Брегзит – позадина о којој се не говори

Британски референдум о изласку из Европске уније је и даље на Западу главна тема. То је највећи догађај у новијој западној историји. Али новинске странице и телевизијски програми су углавном препуни отворене или скривене пропаганде и губитника и добитника, па се од анализа силних експерата губе кључна питања позадине Брегзита. Никако да се одговори на два кључна питања: зашто је референдум баш сада организован и који то део елите стоји иза давања могућности да већи део грађана Уједињеног Краљевства искаже своје незадовољство и добије прилику за побуну? Још прецизније: зашто моћни део британске елите жели да напусти ЕУ?

Прво би се уствари требало подсетити историјског искуства. Незадовољство јавности, народа, наиме, није довољно да би се догодила нека промена или да би се десила побуна и понекад револуција. Промене се догађају само када се то незадовољство у одређеним околностима и времену подудари са незадовољством дела, углавном моћног, елите у том друштву и њеним циљевима. Никада само незадовољство не може само, неко мора да пружи јаку подршку, организује и на крају омогући да оно исцури или на улици или на референдуму, од Октобарске револуције у Русији до Брегзита. Другим речима, да би се десила промена, мора да постоји сукоб унутар друштвене елите.

Тако је било и са британским референдумом о ЕУ. Незадовољство британске јавности европском интеграцијом није ништа ново, оно постоји од првог дана те интеграције, али тек сада је постало и стварност. Од првог дана кампање за Брегзит било је јасно да иза оних који желе да напусте ЕУ стоји моћан део британске елите и да они који су јавно предводили борбу за излазак не би предузели толики политички ризик да немају подршку некога довољно моћног.

СПАСАВАЊЕ БРИТАНСКОГ НОВЦА

Према ономе што се до сада показало, иза кампање за излазак из ЕУ стоји део, и то моћан, пословне и друштвене елите Велике Британије окупљене у пословном лондонском Ситију. Већ извесно време је, наиме, у току јак притисак Америке на ЕУ да донесе нове законе о контроли банака и финансијског капитала по моделу како су Американци то учинили у Швајцарској. Пре свега, Американци траже да, под изговором борбе против корупције и тероризма, имају комплетан увид и директан приступ у документацију европских банака и у све оно шта оне раде. То су изнад свега најважнији спискови клијената, ко колико новца има и шта ради са тим парама. Укида се загарантована тајност клијента.

У функцији тог америчког притиска је и серија наводних открића такозваних оф-шор компанија и њихових клијената, а најновија афера је била са већ познатим Панамским папирима. Занимљиво је да ни једно од тих открића не садржи имена Американаца а такође не дотиче ни саму Америку, која је уствари највећи оф-шор центар на свету. Амерички план је да контролом над финансијама ЕУ убеди богате људе, велике компаније и инвеститоре да им новац више није сигуран у европским банкама – а на руку иде и крхки евро и политички нестабилна ЕУ – па да би зато своје паре требало да држе у америчким банкама. Америка то исто ради у другим земљама света где може, јер је план да се што више светског богатства слије у трезоре и билансне листе америчких банака. У Европи је, наравно, главни амерички циљ лондонски Сити, који је трећа по обиму пословна берза на свету, али зато прва и највећа на глобалној листи трговине валутама, новцем. Укупна вредност Лондонске берзе је око 6,06 хиљада милијарди америчких долара, али у трговини новцем на Лондон отпада 41 одсто укупне трговине валутама у свету. Дневна трговина валутама у Лондону достиже око 2,2 хиљаде милијарди долара. Лондонски сити у британском буџету учествује са 22 одсто, што је највећи појединачни допринос трезорима британске владе и запошљава више људи него што Франкфурт, као центар евра, има становника.

На основу онога шта Америка тражи од ЕУ – и на путу је да то ускоро и добије – лондонски Сити би био опљачкан и остао би без уносних послова. Амерички план преузимања Ситија је почео још раније. Прво је, уз подршку премијера Дејвида Камерона и министра финансија Џорџа Озборна, за гувернера централне Енглеске банке доведен Канађанин Марк Карни (на слици изнад), који је био један од дугогодишњих функционера америчког Голдман Сакса. О његовој улози не говори само то што се, супротно правилима, активно укључио у агитовање за останак у ЕУ и „кампању страха“ него и чињеница да ће међу првим жртвама Брегзита бити управо тај гувернер. После његовог намештења уследио је изненађујући корак спајања Лондонске берзе, практично њена продаја, и берзе у Франкфурту. Под изговором глобализације, руководство Лондонске берзе је интернационализовано – председник је Шпанац – што је омогућило угрожавање виталних британских интереса.

ЗАШТО БАШ САДА

Побуна моћног дела елите лондонског Ситија је већ тада почела, и британска влада је суспендовала ту продају. Тај део – веома моћни део – британске елите, који није само онај у Ситију, коначно је изгледа одлучио да спаси лондонски Сити и уствари да спасава себе и своје богатство. Прво се покушало преко Грчке, да се преко те земље разбије систем ЕУ, па тако и амерички планови. То није успело и постало је јасно да одбрана једноставно није могућа све док је Британија део ЕУ, јер Брисел доноси законе, а не Лондон, који су онда обавезујући за све.

