Буђење националне свести руског народа

Професор Игор Фројанов о резултатима анкете током које је већина Руса негативно оценила деведесете године прошлог века…

Како је саопштено, према резултатима испитивања јавног мњења, већина Руса период девесетих година прошлог вела доживљава негативно. Резултате социолошког истраживања прокоментарисао је доктор историјских наука, професор Игор Јаковљевич Фројанов у интервјуу “Руској Народној Линији”…

ВЦИОМ је у периоду од 31.10 – 01.11. текуће године организовао испитивање које се односи на деведесете године прошлог века, које се данас називају “губитничким”. У истраживању је узело учешће 1 600 људи из 46 области, регија и република Руске Федерације. Статистичка грешка не премашује 3,5%. Резултати испитивања су задивљујући. Они се могу и највероватније морају сматрати започетим буђењем друштвене свести руског народа које подсећа на мамурлук после разуздане пијанке – људи коначно почињу на прави начин да схватају шта се десило са њима и земљом, а такође и да схватају ко је за то крив. Зато је више од половине испитаника (53%) негативно оценило деведесете године. Притом их те године асоцирају на криминал (50%), распад (39%), сиромаштво (34%), корупцију (30%), некажњивост (26%). Другим речима – криминал и сиромаштво – ето по чему наш народ памти мукотрпне године с краја ХХ века. Да томе додамо и осећање “новог живота” (2%), “смену власти” (2%), “демократију” (7%) и “тријумф слободе” (5%). Пред нама је, како би рекао један филмски херој, “уље на платну”. Поставља се питање колико историјској стварности одговара “глас народа”? Има ли овде неправде или острашћености?

Ма како то изгледало чудно, садашње време нам омогућава да проверимо исправност народне оцене деведесетих година: економски и духовни распад, сиромаштво, криминал, корупција, некажњивост (уз одређене коњуктурне изузетке) – све су то зла модерне стварности која се веома тешко лече упркос прокламоване борбе власти против тог зла. О чему се овде ради? Мислим о томе да указана појава социјалног живота није имала у деведесетим годинама епизодни или случајни карактер, већ системски – намерно се стварао систем заснован на тим антидруштвеним појавама, систем чији је циљ био да се што је могуће пре сруши социјалистичко устројство учинивши рушење неповратним процесом јер код рушитеља није био потпуне уверености ни у праведност својих подухвата нити у њихову успешност. Они су се плашили народног отрежњења, повратка у прошлост и зато су као махнити журили, не либећи се ни антинародних мера и средстава, често и злочиначких по својој суштини. Тај смрдљиви систем смо добили од демократа Јељциновог толка.

Није нимало једноставно ослободити се порока тог система пошто су они пројектовани од стране архитеката такозване нове Русије. Биће потребно много снаге и времена да би се ситуација променила набоље. Поред тога, у одговорима испитаника на питања  ВЦИОМ о смени власти и демократији у постсовјетској Русији огледају се и препреке за позитивне промене које су такође повезане са деведесетим годинама – у прво верује само 2% испитаника, а у друго само 7%, чиме се у суштини негира постојање и једне и друге парадигме. Треба рећи да народни осећај у овом случају не обмањује. Из органа власти изашле су само по правилу омражене личности попут Чубајса, Коха и сличних. Други делатници либералног усмерења до дан данас се налазе у структурама власти: у влади, Централној банци, Сбербанци, на положајима финасијско-економског блока најважнијим за живот државе, налазе се ученици и поштоваоци Гајдара који је осиромашио милионе руских грађана. Постоји и напредује Институт економске политике назван Гајдаровим именом, чије услуге користе државне институције Русије. Организују се гајдаровске конференције, дебате и форуми, подижу се споменици “великом” реформатору, утврђују се стипендије за студенте које носе његово име. Речју, дело Гајдара према познатом нам вокалбулару “живи и побеђује” без обзира на непрекидне протесте опозиције.

Што се тиче демократије, јељцинисти су за образац узели западну буржоаску представу о демократији која је далеко од истинске непосредне демократије, демократије у којој се све продаје и купује, где у власт заједно са пристојним људима, проничу и свакојаки каријеристи, спекуланти и ниткови који брину само за своје себичне инетресе, а никако за истинске потребе народа и државе.

О тријумфу слободе у друштву које је изграђено деведесетих година може се говорити само у контексту речи које је изговорио још Ф.М. Достојевски – “да би ствар била још смешнија”. Према мишљењу великог писца, у буржоаском друштву је слободан само онај који има милион. “Када стекнеш милион, ти си слободан да радиш све што зажелиш и над ким зажелиш. Но, уколико ти немаш милион, онда ће са тобом чинити све што жели онај који има милион”. У сличан социјални “рај” су нас увели “реформатори” из деведесетих година. Ући у њега је (као и у затвор), веома лако, а изаћи веома тешко. Јасно је зашто је испитивање дало негативан одговор огромне већине на рачун слободе у јељцинској Русији.

Ако узмемо у обзир ове коментаре (по мом убеђењу њих не треба занемаривати) онда морамо признати да се негативна оцена деведесетих година од стране Руса у истраживању ВЦИОМ, посредно дотиче и данашњег стања у Русији и односи се и на данашњи дан. То је својеврстан упозоравајући аларм, обраћање власти које указује на нестабилно тло испод њеног “високог рејтинга” које се приказује на ТВ екранима, часописима и журналима. Не треба заборављати доказану историју хировитости и превртљивости расположења маса – данас те хвалим а сутра обалим – тако је често било у прошлости, па и сасвим недавној. Сетимо се Горбачова и Јељцина које су људи у почетку на све начине хвалили, а потом су их проклињали док су се још налазили на Олимпу власти. Дакле, овде се не треба заваравти ослањајући се на “висок рејтинг” као константну и вечну категорију.

Међу негативним догађајима из периода деведесетих, испитаници су у први ред ставили растурање СССР-а (24%). Управо растурање, а не распад или разлагање и смрт. То је суштински детаљ, пошто је реч растурање повезана са деловањем политичара и у њој је садржан смисао намерног деловања. Данас само предрасуде, слепило и тврдоглава глупост сумњају у намерно растурање Совјетског Савеза. Ето због чега је тешко са респектом прихватити Јељцинове речи: “Чувајте Русију!”. Нас подсећају да цела земља зна за те речи. То је истина, ја то не спорим. Међутим, цела земља зна и нешто друго – да је Јељцин са својим русофобским окружењем уништио историјску Русију какав је био СССР. И никакве “исповедничке речи”, никакво покајање, неће са њега скинути кривицу и одговорност за гнусна дела којима нема сличних у руској историји.

И последње – ја сам склон да резултате испитивања ВЦИОМ размотрим између осталог и као одговор руског народа на постављање споменика Јељцину у Јекатеринбургу, на изградњу и отварање Председничког центра до кога је дошло крајем прошлог месеца (25. новембра).

Извор: Руска народна линија