Britanska politika i pogledi Rotšilda prema Sibiru

U zapadnom bloku zemalja London je uvek zauzimao posebnu poziciju. Velika Britanija je petnaest godina razmišljala da li da stupi u Evropsku ekonomsku uniju ili ne. Ona je jedina od pet najrazvijenijih ekonomija Evrope koja je odbila  da stupi u zonu evra. Osim Irske jedina evropska zemlja  koja se nije pridružila Šengenskoj zoni.

I istovremeno je samo ona nekoliko poslednjih decenija neglasno upućivala politiku Zapada u određenompravcu. Dovoljno je da se podsetimo da je baš britanski premijer Margaret Tačer 1984.godine američkom predsedniku predložila da   ulog stavi  na Mihaila Gorbačova. Rezultat je bio da je Zapad  počeo da podržava prvo „perestrojku“, a zatim  i „reforme“ B. .Jeljcina.

Interesantno je i da je engleska elita često demonstrirala  zapanjujuću  informisanost i neverovatno shvatanje  političkih pitanja. Tako je u vreme kijevskog Evromajdana 2013. – 2014. britanski ministar za pitanja Evrope Dejvid Lidington (bivši menadžer rotšildske kompanije VR) često u svojim izjavama govorio šta će tek da se dogodi, (na primer –  da je  noću 30.novembra 2013. milicija rasterivala demonstrante sa Majdana). A to je izgledalo tim čudnije s obzirom da formalno London nije učestvovao u pregovorima političara SAD i EU sa Viktorom Janukovičem.

Slične situacije su navodile na misao da  ne samo da Velika Britanija ima ogromne mogućnosti za sakupljanje podataka iz čitavog sveta, već i da postoji visok stepenu uvučenosti  te zemlje u sve svetske intrige. Zato nije čudno što  je baš Velika Britanija dobila imidž glavne svetske tračare, kao i „sivog kardinala“ Sjedinjenih Država“.

Tim je neobičniji postao izbor za vođu Laburističke partije Džeremi Korbina, 12. septembra, koji je bio poznat po svojim levo-radikalnim pogledima i pozitivnim izjavama o Rusiji. Premijer Dejvid Kemeron  je odmah novog vođu liberala nazvao „pretnjom ne samo po nacionalnu bezbednost, već i po bezbednost svake porodice“.

15.septembra se dogodio još jedan značajan događaj u dalekoj Australiji čiji je monarh, zvanično, Elizabeta II: sa svoje dotadašnje dužnosti je otišao Toni Ebor, premijer. On se  „proslavio“   svojim obećanjem da će predsednika Rusije V. Putina dohvatiti „za grudi“ (tj. da će sa njim oštro „da popriča“ zbog ruske politike u Ukrajini) i zahteva da zbog Moskve treba da se organizuje tribunal  – zbog „oborenog u Donbasu putničkog „Boinga“.

S obzirom da su Velika Britanija i Australija, kao i Kanada, tesno povezane ne samo zajedničkim vođom države (monarhom) već i tim, da u njima vladaju isti finansijski klanovi  (Rotšildi i dr.) nije komplikovano dosetiti se da oligarhijske porodice šalju određene signale Moskvi i ostalim zemljama Zapada. Kakav je to signal? A najvažnije – Koliko Moskva može da veruje?

Prvo da konstatujemo da su se istovremeno uz izbor novog vođe laburista u Velikoj Britaniji   dogodila dva podjednako važna događaja.

Prvo, donji dom britanskog parlamenta je glasao da se do kraja 2017. godine obavi referendum o izlasku iz EU. Pošto je kraljica Elizabeta Druga javno podržala tu odluku uopšte ne treba da se sumnja da će i Dom lordova da glasa na isti način. A ukoliko se uzme u obzir da prema podacima socioloških anketa broj onih  koji podržavaju izlazak Velike Britanije iz EU nezaustavljivo raste, rezultate referenduma (ukoliko on bude održan sledeće ili 2017.godine) je lako prognozirati. Očigledno je da upravo 2017. proces socijalnog i ekonomskog obrušavanja Evrope treba da dođe do vrhunca.

