Britanija i Jugoslavija – Škotska i Srpska

Bojim se da javnost na Balkanu pitanje sutrašnjeg škotskog referenduma bespotrebno provlači kroz kaljugu vlastitog istorijskog iskustva. Dok Jugosloveni iznutra nisu imali ni jedan razuman razlog da unište jedinstven ekonomski i odbrambeni prostor, škotski motiv za odvajanje od Velike Britanije je ekonomski koliko i emotivno-istorijski.

Tu je na prvom mestu pitanje eksploatacije energetskih zaliha. Zašto bi Glazgov naftu i gas, a pogotovo prihode od njih, na bilo koji način ustupao Londonu ili delio sa njim? Ne treba pritom zaboraviti da je Škotska svrstana u „manje prosperitetne regije“ Ujedinjenog Kraljevstva, zajedno sa Velsom, nekim severnim delovima Engleske i Severnom Irskom, na koju su svi u ovom predreferendumskom uzburkivanju argumenata i strasti naprosto zaboravili. U bivšoj Jgoslaviji otcepljenje su tražile najrazvijenije i najpovlašćenije republike.

Dalje, predreferendumski proces u škotskom slučaju obavljen je u „barberi“ mantilu, uz puno poštovanje institucionalnih i demokratskih procedura, što se ne može reći za jugoslovensku kaljugu. Otcepljenje bivših jugoslovenskih republika karakterisalo je bujanje hravtskog nacizma (ustaštva), muslimanskog verskog ekstremizma u BiH i nesnalažljivog srpskog nacionalizma. Rezultat su bili jednostrana izjašnjavanja „volja“ nacionalnih zajednica na istorijskom talasu savezništva debele većine tih naroda sa nacističkom Nemačkom.

Podsetimo da su vlade u Glazgovu i Londonu 21. marta prošle godine iznele Predlog zakona o referendumu o nezavisnosti Škotske. Predlog je usvojen u parlamentu Škotske 14. novembra, a kraljica Elizabeta formalno je aminovala ovu odluku 17. decembra. Referendumsko pitanje je usaglašeno i tačno definisano: „Treba li Škotska da bude nezavisna država?“ („Should Scotland be an independent country?“).

Pa ipak, uprkos demokratskoj proceduri, neka pitanja ostala su nedorečena. Na primer, odnosi potencijalno nezavisne Škotske sa ostatkom Velike Britanije, njen status u Evropskoj uniji, članstvo Glazgova u drugim međunarodnim savezima i organizacijama.

Jedina paralela slučajeva bivše Jugoslavije, odnosno njenog političkog nasleđa i Škotske, jeste Republika Srpska. Albanci sa Kosova i Metohije nisu proglasili nezavisnost na svojoj teritoriji, već su uz pomoć vojne sile SAD i NATO pakta pokušali da sprovedu nezakonitu secesiju dela teritorije Srbije, pa ova dva slučaja ne vredi porediti.

Sa druge strane, svi razlozi Glazgova odnose se i na Banja Luku. Banja Luka nema potrebu da potencijale vlastitog razvoja deli sa islamizovanim i do neverovatnih granica birokratizovanim Sarajevom, koje je koči neoosmanskim romantizmom i sputava gde god to može, premda je Srpska, uz sve probleme, zahvaljujući privrednoj saradnji sa Rusijom postala napredniji deo onoga što još uvek nazivamo BiH.

Ovde ne treba praviti direktno poređenje, jer politička priroda Londona i Sarajeva nije ni približno ista. Činjenica je da barem polovina Škota ekonomsku perspektivu vidi u nacionalnom suverenitetu nad energetskim i drugim razvojnim potencijalima, dok druga polovina priželjkuje sličan scenario, uz zadržavanje krajnje formalnog britanskog ustavnog okvira, na osnovu nedavno datih slatkih obećanja Dauning strita.

Republika Srpska Milorada Dodika izborila je pravo na racionalne argumente i to je do sada njegov najveći domet. U slučaju Republike Srpske, dakle, postoji i opredeljujući ekonomski i razvojni motiv za dobijanje veće samostalnosti i možda sutra nezavisnosti.

Zato je Valentin Incko pre koji dan požurio da kaže kako entiteti BiH nemaju pravo na otcepljenje, a „analitičari“ u službi EU, SAD i NATO jednoglasno su zagrajali da se to ne može dogoditi bez rata, ponovo promovišući starešinstvo sile nad razumom i pravom.

U isto vreme, Dejvid Kameron je izjavio da bi mu se srce slomilo ako bude morao da rastavi prosperitetnu porodicu naroda. Njegove reči treba direktno sa britanskog preslikati na slučaj BiH, premda se radi o političkom predstavniku države koja se ponajmanje vodi emotivnim razlozima u politici, pa mu stoga ne treba verovati u sve što kaže.

Mi, naravno, ne znamo šta će Škoti sutra reći. Ako se odluče za nezavisnost, to neće trenutno promeniti evroatlantsku politiku, ali će dugoročno oslabiti američko-britanski „grif“ nad Evropom.

Šta to beše „grif“? U grčkoj mitologiji, to je lav sa orlovskom glavom, a danas bi mogao da bude simbol geopolitičke simbioze SAD i Velike Britanije. „Grif“ je i beloglavi lešinar, što ne umanjuje slikovitost poređenja. „Grif“ je i zahvat u rvanju. Na Balkanu svi osećamo njegovu daviteljsko-destruktivnu snagu. Sa druge strane, „Grif“ može da bude i potpis sa žigom. Sutra ćemo videti kakav.

Izvor: Glas Rusije