Britanska elita nije dorasla energiji promena

Britanska elita uplašila se energije promena koju je probudio referendum o izlasku iz Evropske unije i sada nastoji da razbije političku scenu kako bi blokirala eventualni razvoj narodnog, pre svega engleskog bunta, koji je taj referendum simbolizovao. Deo elite koji je iz svojih interesa podržavao i finansirao kampanju za izlazak iz EU veoma brzo se pomirio sa onim drugim do pre neki dan protivničkim delom i sada zajedno kreiraju politički haos. Jer cilj izlaska iz EU je postignut, i sada je potreba da se zajedničkim snagama cele elite na unutrašnjem planu sačuvaju stare pozicije i da se ništa ne menja.

Veliko je, međutim, pitanje kako će se dalje razvijati situacija u Britaniji i kakve će posledice imati ta najnovija epizoda (zlo)upotrebe građana i narodnog raspoloženja. Duh narodnog butna protiv britanske elite je referendumom pušten iz boce.

Ujedinjena britanska elita nije mnogo čekala posle referenduma. Prvo su centri moći krenuli u rušenje lidera opozicione Laburističke partije Džeremija Korbina. On je doduše formalno podržao kampanju za ostanak, što je bila i zvanična pozicija laburista, ali je među poslanicima svoje partije optužen da se nije dovoljno angažovao i da je zato on, a ne narod koji je glasao, odgovoran za poraz onih koji su za ostanak u EU. Usledila je dirigovana kampanja: prvo je njegov celi kabinet, vlada u senci, podneo ostavku a onda su poslanici laburista organizovali glasanje o poverenju svom lideru. Većina, njih 174, glasalo je protiv Korbina, a samo 40 preostalih poslanika je na njegovoj strani. Korbin je, međutim, uprkos neverovatnoj hajci, odbio da podnese ostavku, jer je on, prema pravilima laburista, izabran glasovima članova i simpatizera te partije, a ne poslanika. Očekuje se i formalna procedura izazova njegovom liderstvu, što znači nove partijske izbore. Te bi izbore mogao ponovo dobiti Korbin, jer još uvek ima veliku podršku članova Laburističke partije. Pre godinu dana je izabran sa 66 odsto glasova članstva, što je procenat koji nikada ni jedan lider nije dobio. Ako je toliko ljudi glasalo za Korbina, koga onda predstavlja 80 odsto poslanika koji su protiv njega, čiji su oni predstavnici.

PREOPASNI BORIS DŽONSON

Onda se krenulo na vladajuću Konzervativnu partiju, čiji je lider i premijer Dejvid Kameron već podneo ostavku. Cilj je da se spreči da lider kampanje za izlazak iz EU i veoma popularni političar, donedavni gradonačelnik Londona i sada poslanik Boris Džonson, postane lider konzervativaca i samim tim i premijer. Džonson je dva puta pobedio na izborima za gradonačelnika Londona i pobedio je i kao lider kampanje za izlazak iz EU. Javnost ga je već videla kao favorita da postane novi premijer. Ali britanska elita, koja je zbog svojih interesa podržavala kampanju za izlazak, samo je upotrebila Borisove sposobnosti za ostvarenje svog cilja. Taj cilj je ostvaren i sada je Boris postao opasnost zbog velike podrške u javnosti.

On potiče iz privilegovane porodice, otac mu je bio visoki britanski diplomata, ali nije tipičan deo establišmenta. Više liči na one engleske ekscentrike koji su vekovima obeležavali istoriju Velike Britanije i kao takav nije sklon kontroli moćnika. Elita se uplašila da bi on na mestu premijera, a uz veliku popularnost u narodu, mogao za elitu postati nerešiv problem i odmah je odlučeno da se to po svaku cenu spreči. Pokrenuta je velika negativna kampanja protiv Džonsona, zasnovana mahom na ličnim uvredama, i ponovo su u glavnoj ulozi poslanici. U slučaju Konzervativne partije to je čak i mnogo jednostavnije, jer su drugačija pravila nego kod laburista. Poslanici konzervativaca izaberu dva kandidata i onda za jednog od njih glasa članstvo partije, i to oni članovi koji redovno plaćaju partijsku članarinu.