Drugo, ministar unutrašnjih poslova Velike Britanije Tereza Mej je izjavila da namerava da uvede ograničenja na ulazak lica iz zemalja EU.

Sve to pokazuje da London  ne želi da svoju sudbinu vezuje za kontinentalnu Evropu, koja stenje pod talasom izbeglica sa Bliskog Istoka i Afrike, sa ekonomijom u stagnaciji.

U tom svetu će Džeremi Korbin sa svojom antioligarhijskom retorikom  postati vrlo koristan finansijskim klanovima Velike Britanije. On će kritikovati zemlje kontinentalne Evrope zbog „nedostatka stvarne pomoći migrantima“ (mada će  i  sama Engleska naći hiljadu „pravih razloga“ da odbije izbeglice Bliskog Istoka i Afrike). Preko struktura Socinterne  (čiji su članovi i laburisti) Korbin može da podriva jedinstvo Evropske unije – pozivanjem na borbu protiv oligarha (bez obzira što će na samim Britanskim ostrvima Rotšildi i ostali njihovi partneri lako naći način da blokiraju sve njegove praktične korake). Najzad, novi laburistički vođa će, kritikujući sadašnji model Evropske unije koji podmeće „korporativni lopovluk“ umesto ideje internacionalizma, sa pravih krivaca sadašnje situacije  (Rotšilda, Rokfelera, Morgana, Varburga i dr.)  nezadovoljstvo   prebacivati na evrobirokrate koji se ama baš ni malo ne pitaju. To će emocionalno dopuniti  izlazak Londona iz EU, mada se on  već jako naslućuje.  

A iznutra, u samoj Velikoj Britaniji, opozicioni političar ne može da naškodi opozicionim klanovima.  Do parlamentarnih izbora 2020.godine je još daleko.  Čak i ukoliko bi   došao na vlast, Korbin  nema baš mnogo šansi da izmeni bilo šta. U Velikoj Britaniji je za političare slične njemu izmišljeno dovoljno filtera. Mada je model državnog uređenja  definisan kao  konstituciona monarhija, ustava u toj zemlji nema, a to znači  da nema ni ustavnih razgraničenja kojima se određuju ovlašćenja izvršne, zakonodavne i pravne vlasti. Uzimajući u obzir da u toj zemlji važi tzv. precedentno pravo, odluke Suda Doma lordova, Apelacionog suda i visokog suda imaju istu važnost kao i zakonodavni akti parlamenta, a sudsko telo – širok prostor  za donošenje proizvoljnih rešenja.

Pred samovoljom  sudskog sistema vlada ne može ništa. A ukoliko ni to ne pomogne, vladajući klanovi  – gornji dom Parlamenta, tj. Dom lordova, zahvaljujući instituciji perstva se nalazi pod potpunom kontrolom monarha. Najzad, pravno, kraljica ima sva prava da imenuje ili odbaci premijera bez razmišljanja o rezultatima izbora, isključivo zato što to želi. To, da se   za premijera imenuje vođa partije koja je pobedila na izborima ne predviđa ni jedan zakon, već  predstavlja jedino  posledicu tradicije, koju je lako prekršiti. Tim pre što je monarh (zahvaljujući medijima koji su pod  kontrolom transnacionalnih korporacija) uvek popularniji  od bilo kog premijera. Tome je doprinelo i to, što je kraljica i vrhovni poglavar Anglikanske crkve.

Ukoliko se sve rečeno uzme u obzir, lako je prisetiti se da čak i takav idealista (bar na rečima) kao Korbin, ipak nije samoubica koji bi stupio u  borbu sa oligarhijskim klanovima, u kojoj je on unapred osuđen. A to znači  da je njegovu pobedu, kao i ostavku Ebota,  moguće  oceniti  kao određeni signal, između ostalog i Moskvi. Kakav?