Британија је до сада покушавала неколико пута да обезбеди посебан статус за лондонски Сити, али није успела, сваки пут је била прегласана. Зато се као једини начин да се спаси лондонски Сити и коначно и сама Британија појавило то да се иступи из ЕУ. О тој позадини Брегзита сведочи и чињеница да су неформални контакти Британије са ЕУ поводом одлуке о изласку ипак почели одмах, и то пре свега са Европском инвестиционом банком (ЕИБ). Лидери ЕУ негирају да постоје неформални контакти, што је обмана, они су почели и постоје. ЕИБ је у свом раду помало тајновита институција ЕУ, она постоји од првог дана европске интеграције, и бави се финансијским трансакцијама које су веома привлачне светским инвеститорима, јер за њих гарантују све земље чланице, а не сама ЕУ као правни субјект, и као таква је кључни финансијски инструмент ЕУ, много више него Европска централна банка, која се бави само евром.

Тај убрзани развој догађаја – јер се Америци веома жури пошто је јасно да је даља ерозија ЕУ и без Брегзита незаустављива – одредио је и време одржавања британског референдума. То је одговор зашто баш сада. Изворно је било предвиђено да се референдум одржи у другој половини 2017. године, јер је по распореду Британија тада требало да председава ЕУ, па би премијер Камерон могао да уверава јавност о британској важности у тој интеграцији. Али урушавање ЕУ се убрзало као и америчко нестрпљење, и референдум је одржан баш сада, што је одговарало обема странама. Народ се, међутим, није дао преварити и, уз подршку дела елита лондонског Ситија, изгласао излазак. За сада је Сити сачуван, и са њиме богатство оних који су дали подршку народној вољи.

Од почетка развоја догађаја елити лондонског Ситија било је јасно да одбрану не могу да изведу ни премијер Камерон, ни министар финансија Озборн, ни Енглеска банка. Тако се елита нашла на супротној страни од премијера, који је по дефиницији требало да буде њен природни савезник. Десило се такође да је Камерон на супротној страни и од народа који представља, па чак и да је активно радио против сопствене државе. Мало је вероватно да је реч о погрешној процени премијера, него више о од раније преузетим обавезама према страним „господарима“, и он није имао храбрости и политичке тежине да изађе из тог зачараног круга моћи.

БРЕГЗИТ ЈЕ ВИШЕ СУКОБ СА АМЕРИКОМ НЕГО СА ЕУ

Нешто се крупно ипак десило. Јер тачно је да су и британске финансије у великој мери у рукама Америке и да је Британија, формално као савезник, на неки начин постала америчка колонија. Америчке компаније су у Британији чак и власници некада државних погребних завода. Али изгледа да се дошло до зида, да се више нема куд и да сада део елите преко спасавања Британије уствари спасава своје лично богатство и статус. И то је тај историјски тренутак подударања интереса народа и елите.

У светлу тог дела позадине референдума Брегзит је много више британски сукоб са Америком него са ЕУ. И утолико је читав догађај и за Британију, и за Европу, и за Америку далеко важнији од судбине ЕУ као интеграције. Британија, или онај део који је победио на референдуму и који ће формирати нову британску владу, први пут од Суецке кризе 1956. није на америчкој страни, чак је насупрот ње. О забринутости Америке најбоље сведочи хитан долазак државног секретара Џона Керија у Европу, који је пред сам пут саопштио да Вашингтон рачуна да ће бити укључен у преговоре ЕУ и Британије о њеном изласку.

Зашто? Даљи ток је, међутим, неизвестан. Извесно је само то да је Британија напустила ЕУ, али односи са Америком су неизвесни. Први дани после Брегзита сугеришу да Америка не одустаје и покренута је огромна кампања лажи и сејања новог страха, иза које стоји америчка и бриселска мрежа „експерата“, агенција за истраживање јавног мнења и, наравно, политичара и пословних људи. Најбизарнији део те кампање је наводна петиција британском парламенту да или да организује нови референдум или да одбаци излазак из ЕУ. Говорило се да је више од три милиона људи потписало петицију на интернету. Брзо се испоставило да је то велика превара базирана на крађи иденитета широм света, додуше врло бахата и неталентована, јер је, на пример, било нешто преко 39.000 интернет потписника са адресом становања у Ватикану, који има само 840 становника, па чак и наводног иницијатора петиције, а главни извршилац је била америчка компанија Гугл.

Активирани су и традиционални амерички механизми економско-политичког рата, као на пример кредитне рејтинг агенције, које су већ смањиле кредитни рејтинг Британије. Покренута је толико пута виђена армија берзанских шпекуланата који махинацијама на берзи покушавају да уплаше Британце. Наравно, уз велике паре. Само један берзански шпекулант је у Лондону у петак, дан после референдума, за један дан зарадио 200 милиона фунти. Британија, међутим, са тим има искуство као 1992, када је напустила курсни механизам европских валута, па великог узбуђења нема изузев у медијским хајкама. Свима је, наиме, јасно да је реалност потпуно другачија и да се тек сада отварају велике могућности лондонском Ситију као независном финансијском центру са својим, а не туђим правилима, а Британци су највештији у правилима и, уз традиционалну вештину, у финансијским и пословним трансакцијама или чак малверзацијама.

Ништа мање од насталог сукоба са Америком није важан и даљи развој унутар саме Британије. Наиме, како зауставити дух народног бунта, побуне, кога је из боце пустио референдум. Та енергија побуне је сада, у новим околностима, проблем за целу елиту, а не само за њен један део који је био на супротној референдумској страни. Већина хроничара оцењује да је референдум само „први део британске револуције“ и да посао још није завршен. Тај део је у овој фази најнејаснији.

Извор: Нови Стандард