, радикала коме су полицајци нанели смртоносне повреде на митингу СРС-а поводом хапшења Радована Караџића.

За десетак дана, колико се Панић борио за живот, Вучић није нашао времена да га посети у болници. Играо је шах и јурио сојке, па није стигао да се бави неким анонимним самртником. Међутим, касније је Панића користио за компромитацију Дачића, тада на функцији министра полиције. (Доласком на власт, Вучић је помпезно слагао да је ухапшен жандар из Ниша осумњичен за убиство Панића. Жандар Никица Ристић је оптужен само за наношење тешких телесних повреда, а суђење још траје.)

С истим циљем, Вучић је Дачића оптужио и да шурује с браћом Шарић. Аутор овог текста, тада на функцији главног уредника дневног листа „Правда“, први пут је за Шариће чуо 20. октобра 2009. Од Вучића. Ујутру, око 7 сати, Вучић ме позвао да ми саопшти интригу коју је смислио.

– Цела Кнез Михаилова је излепљена плакатима о почетку сезоне у ноћном клубу „Ванила“. Хитно пошаљи фоторепортера да слика те плакате, пре него што их склоне. Власници „Ваниле“ су браћа Шарић, најопаснији криминалци на Балкану, а тај клуб се налази у згради СПС-а на Студентском тргу. Синоћ су Руси обавестили Дачића да Медведев не жели да га види због везе с нарко-шверцерима. Дај да сликамо те постере, па да напишемо пригодан текст о томе како се министар полиције преко дана виђа с председником Русије, а увече дрогира са својим црногорским мафијашима – смислио је Вучић како да напакости Дачићу.

Имао је и лични мотив за освету.

– Дачић по граду прича како су Шарићи моји пословни партнери. Да, они су од Цанета Суботића узели „Футуру плус“, која продаје нашу „Правду“, али ја немам везе с њима. Срам га било, он им издаје простор у седишту СПС-а, а мене оговара… – дурио се Вучић. До подне. Тада се јавио с нечијим предлогом да ништа не објављујемо о Шарићу и Дачићу.

Неколико месеци касније, на своју руку, ипак сам у „Правди“ објавио текст о том случају, илустрован фотографијама и факсимилима уговора којим је предузеће социјалисте Александра Никачевића од СПС-а узело у закуп простор у седишту СПС-а и, мимо прописа, дало у подзакуп једној од Шарићевих фирми. Настао је леп хаос. До поноћи су се ређали Вучићеви и Дачићеви позиви. Дачић је скрушено молио да то макнем с насловне стране, а Вучић је, по свом обичају, скичао од муке.

– Брате, Тадић је полудео, тражи да се макне тај текст. Знаш шта ја мислим о томе, али ми зависимо од њега. Ако нам због тог текста заустави рекламе „Телекома“, нећемо имати за плате… – лагао је Вучић.

– Мени је сад Дачић рекао да те он притиснуо…

– Он! Он је мала, дебела сиса. Ако је то рекао, онда остави… – стидео се чињенице да Дачић има моћ да га уцењује.

Наравно, два минута касније опет је звао са захтевом да ипак избацимо текст.

У болесном надгорњавању Дачић је успешније контролисао незадовољство. Иако му је Вучић свакодневно давао повод за обрачун, председник СПС-а је избегавао замке.

– Вучић није нормалан човек – причао је Дачић истину. – У суботу смо, на позив Томе Николића, отишли на вечеру. Изгладили смо све неспоразуме и договорили се да зауставимо нападе. Лепо смо се руковали, као људи. У недељу сам видео да ме на конференцији за новинаре опет напада због Панића и Шарића. Лудак! Али, нека ради шта хоће, нека тера до краја… Кад ме претерано изнервира, заболеће га мој одговор, много ће га заболети. Стално помиње кофер, а зна да имам два кофера документације која може експресно да га спакује у затвор! Кад је почео да прозива Ивицу Тончева, он ми је рекао да питам Микија Ракића да утиче на Вучића, да му забрани да то ради. Па, како да питам Микија? Ја сам их упознао, препоручио сам им да сарађују, а сад од Микија треба да тражим да га смирује…

Ракића више нема, али Вучићев и Дачићев перверзни однос се не мења. Као што је Дачић имао Вучићев, тако и Вучић има његов досије. То је јавно потврдио и социолог Јово Бакић, коме је актуелни премијер показао документацију која инкриминише Дачића. Делове тог досијеа Вучић повремено користи да би у медијима под својом контролом откривао његове дилове са мафијашем у бекству Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана, и сличним типовима с потерница.

За све време саучешћа у власти Вучић је своје кербере пуштао да провоцирају Дачића. Поред политичких дисквалификација, гађали су га ниским ударцима сваке врсте. Хајде то што су тврдили да је пијанац, али од Дачића су направили и сексуалну звер која се швалерише на све стране, па му и то није доста, него плаћа проститутке које о томе причају у ријалити шоу програму Телевизије „Хепи“.

Вучић, мајстор интрига и подвала, одскора шири гласину да је Дачић тешко болестан, нема му спаса, зато ће ускоро напустити политику, а и остало. То је пласирано како би се Бранко Ружић, наводни претендент на место председника СПС-а, охрабрио у намери да изврши пуч и преузме партију. Истовремено, тим трачем требало би да се застраше Дачићеви политички и пословни партнери, па да се на време престроје у редове напредњака. Додуше, ваља признати, да је тај тренд одавно почео да се развија. За многе социјалисте, попут Александра Антића, Дачић не може са сигурношћу да каже да ли је његов или Вучићев.

– Тешко ће господин Вучић успети да нас убеди да опет у власт узмемо Дачића – недавно је рекао Небојша Стефановић, заклињући се у свој докторат.

Та морална и политичка громада одупреће се Вучићевом захтеву једнако одлучно као Вучић америчком амбасадору Скоту, који ће, у складу с неформалним овлашћењима, одредити састав будуће владе. Беспрекорном послушношћу Дачић је западним менторима доказао употребну вредност и нема разлога за стрепњу, може опуштено да чека нову министарску функцију. Кад би постојала реална опасност да га вашингтонски и бриселски мешетари пусте низ воду, Дачић би се заиста разболео и не би му било спаса.

То зна и Вучић, зато га страши најавама о сарадњи са Чедомиром Јовановићем. Чеда признаје да је спреман да преузме министарство за сарадњу с Европском унијом. Или било које друго, само да се удоми, па да уместо Дачићеве „Миљацке“ химна српске владе постане његов омиљени хит „Није живот једна вена“.

Какав год био Ивица Дачић, за Србију би било добро да пукне његова морбидно-романтична веза с Вучићем. У бракоразводној парници грађани би добили прилику да сазнају ко их је, како и колико пљачкао, варао и уништавао све ове године. И за Дачића би било добро да то уради док је на слободи.

Извор: Блог аутора