Uslov za moguće popuštanje u sadašnjim odnosima  Moskve i Londona može da predstavlja saglasnost Kremlja da pođe na ustupke u pitanjima privatizacije. Poseban interes Rotšildovi već po tradiciji pokazuju prema prirodnim dobrima Sibira. Početkom 2000. godine britanski nedeljnik „Sandi Tajms“ je objavio senzacionalističke podatke o tome da je Mihail Hodorkovski  53% akcija „JuKOS“-a predao lordu Džejkobu Rotšildu „na starateljstvo“ sa pravom prelaska u svojinu ukoliko bi ruski oligarh izgubio sposobnost da bude beneficijar, tj. lice koje ima prihode.

Faktički, radilo se o već učinjenom zamagljenom otuđenju ogromnih prirodnih sibirskih bogatstava. Posao zbog prelaska aktiva JuKOS-a u svojinu  firme „Rosnef“ nije ostvaren. Ali kod Rotšildovih je ostao prigorak ukus od propuštenog dobitka.

U vreme kada je predsednik bio Dmitrij Medvedev najveći britanski finansijski klan  zamalo   pa da  nije opet dobio pristup energoresursima Sibira. Kompanija VR koju kontrolišu Rotšildovi je u januaru 2011. postigla sa „Rosneft“   sporazum o formiranju zajedničkog preduzeća za eksploataciju  škriljčanih  nalazišta gasa u Karibskom moru. Ali, očigledno je bilo da su oni hteli „još“, te su se polakomili na akcije AFK „Sistema“ u kompanijama „Bašneft“ i „Rusneft“. Interesantno je da je njihov predstavnik u tim pitanjima bio jedan od najuticajnijih članova Laburističke partije, lord Piter Mandelson, što po ko zna koji put pokazuje  od čijeg   mišljenja zavisi  politika laburista.

Kako vidimo, upravo su prirodne rezerve Sibira ono što interesuje londonske oligarhe. I kako bi ih se dočepali, oni u čijim je rukama novac,  spremni su da umesto palmine grane  pruže Moskvi – smokvin listić.

A ukoliko Kremalj ne shvati taj signal, Korbin koji danas govori o pravednosti pripajanja Krima Rusiji, lako će naći argument kojim će osuditi  Rusku Federaciju. Na primer, za odbijanje da se uvede institucija jednopolnih brakova, čiju je legalizaciju u čitavom svetu novopečeni vođa laburista proglasio mal’ te ne za svoj glavni zadatak on je svima pripretio  da  moraju uvesti odgovarajuće izmene   u svoja nacionalna  zakonodavstva, jer će snositi „ekonomske i diplomatske posledice“.

Postupajući tako Korbin neće biti ni prvi, ni poslednji političar koji je, počinjući sa antioligarhijskom retorikom,  završio pozivima da se udari  na Moskvu. Još uvek je u sećanju španski socijalista i protivnik „kapitalističkog uređenja“ Havijer Solana koga su zapadni mediji početkom devedesetih reklamirali kao mal’te ne glavnog mirotvorca u svetu i protivnika diktatura (čak je bio u zatvoru u vreme Franka).  Pošto je postao generalni sekretar NATO-a, taj „zaštitnik  mira“ je sa lakoćom 1999.godine podržao varvarska bombardovanja mirnih gradova Jugoslavije, a kada je postao vrhovni predstavnik EU za spoljnu politiku agitovao je za intervenciju u Iraku 2003.godine, a podržao je i ubistvo ruskih mirotvoraca avgusta 2008.godine od strane gruzinskih jedinica  u Južnoj Osetiji.

Sličnu evoluciju su prošla još dva rukovodioca spoljnopolitičkog odeljenja Evropske unije – aktivni borac za mir i „protivnik kapitalističkog sistema“ Ketrin Ešton i evrokomunista Federika Mogerini, koje su pošto su se našle na novoj dužnosti u Briselu, postale žestoki izvršioci sankcione politike prema Rusiji.

Uostalom, i primer Aleksisa Ciprasa je jasno pokazao koliko vrede svi ti zapadni levi radikali.

Izvor: Fond Strateške Kulture