Elita je odmah istakla svog kandidata, ministarku unutrašnjih poslova Terezu Mej. Ona je odavno poznata kao evroskeptik, ali je sada podržala premijera Kamerona i kampanju za ostanak, što je, najblaže rečeno, čudno. Jer izbor novog lidera izazvao je poraz te kampanje na referendumu i kako se sada za novog premijera nudi neko ko je poražen na glasanju. U konkurenciji sa Džonsonom nije imala šansi. Da bi se ublažila ta bruka, izvedena je specijalna operacija da se najbliži saradnik Borisa Džonsona u kampanji za izlazak, ministar pravde Majkl Gov (na slici hore desno), kandiduje za lidera. Specijalna operacija je, kako izgleda, izvedena preko Govove žene Sare Vajn (na slici gore levo), novinarke lista Dejli mejl, koja je objavila navodno privatnu prepisku sa mužem u kojoj ga upozorava da je Boris „nepouzdan“. To je jedna od grandioznijih izdaja i jedan od najvećih političkih noževa u leđa u novijoj britanskoj istoriji. I Boris je onda saopštio da se povlači.

SUĐENJE TONIJU BLERU?

Pored sprečavanja širenja narodne pobune i zadržavanja statusa elite, ima još jedan razlog za razbijanje političke scene Britanije, koji je takođe deo problema sa kojima se elita suočava. To je skoro, 6. jula, objavljivanje izveštaja sudije Čilkota o okolnostima invazije na Irak 2003. godine. Ta istraga je započeta 2009, i do sada su njeni rezultati nekoliko puta odlagani. Izveštaj sudije Čilkota će, kako se saznaje, najveću odgovornost za britansko učešće u ratu u Iraku „dodeliti“ tadašnjem premijeru Toniju Bleru. U mnogim elementima Bler bi mogao biti i optužen za ratne zločine. To će biti težak udarac za britanski establišment, koji je tada zdušno podržao Blera i njegovu ratničku politiku.

Lider laburista Korbin je još ranije izjavio da će kao partijski šef i vođa opozicije tražiti da se Toniju Bleru sudi zbog rata u Iraku. I zato se sada elita, zbog Blerove i sopstvene zaštite, bacila na rušenje Korbina. Ta cela kampanja poverena je samom Bleru i njegovom ideologu, takozvanom „princu tame“ Piteru Mandelsonu, čoveku koji je dva puta morao da podnese ostavku na funkciju ministra zbog korupcije. Podizvođači radova su poslanici bliski Bleru i Mandelsonu i u jednoj i u drugoj partiji. Na sličnoj poziciji prema Bleru je i Boris Džonson i, u slučaju da je on postao lider konzervativaca, onda bi sasvim sigurno Bleru sudila sudnica.

Otvoren je, međutim, politički proces koji je već potpuno razrušio političku scenu Britanije, ali nije jasno kako će se on dalje razvijati. Energiju koju je probudio referendum nije tako lako obuzdati kao ni one koji su žrtve postreferendumskih mahinacija i zavera. Sledi duboka i ozbiljna politička kriza. Mnogi veruju da bi Britanija uskoro mogla da dobije i jednu novu političku partiju koja će biti nošena stvarnim raspoloženjem javnosti, a ne zatvorenim političkim krugovima Vestminstera i elite iz londonskog Sitija.

Ta nova partija značila bi kraj dve tradicionalne partije – Konzervativaca i Laburista – koje su se smenjivale na vlasti u celoj modernoj istoriji. Jer ovi koji su sada na sceni, koji sada sede u parlamentu i ministarstvima, su, svima je jasno, potrošena politička snaga i oni nemaju ni minimum kapaciteta da se zemlja izvuče iz duboke krize. Velika većina tih poslanika nema nikakve veze sa onima koji su glasali za njih, nego su samo zastupnici interesa centara moći. Kako je nedavno neko napisao, ti poslanici bolje poznaju Firencu, Pariz i Barcelonu nego mesta u kojima su izabrani i koje predstavljaju. U takvim okolnostima veruje se da bi vanredni izbori u Britaniji mogli biti već iduće godine, i to sa verovatno jednom novom političkom partijom koju će činiti oni koje su konzervativci i laburisti ponizili a koji su tokom refenduma o EU prepoznali zajedničke ciljeve i ujedinili se. Među njima je i Boris Džonson.

Rezultat referenduma se ne dovodi u pitanje, jer to je bio cilj, ali za britansku elitu je ključni problem kako obuzdati probuđenu energiju i zato je neophodno sprečiti bilo koga ko bi mogao biti predstavnik te energije. Da li je, međutim, to moguće, znaće se vrlo brzo i utisak je da bi to mogao biti uzaludan posao, kupovina i gubljenje vremena, i samo dodatno raspirivanje vatre. Aktuelna elita, kao i „narodni“ poslanici, očigledno više ne poznaje građane svoje zemlje, suviše su daleko od realnosti.

Izvor: Novi Standard