Brazil i tajne službe SAD

Uopšte nema sumnje da krizni razvoj događaja u Brazilu iniciraju i štite tajne službe SAD. Masovno ubacivanje kompromitujućih izjava o rukovodstvu Radničke partije, o funkcionerima državne naftne kompanije Petrobras i o najbližim saradnicima predsednice Dilme Rusef i Lula da Silve, njeni  prethodnici su  vršili  kao deo tajne operacije  radi  neutralizacije „neprijateljskog režima“. Upravo tako administracija Baraka Obame shvata najveću južnoameričku državu koja vodi nezavisnu politiku. A strateško rešenje tog čina je trud da  se kod vladajuće elite Brazila uguši  želja  za otporom   i da se Brazil natera  da prati i  radi isključivo onako kako to nalaže politika SAD.                   

Na realnu pretnju od takvog obrta događaja su više puta upozoravali predsednici Rafael Korea, Daniel Ortega, Evo Morales, Tabare Vaskes i drugi. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro je za događaje do kojih dolazi u okruženju Dilme Rusef direktno rekao da je to „državni prevrat koji su organizovale Sjedinjene Države“. Po oceni Madura „ono što se sada dešava sa Dilmom Rusef ne predstavlja samo udarac na demokratiju u našoj zemlji, već i pretnju po [regionalna udruženja]  Celac, Unasur, kao i za sve socijalne i političke pokrete koji su poverovali u mogućnost uvlačenja naroda u poslove regiona“. Maduro je pozvao pokrete levih iz Latinske Amerike da „zajedno protestuju protiv klevetničkih manipulacija koji se čine Dilmi  Rusef, jer to preti miru i dobrobiti kontinenta“.

Jasno se oseća da je najveći deo kompromitujućeg materijala (stvarnog i isfabrikovanog) koji se sada koristi za ucenu i pritisak na brazilsko rukovodstvo  dobijeno od Agencije za nacionalnu bezbednost SAD još pre nego što je Snouden pobegao i otkrio dokumenta. Čitava ta gomila podataka je do pravog trenutka držana u stolu. A sada je prenošenje tih materijala preko kontrolisanih medija, agentura među novinarima i NPO usmerena na haotizovanje političkog života i destabilizaciju zemlje. U takvim okolnostima Vašingtonu je jednostavnije da na najbitnije dužnosti u zemlji postavlja svoje ljude. Proglašene „ustavne procedure“ posle uklanjanja Dilme Rusef s vlasti predstavljaju samo pokriće za izvođenje puzećeg državnog prevrata. Uostalom, ukoliko bude potrebno, Obama će, završavajući svoj predsednički posao, ozakoniti svaki postupak, sve do „majdana sa brazilskim licem“.

Pod krovom ambasade SAD u Brazilu i u američkim konzulatima već na odgovarajući način deluje odabrani tim. Liliana Ajalde, koja je na čelu Ambasade, svoju karijeru na međunarodnom poprištu je počinjala u strukturama USAID, odnosno, radila je u tesnoj sprezi sa agencijom CIA i ostalim tajnim službama. U aktivi Ajalde, dok je zauzmala dužnost ambasadora SAD u Paragvaju (2008 – 2011) –  bilo je formiranje uslova kako  bi  se sa vlasti uklonio predsednik Fernando Lugo. U junu 2012. paragvajski parlament ga je i smenio. On je zvanično optužen za „nesavesnost“ pri ispunjenju predsedničkih dužnosti: kao, on nije mogao da izađe na kraj s neredima između seljaka i policije, što je dovelo do žrtvi. Brazil je zbog toga protestovao i posebno je podvukao da paragvajskom predsedniku „nije bilo na pravi način obezbeđeno pravo na zaštitu“. Predsednik Paragvaja, u skladu sa ustavom, postao je dotadašnji potpredsednik. Lugo je za opoziv rekao da je to „parlamentarni prevrat, koji je napravljen protiv narodne volje“. Slična stvar se dogodila i u Brazilu.

Drugi čovek u ambasadi SAD, dobro upoznat sa „latinoameričkim pozorištem“ tajnih operacija je Endrju Bouen (Andrew Bowen).  Pre nego što se našao u Brazilu on je radio  u Kolumbiji u američkoj misiji za borbu sa drogom, a pre Kolumbije radio je u ambasadama SAD u Ekvadoru, Karakasu, Panami, Meksiku, Hondurasu. U političkim i ekonomskim odeljenjima ambasada koja se najčešće koriste za prikrivanje kadrova CIA i ANB radi najmanje 50 saradnika.  Među njima se najviše «eksponirao Aleksis Ludvig (Alexis Ludwig), koji se u Boliviji i Argentini bavio špijuniranjem u vezi sa previše poznatim «poslovima». Vrlo je aktivna Abigejl  Dresel  (Abigail Dressel), koja  se zvanično bavila kulturom, obrazovanjem i štampom kao i ataše za pravna pitanja  Stiv Mur (Steve Moore), šef odeljenja za borbu s narkoticima  Gvendolin Ljevelin (Gwendolyn Llewellyn), direktor USAID Mišel  Эdi (Michael Eddy)  – spisak može da se nastavlja  i nastavlja.

Dilma Rusef je svoje uklanjanje sa mesta predsednika nazvala «privremenim» i «političkom farsom». Pre nego što je napustila predsedničku palatu ona se pisanom izjavom obratila narodu. Odluku o njenom uklanjanju sa dužnosti nazvala je «sabotaža», «tragičan dan za mladu brazilsku demokratiju», a sebe «žrtvom nepravde». Podvukla je i da je «problem  ne samo u mom postavljenju, već i u poštovanju izbora, suverenitetu brazilskog naroda i ustava». Ona je upozorila da neće ustuknuti pred pritiskom na nju koji nema presedana, da će se  zakonskim metodama suprotstavljati proceduri impičmenta koji se sprovodi i da će pobediti: !»Ja se nikada ne predajem… pravila sam greške, ali zločine nisam nikada».

Za vršioca dužnosti predsednika postavljen je Mišel Temer, koji je formirao novu vl  adu. Da je učestvovao u «normalnim» predsedničkim izborima, sakupio bi najviše 2% glasova. Ali taj se političar  uvek  izdvajao time što je znao da oseti konjjukturu i da formira koalicije. Njegova Partija brazilskog demokratskog pokreta (PMDB) je devedesetih godina sarađivala sa socijal-demokratima Fernande Enrike Kardozua, a 2003. je ušla u koaliciju sa Radničkom partijom  Lula da  Silve.

Sada je Temer dobio mogućnost da se sam šeta po zemlji. Broj institucija je smanjen: od 32 ministarstva ostala su 24. U novom kabinetu nema ni jedne žene, mada kod Rusef nije bilo takve diskriminacije, žene su bile na čelu 15 ministarstava. Temer se naciji obratio emocionalnim govorom: „Moje prve reči brazilskom narodu na ovoj dužnosti će biti [ovakve]: verujte u naše vrednosti, u vrednost našeg naroda, čvrstinu naše demokratije. Morate verovati u našu sposobnost da obnovimo ekonomiju zemlje, u potencijal našedržave, u njegove socijalne i ekonomske institucije». Temer je obećao da će glavni zadatak njegove vlade biti da  obnovi poverenje  prema Brazilu  na međunarodnoj areni, da obezbedi nove investicije, da stimuliše jačanje ekonomije. Temer se uzdržao od detaljnog izlaganja novog spoljnopolitičkog pravca zemlje ali, po svim prognozama, taj pravac će biti proamerički.

Temer ima 75 godina, potomak je katolika-maronita iz Libana, po profesiji je advokat, rukovodilac je Partije brazilskog demokratskog pokreta. 1980-h bio je generalni tužilac države San-Paolo, a zatim ministar za javnu bezbednost. U to vreme pada i uspostavljanje njegove bliske veze sa ambasadom SAD.

Za podpredsednika Taner je izabran u oktobru 2010.godine, zajedno sa Dilmom Rusef. Faktički, on je predstavljao «trojanskog konja» ambasade SAD u kabinetu D.Rusef. Temer je u martu napustio vladinu koaliciju tako što je odbio da podrži Dilmu Rusef, izgovarajući se  korupcionim skandalom u Petrobras. I to mada je već postojao zahtev za poslanički dom da se izvrši istraga korupcionaštva Tanera lično. Međutim, ni sve korupcije nisu iste. Po svemu sudeći, novopečeni v.d. predsednika je od ambasade SAD dobio odgovarajuće garancije, te svoj posao izvršava najbolje  što može.

Posle impičmenta Brazil je podvrgnut neoliberalnim reformama, pre svega će se izvršiti privatizacija državnih kompanija. U tom procesu SAD će učestvovati najaktivnje. Zbog toga je i napravljena čitava intriga sa impičmentom. Vlast u Brzilu je prešla na ljude koji su sami ogrezli u korupcionim skandalima, ali to administraciji SAD više uopšte nije važno.   

Izvor: Fond Strateške Kulture